Stari sat

Bio davno u mom mjestu jedan kafić, volio u njega ići. Znao gazdu, konobare, goste. Znam da ga odavno nema, znam da još malo što od onoga što je tamo bilo još kao što je bilo, a i što postoji sada drugačije. Što mi je bilo blisko, sve mi dalje. A i ne vidi se izdaleka najbolje, bolje mi se na ono oko sebe sabrati. I kada mi se tamo učini nešto poznato, brzo razaberem nije. Sebi srdit sikćem: neću više tamo, ni pisat im neću, ne treba preko ograde zavirivat, tuđa je sada to bašča, meni neznana, moje nestalo, raspada se i zadnje što me s tom daljinom spajalo, za iščezlo vezalo, a i šta me više briga, svakako ništa ne bih mogao ni pomoći, nikako ne bih htio odmoći. Govorim tako cijeli dan, nekad i dva, a onda me opet otud neki glas dozove, neka uspomena pozove, slika iz daleka meni nekadašnjem povede. Ma koliko to bolno bilo, svako se može odvojiti od svega i sviju. Ali od sebe ne može. Od onoga što ga je formiralo najteže. Sebi samom ne mogu odoliti, pa opet tamo virnem, ponešto kažem, ponekad neki drag glas otud čujem, a ako mi se štogod ne svidi, zatvorim prozor, okrenem se na drugu stranu, neću više, ma nikad više, sve dok me opet ono nešto moje, što je tamo ostalo, dok me moj stari sat ne zazove, vrag mi ne da mira, opet preko virnem, nešto kažem, moje riječi se jednom s pažnjom prime, jednom u nešto protiv moje namjere izvrnu, nekad u tišinu potonu, ali nikad ne odolim svoje, sebe sama reći, i opet bih svoje ponovio, svoje rekao, pa šta bude.

Predrag Finci

Finci: Sav taj jazz
Finci: U autobusu
Finci: Hapsana
Finci: Nermina
Finci: Naš odlični jazz
Finci: Ovim redom
Finci: Pop
Finci: Kolos
Misterij, iza svega
Priča o eseju
Finci: Nasuprot dogmi

Zubčević: Muke po uredniku
Ladin: Bože sve kako si rekao
Baudelaire: Albatros