I kažu: biće bolje. A ja ne pitam kad?
Bertold Brecht
Ženu mu tješe komšinice: Svi ćemo onamo,
pa neko nekad, neko nekad.
Šta ćeš, dić ga ne mereš. Niti moreš za njime.
Sudbina. Ne mereš živa u zemlju.
A bješe durašan starčić. Nije se dao rđi.
Kad god ga pitaš kako je, azda bi reci:
ne valja, ali bićebolje, bićebolje.
Ubio ga paket od sina. Tako je ispalo.
To je, poslije gotovo tri godine,
prvi paket da mu je stigao s vani.
(Ne znam jesam li čitao, ili sam čuo priču
o Sarajliji što je slao sebi pakete:
stid ga bilo od komšiluka, što nije važan
nikom van Sarajeva,
što je zaboravljen od svakog van obruča,
svakom, ponekad, poneko, pošalje ponešto,
a njemu niko. Nikad. Ništa.)
I ode po paket. Bio mu pretežak.
A vani omorina. On ga donekle donesi.
I zapni. I ženu koja je tuda prolazila
zamoli da mu ga pomogne do kuće donijeti.
Jedva ga uz onu strminu iznijeli.
Ali ga nije mogao u kuću unijeti.
Pa žena, njegova, zovnula komšinicu.
Čim je ušao u kuću, legao na postelju.
A trlja po prsima. Žena ga pita: Šta je?
I gdje ga boli? I kako da mu pomogne?
On: biće bolje, biće bolje, a trlja po prsima.
Onda je došla hitna. Ja, gore, imao prijatelja
ljekara, i odem s njim. Ma vidim koja je ura.
A usput mislim: e, vala ne dočeka!
Znao bi reći, kada je raspoložen:
Idem ulicom, i sve se molim Bogu,
ako se bude moralo stradati u ovom ratu,
neka mi ostavi bar jednu ruku da imam
sa čim podići čašu kad se bude nazdraavljalo
za robiju ili za smrt Karadžiću.
Ljekar mu dao injekciju, tablete, ostalo.
Malo poslije, pita ga: Kako je stari?
On: Slabo, al bićebolje, bićebolje.
S tim riječima, tako rekuć, dušu je ispustio.
Poljska konjica