foto: Dženat Dreković/NOMAD

Veličković: Mi dostavljamo i kad ne naručujete

– Šta je sledeća tačka?

– Nadstrešnica, gospodine predsedniče.

– Još im nije dosadilo?

– Nije. Hoće imena odgovornih, hapšenja, podizanje optužnica…

– Pa ne možemo da hapsimo Kineze. I šta bi im značilo da objavimo krivi su Đing Jang, Ping Pong…?

– Ovi iz PR-a imaju predlog.

– Koji?

– Da skrenemo pažnju na nešto pozitivno.

– Šta ima pozitivno?

– EXPO. To je najveće gradilište u ovom delu Evrope, ako ne i u celoj Evropi.

– Kako da skrenemo pažnju?

– Da odete da posetite gradilište.

– Je li sigurno?

– Pratiće vas obezbeđenje.

– Ne mislim to, nego neće da se sruši?

– Neće, još je dobro poduprto oplatama.

– I šta da radim?

– Da odnesete kineskim radnicima sendviče.

– I da nosim prsluk Glovo?

– Ne treba, možete neki svoj, jeftini.

– Ja ne nosim ništa jeftino.

– Važno je da je kežual.

– Evo, razmišljam… Mogu li pljeskavice umesto sendviča. Ne znam jedu li Kinezi parizer.

– Mogu. Odličan predlog. Znači, vi svojim autom, uveče u deset, po najgoroj hladnoći, nosite kineskim radnicima sto pljeskavica.

– Zar ih nema više na gradilištu?

– Nema, smanjili su smene.

– Zašto?

– Zbog sigurnosti.

– Znači spot, ko onaj kad sam bio u avionu?

– Ne, nego selfi mobilnim telefonom. Vi vozite i snimate se mobilnim telefonom. I kažete u mobilni telefon da nosite sto pljeskavica kineskim radnicima.

– I onda okrenem mobilni telefon na pljeskavice? Sviđa mi se.

– Ne, pljeskavice su gepeku.

– A što nisu pored mene na zadnjem sedištu?

– Zato što ste vi za volanom. Zato idete svojim autom, a ne službenim.

– Pa zar nije zabranjeno da se u vožnji koristi mobilni telefon?

– Ono, nije da će da vas zaustavi policija…

– Nije, ali moramo da poštujemo zakon kad se snimamo. Moraću i vezan da budem.

– To će se svideti opoziciji.

– Može li neka ekipa da me snima kamerom umesto mojim mobilnim telefonom?

– Ne može, to će onda biti kao propaganda, a treba da bude kao spontano.

– Nisam pametan. U onim spotovima sa avionom i frižiderom sam malo ispao smešan. Nije meni problem da ja ispadnem smešan, ali predsednik Srbije ne sme.

– Mislite da je smešno da predsednik Srbije vozi svoj auto u deset sati uveče i da nosi pljeskavice kineskim radnicima?

– Da.

– Verujte, ljudima u Srbiji više ništa nije smešno kad ste vi u pitanju.

– Možda ipak ja samo da vozim, a da neko drugi to govori? Ne moram ja sve sam.

– Ko drugi?

– Možda neko iz vlade…

– Ko?

– Vesić? On je ministar građevinarstva.

– Možda nije dobro da se slikate s njim ako ćete na kraju morati da ga uhapsite.

– Ima smisla. Pa ko drugi? Vule?

– Malo mu je glava prevelika.

– Kakve to veze ima?

– Pa ekran mobilnog telefona je mali. Ispuniće ceo kadar, nećete se vi videti.

– Znači, neko s malom glavom…

– I neko iz akademske zajednice. Da se vidi da cenimo znanje, a ne da angažujemo dunđere umesto inženjera na gradilištima.

– Onda Mali!! On je doktor nauka!

– Savršeno!

***

– I? Šta kažeš?

– Pa ne znam… Nije mi baš ok da predsednik glumi Glovo, a ja da se pored njega glupiram.

– Kako misliš da se glupiraš? Dao sam ti pola mog teksta.

– Znam, ali potpredsednik vlade i doktor nauka priča u mobilni telefon da predsednik države u deset uveče svojim autom vozi sto pljeskavica kineskim radnicima…

– Gladnim radnicima, to moraš da naglasiš.

– Ispašće da ih njihovi ne hrane dobro. I još, našim ljudima parizer, a Kinezima pljeskavice. Ispašće da više voliš Kineze nego naš narod.

– Pa Kinezi rade, ne stoje sa svećama i ćute zainat. Misle, ako oni stoje i ćute da će i Srbija da stane. Neće!

– Dobro, onda mogu da počnem sa „uživamo u sporoj vožnji našeg predsednika“.

– Može, potpredsedniče. I odmah pređete na stvar. Kažete da nosite „stotinjak pljeskavica gladnim radnicima“.

– Mogu li da malo improvizujem?

– Kako?

– Da kažem da su pljeskavice sa svim prilozima.

– Bravo! Vidi se da ste čovek iz akademske zajednice!

– I da ubacim da uživamo u sporoj vožnji našeg još malo predsednika.

– Ja sam još malo predsednik, a koliko si ti ministar, videćemo.

– Onda, predsedniče, vi preuzimate i kažete: „Večeras sam prekršio pravila i u svom automobilu odvezao Sinišu Malog do gradilišta #EXPO.“

– Pa ne znam, to je malo osetljivo… Nemam je problem s tim da ja prekršim pravila, ali predsednik Srbije…

– Pa baš je to poenta. Da ljudi vide da je dobra namera važnija od pravila. A ne da traže ko se nije pridržavao pravila kad je obnavljao stanicu.

– Razumem. Bolje da me napadaju zbog pojasa nego zbog nadstrešnice.

– Bravo. I onda nastavite monolog. Kažete: „Najveći broj ljudi slavi Ðurđic, ili ide na slavu, i poželeo sam da našim neimarima koji vredno rade noću i po užasnoj hladnoći odnesemo pljeskavice i bar malo ih obodrimo.“

– Šta je Đurđic?

– Praznik prenosa moštiju Svetog Đorđa.

– Zar slave to Kinezi?

– Verovatno ne slave, ali suština je da ubacite malo vere u selfi.

– Ne znam, jedno je prenos moštiju, a drugo prenos pljeskavica. Da ne ispadnem smešan? Mislim, ja mogu, ali predsednik Srbije…

– Nećete, većina ne zna šta je Đurđic. Važno je da završite s poentom.

– Kojom poentom?

– „Srbija napreduje, Srbija se ubrzano menja, i uprkos željama mnogih, spolja i iznutra, Srbija ne sme da stane!“

– Pa ne znam, da ne preterujem malo? Tri stepena iznad nule nisu užasna hladnoća.

– Jesu, ako se samo stoji i ništa ne radi.

– Zato Srbija ne sme da stane.

– I zato hapsimo one koji stoje.

– Ne mogu oni toliko da ćute koliko mi možemo da glovorimo.

– Tako je. Dok je god više gladnih nego mrtvih, pljeskavice ne smeju da stanu.

Nenad Veličković


Rodić: Jutro
Stanković: Sudbina smrti
Ovčina: Kao da je bilo nikad