– Šta je sledeća tačka?
– Nadstrešnica, gospodine predsedniče.
– Još im nije dosadilo?
– Nije. Hoće imena odgovornih, hapšenja, podizanje optužnica…
– Pa ne možemo da hapsimo Kineze. I šta bi im značilo da objavimo krivi su Đing Jang, Ping Pong…?
– Ovi iz PR-a imaju predlog.
– Koji?
– Da skrenemo pažnju na nešto pozitivno.
– Šta ima pozitivno?
– EXPO. To je najveće gradilište u ovom delu Evrope, ako ne i u celoj Evropi.
– Kako da skrenemo pažnju?
– Da odete da posetite gradilište.
– Je li sigurno?
– Pratiće vas obezbeđenje.
– Ne mislim to, nego neće da se sruši?
– Neće, još je dobro poduprto oplatama.
– I šta da radim?
– Da odnesete kineskim radnicima sendviče.
– I da nosim prsluk Glovo?
– Ne treba, možete neki svoj, jeftini.
– Ja ne nosim ništa jeftino.
– Važno je da je kežual.
– Evo, razmišljam… Mogu li pljeskavice umesto sendviča. Ne znam jedu li Kinezi parizer.
– Mogu. Odličan predlog. Znači, vi svojim autom, uveče u deset, po najgoroj hladnoći, nosite kineskim radnicima sto pljeskavica.
– Zar ih nema više na gradilištu?
– Nema, smanjili su smene.
– Zašto?
– Zbog sigurnosti.
– Znači spot, ko onaj kad sam bio u avionu?
– Ne, nego selfi mobilnim telefonom. Vi vozite i snimate se mobilnim telefonom. I kažete u mobilni telefon da nosite sto pljeskavica kineskim radnicima.
– I onda okrenem mobilni telefon na pljeskavice? Sviđa mi se.
– Ne, pljeskavice su gepeku.
– A što nisu pored mene na zadnjem sedištu?
– Zato što ste vi za volanom. Zato idete svojim autom, a ne službenim.
– Pa zar nije zabranjeno da se u vožnji koristi mobilni telefon?
– Ono, nije da će da vas zaustavi policija…
– Nije, ali moramo da poštujemo zakon kad se snimamo. Moraću i vezan da budem.
– To će se svideti opoziciji.
– Može li neka ekipa da me snima kamerom umesto mojim mobilnim telefonom?
– Ne može, to će onda biti kao propaganda, a treba da bude kao spontano.
– Nisam pametan. U onim spotovima sa avionom i frižiderom sam malo ispao smešan. Nije meni problem da ja ispadnem smešan, ali predsednik Srbije ne sme.
– Mislite da je smešno da predsednik Srbije vozi svoj auto u deset sati uveče i da nosi pljeskavice kineskim radnicima?
– Da.
– Verujte, ljudima u Srbiji više ništa nije smešno kad ste vi u pitanju.
– Možda ipak ja samo da vozim, a da neko drugi to govori? Ne moram ja sve sam.
– Ko drugi?
– Možda neko iz vlade…
– Ko?
– Vesić? On je ministar građevinarstva.
– Možda nije dobro da se slikate s njim ako ćete na kraju morati da ga uhapsite.
– Ima smisla. Pa ko drugi? Vule?
– Malo mu je glava prevelika.
– Kakve to veze ima?
– Pa ekran mobilnog telefona je mali. Ispuniće ceo kadar, nećete se vi videti.
– Znači, neko s malom glavom…
– I neko iz akademske zajednice. Da se vidi da cenimo znanje, a ne da angažujemo dunđere umesto inženjera na gradilištima.
– Onda Mali!! On je doktor nauka!
– Savršeno!
***
– I? Šta kažeš?
– Pa ne znam… Nije mi baš ok da predsednik glumi Glovo, a ja da se pored njega glupiram.
– Kako misliš da se glupiraš? Dao sam ti pola mog teksta.
– Znam, ali potpredsednik vlade i doktor nauka priča u mobilni telefon da predsednik države u deset uveče svojim autom vozi sto pljeskavica kineskim radnicima…
– Gladnim radnicima, to moraš da naglasiš.
– Ispašće da ih njihovi ne hrane dobro. I još, našim ljudima parizer, a Kinezima pljeskavice. Ispašće da više voliš Kineze nego naš narod.
– Pa Kinezi rade, ne stoje sa svećama i ćute zainat. Misle, ako oni stoje i ćute da će i Srbija da stane. Neće!
– Dobro, onda mogu da počnem sa „uživamo u sporoj vožnji našeg predsednika“.
– Može, potpredsedniče. I odmah pređete na stvar. Kažete da nosite „stotinjak pljeskavica gladnim radnicima“.
– Mogu li da malo improvizujem?
– Kako?
– Da kažem da su pljeskavice sa svim prilozima.
– Bravo! Vidi se da ste čovek iz akademske zajednice!
– I da ubacim da uživamo u sporoj vožnji našeg još malo predsednika.
– Ja sam još malo predsednik, a koliko si ti ministar, videćemo.
– Onda, predsedniče, vi preuzimate i kažete: „Večeras sam prekršio pravila i u svom automobilu odvezao Sinišu Malog do gradilišta #EXPO.“
– Pa ne znam, to je malo osetljivo… Nemam je problem s tim da ja prekršim pravila, ali predsednik Srbije…
– Pa baš je to poenta. Da ljudi vide da je dobra namera važnija od pravila. A ne da traže ko se nije pridržavao pravila kad je obnavljao stanicu.
– Razumem. Bolje da me napadaju zbog pojasa nego zbog nadstrešnice.
– Bravo. I onda nastavite monolog. Kažete: „Najveći broj ljudi slavi Ðurđic, ili ide na slavu, i poželeo sam da našim neimarima koji vredno rade noću i po užasnoj hladnoći odnesemo pljeskavice i bar malo ih obodrimo.“
– Šta je Đurđic?
– Praznik prenosa moštiju Svetog Đorđa.
– Zar slave to Kinezi?
– Verovatno ne slave, ali suština je da ubacite malo vere u selfi.
– Ne znam, jedno je prenos moštiju, a drugo prenos pljeskavica. Da ne ispadnem smešan? Mislim, ja mogu, ali predsednik Srbije…
– Nećete, većina ne zna šta je Đurđic. Važno je da završite s poentom.
– Kojom poentom?
– „Srbija napreduje, Srbija se ubrzano menja, i uprkos željama mnogih, spolja i iznutra, Srbija ne sme da stane!“
– Pa ne znam, da ne preterujem malo? Tri stepena iznad nule nisu užasna hladnoća.
– Jesu, ako se samo stoji i ništa ne radi.
– Zato Srbija ne sme da stane.
– I zato hapsimo one koji stoje.
– Ne mogu oni toliko da ćute koliko mi možemo da glovorimo.
– Tako je. Dok je god više gladnih nego mrtvih, pljeskavice ne smeju da stanu.