Arhipelag Jugloslavija
Prve muzičke note Pogrebnog bluza za Jugoslaviju čule su se godinu dana nakon smrti Tita, melodija je trajala ravno deset godina a zatim je počelo krvavo kolo raspadanja Jugoslavije, koje je, nažalost, trajalo skoro deset godina. Jugoslavija je imala jedan socijalističko-politički sistem sa ljudskim likom, barem su tako voleli da ga nazivaju ideolozi toga vremena: da li je taj lik bio lep ili ružan nije naročito bitno, ali svet ne zna za neku (bivšu) socijalističku državu u kojoj se živelo bolje.
Ono što još uvek ne mogu da razumem je kako su narodi Južnih Slovena sebi dozvolili luksuz da upropaste ovu državu, naročito kada u obzir uzmemo ponude koje je zapadni svet pravio Jugoslaviji kako bi postala njegov deo. Bio je to drugi put da je socijalistička Jugoslavija rekla veliko ne ponudama koje su stizale iz inostranstva, prvi put SSSR-u, a drugi put zapadnom svetu.
Ljudi bi trebalo da znaju da geografija ubija, ubija ljude koji tu žive. Rat za vlast zna da bude gori nego sama vlast. I jedino vlast, u zemljama tek izašlim iz rata, usred ruševina, liderima omogućava fotelju, presto, koji im obezbeđuje da se odmore od zločina koje su počinili u ratu i zločina koje će počiniti u miru.
Slušao sam vesti iz rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i trudio se da zamislim pakao, onaj neljudski, koji je sigurnim koracima išao ka Kosovu. Naravno, stigao je, i sve je prevazišlo moju maštu. Neko je otvorenu sezonu lova na čitav jedan narod nazvao ratom.
Tako se potvrđuje da je najkraći put evolucije čoveka sa Balkana onaj od majmuna u političara, u posebnim slučajevima u lidera naroda, a najviše, u akademika istoričara. Tako da su svi narodi Balkana ponosni na svoju istoriju, a kako i da ne budu, oni žele da sami tumače realnost, imaju instaliran word program na kompjuteru, nije bitno što nemaju mozak. Tako se dešava da se u jednoj istoj državi uče istorije koje su međusobno protivrečne, u zavisnosti od toga kom narodu pripadaju učenici koji tu istoriju uče. Istorija ostavlja utisak da je jedan magacin koji služi za gomilanje laži. Zatim se pojavljuje jedan mladić iz Engleske, koji se recimo zove Noel Malkom, i piše poneku kratku istoriju o narodima, koju ne može da negira nijedan domaći istoričar. Može da bude i Švajcarac i da se zove Oliver Jens Šmit. Dakle, neznanje pomešano s ličnim interesom radi jedino što zna, daje svoj doprinos u smanjivanju razlike između čoveka i magarca. Ono, neznanje, ima dobro zdravlje u krvavom balkanskom pozorištu i predviđa se da će imati dug život.
Rat. Video sam bitke i epopeje, videla me je cev revolvera i kalašnjikova, udarila me je paramilitarna čizma. Bio sam u slobodnoj i u osvojenoj zoni, bio sam uhapšen, kada su me proterali uzeli su mi i ličnu kartu… Video sam junake koji su se pretvorili u plačljivu decu i decu koja su se pretvorila u junake. Zasitio sam se rata, s ruševinama po zemlji i nebom prepunim vrana. Zasitio sam se i od pozdravljanja zauvek, i to nekoliko puta, sa ženom i moje dvoje dece. Zasitio sam se i presitio, jer sam rat poneo sa sobom i ovde u Meksiko, i toga što se dvadeset i jednu godinu svakodnevno suočavam s njim. Zato više neću reći ni reč o njemu.
Reka sećanja preživele iz rata šalje na ivicu provalije, provaliju osećaju, vide, dodiruju, ponekad hodaju iznad nje, neki od njih uspevaju da pređu na drugu stranu obale, ali i dalje nastavljaju da budu slomljeni. Crv sećanja koji grize dušu čoveka, nekako i smrt čini ljudskijom. Sećanje je zanat pesnika i pesnik nema taj luksuz da skloni pogled sa ovog prizora. Nesreća je što nema luksuz ni da skoči u ovu provaliju, jer se već nalazi na njenom dnu. Ovo nastavlja da se ponavlja vekovima, jer istorija ima sposobnost da reciklira u svakoj generaciji. Pesnicima trnu zubi od plodova sećanja iz rata, koji nikada nisu uspeli da sazru u njihovim dušama, i nemaju šta drugo da rade nego da tumaraju po poljima njihove čežnje, silovanim poljima slobode. Život može biti strašniji od onoga što smo spremni da prihvatimo, to je beskrajna pesma tuge.
U Meksiko sam stigao zahvaljujući stipendiji Međunarodnog parlamenta pisaca čije je sedište u Parizu. Sa sobom sam imao ručnu torbu i najlonsku kesu, žena je, takođe, imala svoju ručnu torbu, dok deca u rukama nisu držala ništa. Klima, hrana, boje kuća, tropske biljke, kuća u kojoj sam bio smešten i ono što je najvažnije, mir, na koji mi je bilo toliko teško da se priviknem, da shvatim da me niko ne prati, da neće doći da lupa nogom o moja vrata i da me ubije, sve ovo je činilo da se često budim posle ponoći, da gledam svoju ženu, odlazim u dečiju sobu i da ih dugo, dugo gledam i da zatim, pomislim da nas možda nisu sve pobili i da se sada nalazimo u raju. Jedino me je činjenica da ne govorim španski i da su na ulicama jednog dela Meksiko Sitija gde sam živeo, ljudi govorili samo na španskom, podsećala na to da sam živ, jer nikada nisam čuo da se u raju govori samo španski. Brzo sam našao moju omiljenu cigaru, tekilu i pivo, takođe. Ali najmanje dva meseca nisam napisao nijedan jedini red. Onda sam počeo da pišem i nisam se zaustavljao duže vreme, tako je nastao El tamaño del dolor (The size of the pain) koji na albanskom jeziku čak ni nema adekvatan prevod, nešto kao Dimenzija ili Veličina bola.
Već dvadeset jednu godinu Meksiko me ubija svojom lepotom, kao što me dvadeset jednu godinu ubija čežnja za Kosovom, i za toliko godina, svako leto me ubija kosovska realnost. Nema veze, odlazim tamo kao dete i vraćam se kao starac.
Južni Sloveni za život kažu: život, što nas dovodi do životinja (na albanskom kafshë/shtazë) odakle potiče glagol životariti(të jetuarit keq), odnosno: životinjariti (të jetuarit edhe më keq, si kafshë). Kao čarolijom reč život (jeta) se pomera kako napred tako i pozadi. Dakle, nekako se skraćuje distanca između života (mes jetës) i života na životinjski način (životinjariti). Negde tamo gore, iznad nas, je Bog, ili je sve oko nas Spinozin bog ili bog Nikosa Kazancakisa. Da pogledaš Boga u oči, slomljen, da shvatiš da je i On (ili on) grešnik, jer ponekad zaspi ili je bolestan, znači da živiš dan koji je neprimeren čoveku. Nastaviću još malo sa prevodom, prisećajući se poznate latinske izreke: “Ja sam čovek i ništa ljudsko nije mi strano” (Terencije ili slomljeni pred Bogom). Ova izreka prema Spinozinom bogu bi mogla da se interpretira kao: “Ja sam životinja i ništa životnjsko mi nije strano”. To je oštra kritika prema onome što počiva u ljudskom biću.
U sećanju moje generacije, prethodnih generacija takođe, ime Marigona je asocijacija na devojku koja se ovako zvala i pamtila se zbog toga što je izvezla zastavu koju je podigao Ismail Ćemalji tokom proglašavanja nezavisnosti Albanije u Valoni 28. novembra 1912. Nakon završetka rata na Kosovu, nova elita političara i “intelektualaca” se pobrinula da obogati značenje ovog imena time što je svom naselju dala ovo ime. Kada se kriminalci šale, čine da se ljudi smeju od bola, ili da svojevoljno, grimasi bola na licu pridružuju glasno smejanje, da se smeju sa suzama, smeju i plaču, kao ludi, kao jadni.
Ljudi svaki dan napuštaju Kosovo, isto kao i Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Crnu Goru. Danas postoje čitava naselja sa novim kućama, ali bez ljudi u njima, sela sa mnogo manje stanovnika, i obradivo zemljište se smeje i plače, i ono jeca. I ratovi za slobodu kao i revolucije, jedu svoje sinove, ali ima i nekih bestidnika koji su izbegli smrt i vraćaju se, i onako kako su pojeli plodove revolucije, sada jedu plodove rata za slobodu. Oni obično dolaze iz poražene strane u odlučujućim trenucima istorije, bilo da su balisti, četnici, ustaše, i sada to možemo da kažemo i za komuniste ili druge; u ostalo možemo ubrojati munjeviti povratak uticaja religije i vere u novim državama, zvanično laičkim, u kojima političke crkve i džamije niču poput pečuraka nakon kiše. Što su više bliži ovim džamijama i crkvama, čini se da su ljudi toliko više udaljeniji od Boga.
Ljudi bi bili mnogo srećniji, mentalno zdraviji, u jednom sistemu normalnih vrednosti, u kome bi obrazovanje, zdravstvo i kultura bili na višem nivou. Vreme koje je za nama svedoči da je u prirodi ptica i životinja koje vole da se hrane ljudskim leševima, da posećuju bojna polja. Istorija nam svedoči o tome da, nažalost, kraj rata često podrazumeva početak korupcije. Postoje ljudi koji ruše mitove i na ruševinama starih mitova grade nove mitove samo da bi veličali sebe, njihovu epohu. Ljudi koji napuštaju zemlju, pozdravljaju se sa statuama palih boraca za slobodu, za čiju su izgradnju političari ukrali dobar deo novca po otvorenim tenderima. Dok se planeta suočava sa klimatskim promenama, izopačeni igraju ulogu živih heroja i pucaju oružjem u plafone, koristeći priliku dok im se jelo hladi na stolu. Deo su pejzaža koji vrtoglavom brzinom ide jednosmernim putem u susret apokalipsi koja dolazim tim istim putem.
Ranija srpska politika napravila je ključ za vrata koja ne postoje i region nije mogao dalje, problem je u tome što je kao taoce držala nekoliko naroda i, zajedno s njima udarala glavom o taj zid, od koga smo se svi okrvavili. Trenutni predsednik je na tom istom zidu nacrtao jedna vrata i trudi se da prođe kroz njih, nesreća je što, pored svog naroda, nastoji da sa sobom povuče i još dva-tri druga naroda, koje nastavlja da drži kao taoce. I da može da prođe kroz ta vrata-zid, cilj nije da se ide dalje, ka nekoj boljoj budućnosti, već da se sve vrati na ono kako je bilo. Vreme je izuzetno bitno, to je sam život i kakvo god da je, ono teče, nemilosrdno nepovratno teče. Možda će nekad biti bolje, ali većina nas tada neće biti ovde. Da sam slep, živeo bih u sopstvenom mraku, a ovako kako stvari stoje, rekao je neko, osuđen sam da živim u mraku drugih. U mraku koji nam nameću moćni, koji insistiraju da se sloboda maže na krišku zamišljenog hleba i jede.
Jedan broj zemalja koje su nastale nakon raspada bivše Jugoslavije se još uvek nisu oslobodile primitivnog nacionalizma. Živimo u degradiranom degenerisanom vremenu, vremenu budala, i važnih, izuzetno važnih idiota.
Nikos Kazancakis je rekao: “Kako je čovek čudna mašina! U njega stavljate hleb, vino, ribu i repu a odatle izlaze uzdasi, smeh i snovi”, ali taj čovek ponekad uzima kalašnjikov i puca u druge ljude ili uzima nož i njime seče glavu drugom čoveku. I ovo često život pretvara u šoljicu već ohlađene kafe koju čovek pije potpuno sam, ili u najboljem slučaju, u virtuelnom svetu, ali ljude ne sprečava da nastavljaju da sanjaju o osveti. Mrak koji već duže vreme caruje u ovom malom delu sveta, većinu ljudi čini istim, nemim, ćute da bi živeli u miru i postiđeno, za 300-400 evra mesečno. Jedina stvar koja bi napravila razliku, ili koja je od životne važnosti, je ta šta su bili pre nego što su ušli u ovaj mrak.
Pošto smo mrzeli jedni druge, pošto nastavljamo da se međusobno mrzimo, došli su ljudi sa sve četiri strane sveta da nas obuče, kao da smo divlje životinje, da nas nauče kako da živimo zajedno, nas, koji smo živeli zajedno, jedni s drugima, ili jedni pored drugih toliko godina.
U kosovskom ratu, preko 1.300 građana, dece, žena i starijih je “izvršilo samoubistvo”, praktično su nekoliko puta sahranili sami sebe, kako se čini, nije im se dopala zemlja, tako da su nekoliko puta promenili svoja grobna mesta, a zatim su na razne načine putovali u Srbiju i tamo se kriju toliko dobro da nema čoveka koji ih više može pronaći. Neki od njih nisu bili te sreće, pronašli su ih u Batajnici i na jezeru Perućac. To su uradili samo da bi izblatili današnjeg balkanskog lidera čiji je prvo radno mesto bilo da sa gajbom piva ide za jednom ništarijom koja je pretila čitavim narodima da će ih ubiti zarđalom kašikom, drugo radno mesto Miloševićev portparol, treće premijer, i četvrto predsednik države. Naravno, uvek u pratnji svog vršnjaka, ratnog druga, koji mu služi da bi pesmom zabavio premijere ili predsednike retkih zemalja koji im dolaze u posetu, i koji je poznat pod pseudonimom Koferče iz Žitorađe. Koferče, jer su ga jednom prilikom uhvatili sa koferom prepunim para od bakšiša. Između pesama, tokom pauze, sa televizijskog ekrana preti građanima Srbije u slučaju da svetu kažu gde su sahranjeni Albanci u Srbiji ili ukoliko otkriju kriminalce. Dakle, gospodin Koferče je jedan savršeni primitivac. On je taj koji ih ubija još jednom nakon dvadeset dve, odnosno i nakon dvadeset jedne godine, čisto da bi bio siguran da su zaista mrtvi.
U ratu su neki, ne zbog opstanka, već zbog širenja teritorija, sa izuzetnom marljivošću doprineli stvaranju odgovarajuće klime za ubijanje žena, staraca i dece. Za silovanja, mučenja, pljačkanja: novca, zlata, kola, televizora, frižidera, veš-mašina. To je život, živa knjiga prepuna smrti koja nikako ne izlazi iz centra pažnje, koncentrični krugovi koje proizvodi kada padne u svest ljudi, ne uspevaju da ih probude iz dubokog sna neznanja. Tako su istrenirani, da ne čuju, ne vide, ne osećaju. Kako god bilo, ona ih ne oslobađa odgovornosti, još manje one koji su potpuno svesno stvorili ove političke okolnosti. Ostali? Ostali su prinuđeni da put koji će ih odvesti u sutrašnjicu izaberu pod pritiskom straha. Da traže vrata koja će ih izvesti iz ove realnosti čiji su deo.
Na Kosovu, jedinoj evropskoj državi u kojoj su potrebne vize, mladi sanjaju o tome da napuste zemlju, jer im izgleda nemoguće da promene tu realnost. Političarima je trebalo dvadeset jedna godina da unište obrazovanje, zdravstvo, kulturu, umetnost, kako bi podigli nove spomenike, promenili imena ulica. Da bi privatizovali fabrike, državno zemljište na kojoj se cena za jedan ar zemlje kretala od jednog evra do tri evra i sedamdeset pet centi, naravno, ne za sve, već za moćne političare. Možeš da glumiš berbera i da pokojniku obriješ bradu, ili da ga šminkaš, to ga može učiniti lepšim, ali ga ne može oživeti. Dvadeset jedna godina je bila potrebna političarima da ne urade ništa.
Istorija je potvrdila da u većini slučajeva, nakon čuvenih diktatora, na vlast dolaze izopačeni, izopačeni sinovi svoje zemlje, jer nasilje na neizbežan način privlači ljude sa niskim moralnim vrednostima, ljude koji ruše mitove i na ruševima starih mitova grade nove samo da bi veličali sami sebe. Pisac Ernesto Sabato je napisao da živimo u vremenu kada budućnost izgleda uništeno, da je ovo vreme bolesno, dijagnoza, da treba da se stidimo zbog sveta koji ostavljamo novim generacijama i naravno, da tražimo oproštaj od onih od kojih možemo, naše dece koju smo doneli na ovaj svet.
Nama se stvari dešavaju, mi u većini slučajeva ne odlučujemo o tome. Čekamo sutrašnji dan, dok sam u Meksiku naučio da sutra nikada ne dolazi. Naziva se tako baš zbog toga što nikada ne dolazi. Sutrašnjica je sama smrt. Meksiko mi je takođe nametnuo da ponovo počnem svoj život. Postoje gubici koji se nikada ne nadoknade, koji ne mogu da se isprave.