Arhipelag Jugoslavija
Krvavi raspad Jugoslavije poklopio se sa vremenom mog odrastanja i sazrevanja. Dok je vrhovni komandant horde zla Slobodan Milošević nastojao da temeljno rasformira moju zemlju, ja sam se oformljavao kao ličnost i misleće biće. Ne samo u svoje, već i u ime svih nas iz sedamdeset i neke, mogu da kažem da nas je presudno obeležilo iskustvo raspada Jugoslavije, da nas je odredilo kao ljude i definisalo ono što jesmo i što ćemo biti. Iako prilično odomaćen, „raspad SFRJ“ nije baš najadekvatniji termin, pre se radi o ubistvu na svirep i podmukao način iz niskih pobuda. Kao vreme izvršenja zločina obično se uzima 1991. godina kada su se Slovenija i Hrvatska otcepile od Jugoslavije i kada su počeli ratni sukobi.
Skloniji sam mišljenju koje je ponudio advokat Srđa Popović, verovatno najumniji tumač našeg užasa, da se smrt Jugoslavije dogodila tačno 28. septembra 1990. godine kada je donet Ustav Srbije kojim se Miloševićeva republika praktično otcepila od savezne države. Tim pravnim aktom Srbija se proglasila nezavisnom i suverenom državom, i prestala da poštuje pravni poredak SFRJ. Srbija se faktički prva otcepila od Jugoslavije, ali je to u sveopštem haosu tog turbulentnog vremena prošlo neprimećeno, zaklonjeno Miloševićevom propagandom o očuvanju savezne države iza koje se krio plan o započinjanju ratova i stvaranju Velike Srbije u kojoj će on biti apsolutni gospodar.
U tom trenutku imao sam 14 godina i krenuo sam u osmi razred osnovne škole. Usledio je potpuni raspad sveta koji sam tek počinjao da upoznajem, sveta socijalističkog sistema koji je delovao čvrsto i postojano, kao da će trajati zauvek. Sve ono čemu su me osam godina učili u školi odjednom je prestalo da važi, sve je srušeno u ognju i krvi iz kojih je nastajalo nešto novo i drugačije, rađala se nekakva nakaza neuporedivo strašnija od čudovišta doktora Frankenštajna. Počinjao je, kako je govorio Radomir Konstantinović, život sa čudovištem. Koji traje do dana današnjeg, jer je nacionalistička neman i dalje živa i zdrava, samo se povukla u svoju jazbinu da liže rane nakon nekoliko ratnih poraza i da čeka povoljnu priliku za novi ljudokolj.
Mržnja, šovinizam, nasilje, zločini, koncentracioni logori, genocid, siromaštvo, raspad društva, kriminal, nacionalna homogenizacija, rehabilitacija četništva, doborovoljačke bande, ratno huškanje, bombardovanje, izolacija, sankcije, teorije zavere, poricanje zločina, glorifikacija masovnih ubica – to je ambijent u kojem sam odrastao. Nema mesta za samosažaljenje i lamentiranje nad zlehudom sudbinom, odveć popularnim disciplinama u ovim krajevima – ja sam odlično prošao. Živeo sam u agresorskoj zemlji na čijoj teritoriji nije vođen rat, imao sam sreće, za razliku od mnogih mojih vršnjaka iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova koji su stradali jer nisu bili Srbi, kojima su ubijali školske drugove i drugarice, komšije, roditelje, rođake i prijatelje.
U potrazi za racionalnim objašnjenjem
Pred kraj života, u poznim godinama, Srđa Popović je zapisao u svoju beležnicu: “Prvo čovek živi, pa posle razume šta je uistinu odživeo”. Njegovu mudru sentencu mogao bih da primenim i na sopstveni slučaj, sa neznatnom intervencijom: Prvo dečak živi, a posle čovek pokušava da razume šta je dečak uistinu doživeo. Višedecenijska praksa pokazala je da taj zadatak nije nimalo lak. Pročitao sam hiljade stranica o onome što nam se dogodilo, stotine izvanrednih tekstova i analiza, desetine pametnih, utemeljenih knjiga u kojima je gotovo sve objašnjeno, a opet imam utisak da mi ništa nije jasno. Da stvar bude još gora, napisao sam bar par hiljada stranica o ubistvu SFRJ, velikosrpskom nacionalizmu, ratnim zločinima, stanju poricanja, ulozi intelektualaca i crkve u nacionalističkoj kontrarevoluciji, reviziji istorije i desetinama srodnih tema, a i dalje me muči isti utisak nedokučivosti užasa u kojem trajemo već decenijama.
Moj utisak nije usamljen, delim ga sa ljudima koji su mnogo ozbiljnije, iscrpnije i temeljnije proučavali našu apokalipsu. Nakon desetina intervjua i tekstova, silnih godina u kojima je prvo upozoravao šta će se dogoditi, a potom precizno analizirao potonuće srpskog društva u zlo, Srđa Popović je u leto 2000. godine govorio o višedecenijskim prijateljima koji su prešli na drugu stranu, širili mržnju, svesno huškali na rat i nasilje: „Oni su izmenili moje shvatanje ljudske prirode. Pokazalo se da su ljudi sposobni za metamorfoze koje su nepredvidljive, da su prijateljstva nepouzdana, da se ljudi u nekim okolnostima mogu pretvoriti u monstrume. Pokušavam još uvek da razumem kako se to dešava. Ne uspevam. Znam da su neki želeli da utrče u vlast, da su se zaneli jeftinim aplauzima, da su neki korumpirani, ali ipak ne razumem taj pomor razuma, časti, pristojnosti, ljudskog saosećanja”.
U knjizi “Kovanje antijugoslovenske zavere”, nakon iscrpne analize intelektualne elite i srpskog nacionalnog programa, hronologije događaja od 1966. do 2006. godine sa stotinama citata, nakon skoro četiri stotine stranica najtemeljnijeg mogućeg izlaganja geneze velikosrpskog nacionalizma u kojem je sve do detalja razjašnjeno, Sonja Biserko zaključuje: “Racionalno objašnjenje za sve što se dešavalo u Srbiji, ne samo tokom poslednje dve decenije, već i tokom celog XX veka, nije moguće. Nema racionalnog odgovora na nepotrebne žrtve u ratovima koji su vođeni tokom XX veka i megalomanske pretenzije na Balkanu”. Koliko god proučavao zlo i njegove morbidne manifestacije, čak i kad otkriješ racionalna objašnjenja za svako političko i ideološko nasilništvo, uvek ostaje neki iracionalni višak koji se ne da podvesti pod racionalne kategorije. Uvek ostane unutrašnji nemir koji stalno kljuca u glavi, neprestano ponavljajući isto pitanje: Kako je sve to uopšte moguće?
Upravo o tome govori junak priče “Pregaženi čovjek” Faruka Šehića: “Kada mi neko objasni kakav je to čovjek koji se probudi jedno jutro 1992, uzme pušku iz skrovišta, objesi srpsku trobojku sa četiri S iznad kućnog praga i ode do prvog komšije, istjera ga iz kuće na blato, natjera da klekne, izvadi bajonet i zakolje ljudsko biće, komšiju, kuma, dugogodišnjeg prijatelja; kada mi neko racionalno to objasni, razloži na proste skupove, lakše će biti živjeti. Mislim da ne postoji takav odgovor. Savremena nauka, parapsihologija, religija, metempsihoza, niko i ništa nema čarobnu formulu da riješi pitanje s kojim ćemo svi otići pod zemlju“.
Susret sa Zlom
Svi smo doživeli ono što Josif Brodski u govoru održanom diplomcima Vilijams koledža označava kao „susret sa Zlom“. Lakonski, jednostavan izraz za nešto što ćemo do kraja života pokušavati da shvatimo. Drugom prilikom, Brodski je staljinistički sistem opisao sintagmom „antropološka katastrofa“, koja je primenljiva i na naš slučaj. Mogla bi dotična sintagma da se kandiduje i za zvaničan naziv našeg društvenog uređenja. Ne živim ni u demokratiji, ni u diktaturi, ni u stabilokratiji, već u – antropološkoj katastrofi. Od svih odrednica za ovaj anomični, amorfni poredak ova mi zvuči najtačnije.
Istorija ili neka druga personifikovana sila donjeg sveta mom dalekom pretku od pre trideset godina, tom dečaku koji je u međuvremenu negde nestao – priredila je susret sa zlom. Nekoliko decenija kasnije, čovek koji „s tim dečakom” – što reče Zbignjev Herbert o ranom sebi – „nema ničeg zajedničkog sem datuma rođenja i papilarne linije”, pokušava da to juvenilno iskustvo prevede u nekakve pojmove, da razabere šta se dogodilo, jer je u međuvremenu stekao spoznajni i analitički aparat koji zbunjeni dečak nije posedovao.
Lako je čoveku da demontira nacionalistički galimatijas Dobrice Ćosića ili Matije Bećkovića, da izvrne naglavce njihove šovinističke floskule o „humanom preseljenju“ i „najskupljoj srpskoj reči“, ali teško može da se izbori sa iskustvima onog davnog dečaka. Jer nisu ni Ćosić ni Bećković u decembru 1990. godine pravili spiskove izdajnika koji nisu glasali za Miloševićevu Socijalističku partiju Srbije, spiskove za odstrel na kojem su se našli i dečakovi roditelji. To su radile njegove komšije, lokalni saradnici UDB-e, možda za pristojnu apanažu, možda i volonterski, snažan je bio patriotski zanos tih euforičnih godina, a bar nam denuncijanata nikad nije manjkalo.
Mladić koji je dečaka naučio da igra šah, otkrio mu Sicilijansku odbranu, Italijansku partiju i Damin gambit – na početku rata postao je dobrovoljac Vojislava Šešelja, pion u partiji koju su moćnici igrali ljudskim glavama. Kad se vratio sa slavonskog ratišta, pripit i nervno rastrojen, dečaku je pričao o tome kako izgleda kad čistiš teren, ubaciš bombu u kuću, a onda gledaš kako dečja creva lete u vazduh. Dečak je to slušao s grozom i nevericom, nije mu išlo u glavu kako se onaj tihi i mirni mladić s kojim je do juče provodio popodneva za šahovskom tablom, odjednom preobrazio u nešto čudovišno. Činilo mu se da šahista preteruje i izmišlja. Nekoliko meseci kasnije, šahista je sebi oduzeo život. Obesio se o gredu na tavanu rodne kuće.
Oni koji su ga podjarili da ode u rat, i dan-danas su živi, zdravi, moćni i bogati. Jedan od njih je do nedavno bio narodni poslanik, drugi je bivši, a treći sadašnji predsednik Srbije. Čovek koji s dečakom deli datum rođenja i otiske prstiju u kućnoj biblioteci još ima knjige koje mu je šahista poklonio, biografije velemajstora i šahovskih šampiona Anatolija Karpova i Raula Kazablanke. Ni danas ne zna da li je šahista govorio istinu ili se morbidno hvalisao lažnim ratnim podvizima. Teško je poverovati da je neko s kim si odrastao postao zločinac.
Dečak je odrastao, bio je već mladić kad je vođen rat na Kosovu. U tom ratu učestvovao je i dečakov rođak kao podoficir Vojske Jugoslavije. Po povratku nije hteo ništa da priča o svom slavnom vojevanju. Ipak, jedne letnje večeri, alkohol je učinio svoje i rođak je malo odškrinuo vojničku dušu. Pričao je u strasnom zanosu o tome kako ne postoji ništa na svetu što može da se poredi sa uživanjem u ratovanju, nema ničeg lepšeg ni uzbudljivijeg od bitke, pucanja, od suočavanja s neprijateljem. Žao mu je samo što živimo u moderno doba sa oružjem koje primorava na distancu između protivničkih vojski, pati i žudi za vremenima srednjeg veka, Kosovskog boja, kad si morao sa neprijateljem da se sudariš prsa u prsa, nožem, sabljom i golim rukama. Voleo bi da sedne u vremeplov, da se vrati u prošlost i porve se s Turcima, da oseti opijenost pravom borbom, najveće uživanje i radost koji postoje na svetu.
Bivši dečak se prisetio Dimitrija Karamazova koji se zagledao u slične ponore ljudske duše i rekao: „Širok je čovek, gospodo, čak isuviše širok. Ja bih ga suzio!“ A pošto je to nemoguća misija, ostaje nam samo da proširimo sopstveno shvatanje ljudske prirode. Mnogo godina kasnije pročitao sam „Oklevetani rat“ Miloša Crnjanskog u kojem stoji i ova rečenica: “Oni, međutim, koji su bili u ratu, i ležali među mrtvima znaju da je rat veličanstven i da nema višeg momenta, nikad ga nije ni bilo, u ljudskom životu, od učešća svesnog u bitki”. Delovala mi je nekako poznato, kao da smo se već negde sreli.
Svođenje računa
U formativnim godinama susret sa radikalnim zlom koje uništava sve pred sobom, neminovno određuje i shvatanje ljudske prirode koje svoje ishodište nalazi u antropološkom pesimizmu. Takva pozicija nema veze sa ideološkim sklonostima, već je proizašla iz traumatičnog iskustva, vrlo konkretnog i ekstremnog. Video sam svojim očima kako se ljudi preko noći pretvaraju u ljudoždere, kako pristojan svet, očevi porodica, ugledni građani koji dotle ni mrava nisu zgazili, postaju krvožednici koji pozivaju na konačni obračun sa „ustašama“, „balijama“ i „Šiptarima“, čudnovatim entitetima o kojima imaju maglovitu predstavu jer ih najčešće nikad u životu nisu videli. Odsustvo empirije nije ih sprečavalo da propagiraju tamanjenje drugih ljudskih bića, jer ih je besomučna Miloševićeva propaganda definisala kao neprijatelje.
Nema te ludorije u koju ljudi neće poverovati, samo ako je neki autoritet izgovori dovoljan broj puta. Na primer, mirno će vas ubeđivati da Srbija nije u ratu, dok njihove komšije i rođake odvode na ratište. Ili da u Srebrenici nije počinjen genocid, da je reč o osveti nad vojnicima, iako su na TV-u videli snimak „Škorpiona“ koji ubijaju decu u Potočarima, usput se monstruozno iživljavajući nad njima. Kako reče Nadežda Mandeljštam, našli smo se „među ljudima koji su se svesno odrekli dobra i počeli svesrdno da podstiču najčudovišnije nagone u sebi i svojim sunarodnicima“. Pokazalo se da dotičnim nagonima ne treba mnogo da se razbude, tankoćutne su to duševne sile, osetljive i na najnežniji nadražaj agitacionog spisateljskog pera.
Video sam najgore lice ljudskog roda, iskrivljeno od mržnje, krvavo i zlobno, pogano i podlo. Ne bih da uopštavam, ali ne mogu ni da pobegnem od zaključaka nastalih na iskustvu življenja u društvu koje je dobrovoljno krenulo put rasula i rasapa, kao da je čitava zajednica odlučila da izvrši samoubistvo i da usput odvede u smrt svakog ko se zadesi u blizini. Zaključci su porazni, s njima je teško živeti, ali se moraju napisati. Ljudi nisu ni razumni ni humani, ljudi su potpuno sumanuta bića, izvitoperena, surova, zla i pokvarena. Nema tog užasa, nepodopštine, mučenja, zlostavljanja koje jedan čovek neće učiniti drugom, i to bez ikakvog razloga, samo zato što može. Ako nas je ičemu naučilo odrastanje i sazrevanje u antropološkoj katastrofi, to je da je čovek radikalno rđav. Do potpuno istog zaključka došao je i Josif Brodski koji se takođe formirao u pomenutom društvenom uređenju i živeo u njemu, dok ga nisu proterali.
Porazan zaključak, sasvim u duhu antropološkog pesimizma, na prvi pogled odiše fatalizmom, ali to je tek privid. Jer nije čovek radikalno zao zato što je takav po svojoj suštini, već zato što je slobodno izabrao da pusti s lanca svoje čudovišne nagone. Ako prihvatimo saznanje da je čovek radikalno rđav, odnosno da je sposoban za najstrašnije zlo, na tome bi se nešto moglo i sagraditi. Prihvatanje takve ideje, recimo, moglo bi da bude prvi korak ka osvešćivanju Srbije, ka suočavanju sa zločinstvom počinjenim u naše ime. Bliže je istini, skromnije i manje opasno verovati da smo potencijalni zločinci, nego da smo anđeli nebeski.
U prvom slučaju, sagradićemo društvo na ideji da treba druge da sačuvamo od sopstvenog zla. Na tome se valjda i zasniva svaki pravni poredak. Čemu inače služe zakoni? Suprotan slučaj, kad verujemo da smo uzvišena bića, nadljudi, pripadnici nebeskog naroda – znamo kuda vodi. Pravo u nasilje, zločin, genocid i fašizam. To je jedina pouka koju sam izvukao iz opšteg rasula, jedini tračak nade u zgrušanom mraku. Možda je dobro što je onaj dečak netragom iščezao, pa ne mogu da mu saopštim do kakvih sam saznanja došao, do čega me je dovelo njegovo mučno iskustvo. Koliko ga poznajem, on bi na sve to prezrivo odmahnuo glavom i proglasio moja domišljanja za lažnu utehu sredovečnog čoveka koji pokušava da sklopi pakt sa svetom. Ako me varljivo pamćenje ne obmanjuje, on je bio zakleti protivnik bilo kakve kolaboracije sa namrgođenim ustrojstvom vaseljene.