Arhipelag Jugoslavija
Jedna od sjajnih stvari u vezi s Jugoslavijom kojih se sećam s polovine osamdesetih bila su duga leta. U toku jula i avgusta, glavni grad Makedonije (sada Severne Makedonije), bio bi napušteni snoliki krajolik, naglašen zvukom zrikavaca. Moj brat i ja provodili smo duge školske raspuste u Mavrovu, u kući koju je moj deda izgradio zajedno sa svojim prijateljem partizanom iz Grčkog građanskog rata. Deda je bio Grk a njegov prijatelj Makedonac. Komšiluk su u tim vikendicama uglavnom naseljavali penzioneri koji su brinuli o svojim unucima. Dok su dede i babe igrale tavle, gajile bašte, kuvale i pekle, pile rakiju i uzo i kunjale posle obilnih obroka, deca su lutala makadamskim putevima, obližnjim šumama i šikarama, igrala žmurke, partizana i Nemaca ako je bilo reč o dečacima, ili pretvaranja da su princeze, ako su bile u pitanju devojčice.
Sećam se da sam se jednog dana igrala sa dve devojčice, i da sam se sporečkala s jednom od njih. Devojčica s kojom sam se posvađala – zvala se Viki – pokušala je da me ponizi pred Beti, drugom devojčicom. Okrenula se prema njoj, skupivši oči, i rekla: „Igraš se s malom Grkinjom.“ Jasno se sećam svog iznenađenja na to što je Viki izgovorila, ali sam se brzo pretvorila u pametnicu koja popuje, nervozno izgovarajući da živimo u zemlji u kojoj je bratstvo i jedinstvo pravilo.
Otišla sam kući prilično potresena i izvestila porodicu o svađi. Odgovorili su glasnim smehom. „Bratstvo i jedinstvo!“, ponavljali su, i osetila sam da mi se podsmevaju. Mora da sam se pobunila protiv njihove reakcije, verovatno tako što sam se vidno naljutila što mi se smeju. Deda mi je uzvratio osmehom u kom je bio i zlatan zub, govoreći mi da se nisu smejali meni, i da sam zapravo u pravu.
Nisu me ubedili. Razmišljala sam o sloganu koji mi se urezao u mozak zbog škole i televizije, „bratstvo i jedinstvo” (bratstvo i edinstvo). Što sam duže ponavljala taj izraz, to sam više pomišljala da iza njega stoji tajno značenje koje nisam razumevala, značenje koje odrasli vrlo dobro znaju, ali ga iz ko zna kog razloga kriju od mene. Osećala sam se jednako zbunjeno kao i kad je grupa dečaka, predvođena mojim komšijom koji je imao deset godina, razmazala kravlji izmet po kvaki druge komšijske kuće, jer u njoj žive Albanci. Bila sam još zbunjenija kad su dečaci nakon toga prestali da razgovaraju sa mnom, jer su saznali da sam rekla roditeljima o izmetu i kvaki. Nisam bila sigurna šta sam pogrešno uradila, niti zašto su dečaci to uradili našim komšijama. Nikad nisam videla tu albansku porodicu kako boravi u toj bajkolikoj kući, odmah pored šume. Držali su se podalje od svih, obavijeni tamom.
Ta leta, prepuna magičnih osećanja misterije i napetosti – grlenog smeha i došaptavanja – okončala su se kad smo napustili zemlju koja je nestala zajedno s mojim detinjstvom. Roditelji su nas odveli u Arizonu u kojoj je moje telo počelo da se menja, ukazujući mi da me uskoro ljudi više neće smatrati detetom. Telo mi se menjalo u sklopu zbunjenosti zbog boravka u stranoj zemlji koja je toliko drugačija od naše, smrti dede i rata nastalog iz raspada Jugoslavije. Majka bi stajala ispred TV-a; rat, govorila bi mi, ovo je rat. Na televiziji je bio snimak žena s maramama na glavama, prljave dece, i mršavih staraca koji hramljući vuku kolica. Oči moje majke bile su pune suza, usta su joj bila otvorena. Znala sam da je to nešto strašno, a to sam shvatila iz hitnih razgovora mojih roditelja i njihovih prijatelja imigranata, da postoji šansa da se nikad ne vratimo. Zemlja u kojoj sam rođena više ne postoji. Rat, nešto što postoji u udžbenicima, nešto u čemu je moj deda učestvovao i pomogao da se okonča, rat se vratio, i dešavao se kod kuće, u zemlji bratstva i jedinstva.
Ali mi smo se ipak vratili. I stvari su se promenile. Nije više bilo slike Tita koji gleda u nas sa centralne pozicije u učionici. Nije mi nedostajala ta slika, iako me je umirivala kad sam bila mala: neko hrabar i ljubazan gledao me je kako dobro napredujem. Ali, ja sam se pretvarala u mladu ženu kojoj nije bio potreban još jedan muški pogled koji kritički nadgleda njen uspeh. Nisu mi nedostajale sirene koje su najavljivale njegovu smrt, zajedno sa jezovitom stankom koju su donosile sa sobom. Nisam se osećala toliko očajno što sam se rodila godinu dana nakon Titove smrti. Nisam više osećala toliki gubitak zbog činjenice da se moj život nije prepleo s njegovim, i bilo me je sramota svaki put kad bih se setila kako sam stajala na krevetu svojih roditelja, napeto gledala u Titov portret u udžbeniku, pokušavala da se nateram da zaplačem, ali bih ispustila samo jednu suzu.
Stvari su se promenile. Bili smo srećni što smo imali manje nastave jer su časovi srpskohrvatskog ukinuti. Samo će jedno odeljenje po generaciji – u mom slučaju moje, što je moje vršnjake vrlo razbesnelo – učiti još jedan jezik pored engleskog, a to je bio ruski. Ipak, osećali smo da nam je oduzeta jedna stvar. Kad smo krenuli u prvi razred, svima su nam dali crvene marame i plave kape i proglasili nas Titovim pionirima pod crvenom zastavom. Zbog toga smo se osećali delom nečeg velikog. Zatim je u sedmom razredu, 25. maja, na Titov (ne pravi) rođendan i Dan mladosti, trebalo da postanemo Titovi omladinci, nakon čega bi usledila ekskurzija po Jugoslaviji. Iznenada, mi više nismo postali omladinci, nekako nismo zvanično odrasli. A vesti o ekskurziji bile su naročito turobne. Sad je trebalo da idemo na ekskurziju i vidimo mesta koja smo već videli, lutajući po zemlji koja se može u oba pravca preći za dva sata. Neću videti Jadran. Neću videti stalaktite, stalagmite i čovečju ribicu u Postojnskoj jami. Neću videti gde se sreću Dunav i Sava. Odmah je delovalo zagušljivo.
Na neki način, dugo godina nisam osećala nedostatak ničeg jugoslovenskog osim prostora. Makedonija je nekako bila izvan Jugoslavije, previše južno, isto kao što je Slovenija bila previše severno. Nikad nije bila važna, a i pričali smo egzotičnu verziju slavenskog jezika koji se ne razume ni do pola, i stalno su nas doživljavali kao bezbrižne razigrane muzikalne veseljake koji vole da jedu paradajz i papriku pokraj lepog jezera. A delovalo je kao da i sami Makedonci osećaju ovu svedenu verziju sebe, pa su očajnički izgovarali č i dž, razmetali se srpskim na sve strane i bezbrižno izgovarali reference na jugoslovenski film i muziku iz osamdesetih. Mi rođeni u osamdesetima, koji nismo imali rođake izvan Makedonije, nego su nam rođaci bili Albanci, ili Grci, poput polovine moje porodice – uvek smo dobijali snishodljive i zbunjene poglede jer ne znamo savršeno srpski i ne kapiramo jugoslovenske reference. Dovoljno je teško reći „ne znam“, a još je teže bezbroj puta dobiti kao odgovor „To ne znaš? Ozbiljno?!“ Ne samo što smo postali još manji otkad nismo bili deo Jugoslavije, već smo se još dodatno usitnjavali među sobom.
Te iste generacije sa jugoslovenskim kompleksom niže vrednosti su nam pomogle da poverujemo da je naša zemlja gotovo bezvredna, da ništa nećemo postići i da je prošlost bila mnogo bolja od budućnosti, primoravajući nas da mislimo da treba da se sklonimo odavde i zaboravimo na ponovno promišljanje prošlosti koja je isključila četvrtinu svoje populacije, populacije čija smo vrata mazali kravljim govnima. Nostalgija je rasla, a i dalje narasta poput gljivične bolesti, ometajući bilo kakvu mogućnost da se pogleda u budućnost i zapravo preuzme kontrola. To je nesvesna osveta generacije čija se slatka morska mladost završila pokoljem, a zatim i izolacijom.
Ipak, razumem frustraciju i osećaj bespomoćnosti. Besmisleno je prelaziti nekoliko granica na razdaljini od 900 kilometara, kao što je besmisleno i stvarati granice između zajedničkih jezika kultura. Biti mali i omeđen stvara osećaj gušenja i klaustrofobije, i ometa dalji razvoj. Međutim, u mojoj generaciji, umetnici, aktivisti i kulturni radnici su ti koji su uspeli da prevaziđu ove granice, radeći zajedno u prostoru koji svi delimo, a koji danas nazivamo bivša Jugoslavija, ili region. Za mene, paradoksalno, ovaj region i ova Jugoslavija danas postoje više nego ikad. Začuđujuće je da kroz ove nove veze učim o staroj zemlji koju nikad nisam istinski iskusila. A što je još čudnije, osećam novi identitet i bliskost sa ovim zajedničkim prostorom, koji danas pored bratstva uključuje i sestrinstvo, ujedinjeno na istinskom nivou.
Priznaću i da sam i dalje autsajderka, jer kulture jezika koji nisu bili srpski/bosanski/hrvatski/crnogorski nikad nisu bile deo šire slike. Da bi bio deo nje, moraš da znaš kako da pričaš, a kroz taj jezik dolaze i reference i istorija i lokalni idiomi koji nam svima daruju lepotu znanja. Tako da se za sad osećam kao srećna polu-strankinja, zadovoljna što učestvujem.