Arhipelag Jugoslavija
1. Moje jugoslovensko detinjstvo
Detinjstvo sam provela u malom selu u Makedoniji, pod imenom Šlegovo, sa babom i dedom. Roditelji su morali zbog posla da ostanu u Skoplju, mom rodnom gradu, pa su me ostavili sa babom i dedom i posećivali me za svaki državni praznik. Zbog toga sam volela jugoslovenske praznike – Dan vojske, Dan republike, i Prvi maj, jer su mi svi ovi praznici dovodili roditelje. Kasnije su me ti praznici vodili kod babe i dede, koji su bili jednostavni, vredni seljaci, nepismeni ali mudri, otvorenog srca i uma. Moja baka je volela, ali se ujedno i plašila Milke Planinc, predsednice Saveznog izvršnog veća tokom osamdesetih godina, prve i jedine žene na takvoj poziciji. Ona je često bila na vestima, na radiju. Glas joj je bio dubok i prodoran, pa bi baka smanjivala ton kad god bi Milka Planinc govorila o prosperitetu i jedinstvu Jugoslavije.
2. „Ekskurzija po Jugoslaviji“
Ekskurziju po Jugoslaviji organizovala je gotovo svaka jugoslovenska škola, i sastojala se od sedmodnevnog do desetodnevnog putovanja autobusom do najvažnijih istorijskih i turističkih destinacija, „od Vardara pa do Triglava“, kao u popularnoj jugoslovenskoj pesmi. Moto ovih putovanja bio je „Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo.“ Kad sam imala 13 godina, na ekskurziji sam posetila prelepi Dubrovnik, gde sam kupila prvi karmin u životu, divna Plitvička jezera, kuću u kojoj je Tito rođen u Kumrovcu, bivši koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata u Jasenovcu, spomenik ubijenim đacima u Kragujevcu, koje je Desanka Maksimović učinila besmrtnima u poemi „Krvava bajka“, koju smo svi u školi učili napamet, čarobni Beograd dugačkih bulevara, kafane pune života u Sarajevu, ali nismo posetili nijednu znamenitost u Sloveniji. Nije bilo dovoljno vremena da vidimo Postojnsku jamu, a nismo videli ni vrh Triglav. Možda me je frustracija zbog toga što nismo posetili šestu jugoslovensku republiku nesvesno godinama kasnije navela da se preselim u Sloveniju i postanem njena večna posetiteljka?
3. Bratstvo i jedinstvo među narodima i narodnostima Jugoslavije
Imala sam lično iskustvo jednog leta osamdesetih godina u selu u Crnoj Gori, u domu rođaka koje nikad ranije nisam upoznala. U jugoslovenskom mentalitetu to nije bio nikakav problem: svaki rođak je bio blizak, čak i kad to nije bio. Bilo mi je čudno što su moji rođaci – muškarci – spavali sa pištoljima pod glavom, ali je mom bratu od ujaka to bilo potpuno normalno i razumljivo. „Šta? Tvoj otac nema pištolj?“, pitao me začuđeno. Jednog jutra, dok sam stajala u dvorištu, primetila sam kola parkirana ispred kuće jednih komšija, iz kojih je izašao čovek sa devojčicom mojih godina. Čovek je izveo devojčicu iz kola, poljubio je, i odmah se odvezao, a ona je uzela kofer, popela se stepenicama do kuće, pokucala i ušla, a da joj niko nije otvorio vrata. Baka se triput prekrstila, pa se okrenula ka meni i rekla: „Nemoj da te uhvatim da se igraš s njom; ona nije društvo za tebe.“ Bila sam iznenađena, pa sam stalno pitala baku zašto ne mogu da upoznam devojčicu. „Jesi li joj videla oca? Ne daju mu ni da uđe. On je Šiptar, zato mu ne daju! Majka joj je otišla da studira u Prištini, gde ga je našla i zatrudnela s njim. Majka i otac godinama ne razgovaraju s njom; odrekli su je se preko novina, a ni njega ne žele ikad više da vide.“ Sve mi je to bilo prilično nerazumljivo, taj nedostatak bratstva i jedinstva među narodima i narodnostima Jugoslavije o kom sam gotovo svakog dana učila i ponavljala u školi.
4. Rat u mom životu
Godinama kasnije, jako me pogodilo kad sam saznala da su neki od tih rođaka s kojima sam provela leto otišli u Bosnu da se zajedno sa Srbima bore protiv bosanskih civila. Nismo to znali, pa me je nakon rata mama poslala autobusom u Crnu Goru da odnesem rođacima brašno, ulje, šećer, za slučaj da se rat u bivšoj zajedničkoj državi ponovi. Tada sam prvi put prešla makedonsku, a ne jugoslovensku granicu. U autobus nisu ušli obični carinici, već vojnici s mašinkama. Ujak me čekao na autobuskoj stanici. Rukujući se snažno, muški, rekao mi je u lice na srpskom, „Dakle, Makedonija se separatisala? Niste želeli da budete sa Srbima, sa nama? Hteli ste da budete kao Slovenci i Hrvati? Ako je tako, Makedonija će se jednog dana raspasti; potpuno će se raspasti!“ Ceo put od autobuske stanice do njihove kuće, ponavljao je da smo mi separatisti, da na celom svetu ne postoji niko kao Slobodan Milošević. Nakon toga, ujak me odveo na tavan da mi pokaže sve njihove rezerve. Tamo su po celom podu, naslagane jedne na druge, ležale vreće brašna i šećera, kutije pune ulja i sirćeta, kese makarona, konzerve i ko zna šta još. „Imamo mi zalihe, ne čekamo mi Makedonce da nas snabdeju,“ rekao je moj ujak i dodao: „Ali doći će vreme kad ćemo mi vas snabdevati.“ Onda je počeo da mi nadugačko i naširoko priča kako su Srbi bili veliki ratnici u Bosni, i kako svaki istinski Srbin – iako su oni bili pola Crnogorci, a pola Makedonci – postaje uvaženiji jer je ratovao u Hrvatskoj i Bosni. Ćutala sam, i preturala prstima po džepovima. Te večeri, jedna od njegovih udatih ćerki pozvala nas je na večeru. Na stolu koji se protezao duž cele prostorije bilo je pečeno jagnje i činije pune pirinča i krompira. Muž moje rođake pustio je kasetu, krenulo je tradicionalno srpsko kolo, svi su skočili sa stolica, zagrlili se i povukli me sa sobom. Pevali su odlučnim glasovima – i žene i muškarci – i vrteli se, vrteći i mene sa sobom, pevajući uglas, a usred ovog frenetičnog plesa, zazvonile su reči „Slobo, Srbine, Slobo, Srbine!“ Nisam to mogla više da izdržim i počela sam da plačem: „Hoću da idem kući, hoću da idem kući!“ Na kraju su me pustili napolje, strpali u kola i odvezli njihovoj kući. Sledećeg dana sam uhvatila prvi autobus za Skoplje, užurbano mašući ujaku na stanici. Nikad ih više nisam videla.
5. Čudno postjugoslovensko okupljanje
U Strazburu 1995. godine, negde u vreme masakra u Srebrenici, desilo se čudno okupljanje na koje sam bila pozvana zajedno sa još mladih Jugoslovena, rođenih u sedamdesetim. Bili smo krhki i osramoćeni, osećali smo se krivima za rat koji nismo želeli. Bosanci su bili toliko besni i tužni da sam se osećala krivom jer sam iz Makedonije, koja je tada bila takozvana oaza mira. Jednog dana mi je jedna od njih rekla: „Zamisli da si studentkinja, i tvoja studentska kartica izgori u Nacionalnoj biblioteci u Sarajevu, zajedno sa svim našim nacionalnim dokumentima i svim našim knjigama – neko ti oduzme tvoj lični i nacionalni identitet. Ti si niko i ništa, a oko tebe umiru ljudi.“ Bila je u pravu. Pokušali smo da razumemo jedni druge – zajedno smo pevali vrlo popularnu pesmu „Balkan“ od rok benda Azra, koju smo svi voleli. Mnogo puta su profesori Univerziteta u Strazburu, koji su nas ugostili, izjavljivali: „Ali vi se volite!“ Pokušali su da uspostave dijalog među nama, da bi i sami mogli da razumeju šta se tačno dogodilo i zašto. Ali mi im nismo mogli pomoći – svi smo bili previše uznemireni dešavanjima u Jugoslaviji, a uostalom, ni sami to nismo razumeli. Da, sigurna sam da smo se voleli, ali duboko u sebi nisam mogla da se otresem osećaja krivice za rat, iako niko od nas nije bio kriv ni za šta.
6. Jugoslavenski pisci i njihovi odnosi
Ako mlađi pisci slušaju starije pisce iz bivše Jugoslavije, pomisliće da je književni život u Jugoslaviji bio bajka. Verovatno nije bilo baš tako, ali je istina da su sve nacionalne književnosti bile deo jugoslovenske književnosti. Na jugoslovenskim univerzitetima postojao je Odsek za jugoslovensku književnost, koji se sad naziva Odsek za južnoslovenske književnosti. Najvažniji pesnički festival u Jugoslaviji, Struške večeri poezije, osnovan je u mojoj rodnoj zemlji, Makedoniji, godine 1961. i Zlatnim vencem poezije nagradio je pesnike poput Mahmuda Darviša, V. H. Odena, Josefa Brodskog, Alena Ginsberga, Pabla Nerude, Desanke Maksimović, Hansa Magnusa Encensbergera, Nikite Staneskua, Teda Hjuza, Adonisa (Ali Ahmafa Saida Esbera), Tomasa Transtremera i drugih. Pisci iz bivše Jugoslavije organizovali su mnoštvo festivala u sopstvenim republikama, uvek na njih pozivajući svoje kolege iz drugih republika. Krajem osamdesetih, kao mlada pesnikinja triput sam učestvovala na pesničkom festivalu u Kikindi, u pokrajini pod imenom Vojvodina u Srbiji, gde su se okupljali mladi pesnici iz cele Jugoslavije. Uvek sam odsedala u kući iste devojke, koja mi je postala prijateljica. Prilikom poslednjeg boravka kod nje, u maju 1991, mesec dana pre nego što je sve počelo, njen otac koji je radio u jugoslovenskoj armiji rekao je za večerom da su ga iz jedinice zvali da se spremi da napusti Kikindu i ode u Hrvatsku, jer se tamo nešto organizuje. Njena majka je počela da plače. Rekao je da mora da ide; to mu je bila dužnost. Bila sam tako zbunjena. Godinama nakon toga bih pozivala njihov broj u Kikindi da se raspitam da li su dobro, ali se veza nikad nije mogla uspostaviti.
7. Postjugoslovenska književnost
Odmah nakon rata, na postjugoslovensku književnost uticalo je sve što se dogodilo. Kad sam prvi put posetila Sarajevo nakon rata, kupila sam najnoviju antologiju bosanske kratke priče, i gotovo svaka priča u njoj bila je povezana s ratom. Postjugoslovenska književnost opterećena je kolektivnim sećanjem, ali ima sposobnost i da pogleda u ogledalo istorije. Naravno, nismo svi mi direktno pisali o ratu: dela moje generacije su različita. Neka govore o istorijskim događajima, ali mnoga zapravo govore o iskustvu dislociranja, ili su posvećena proučavanju pitanja nacije, nacionalizma, slobode, identiteta. Ipak, drugi posežu za univerzalnim političkim temama ili propituju sve nas kao žrtve sistema. Mnogi od nas su koristili humor da bi se izborili sa ovim traumatičnim događajima. Mnogi su pisci emigrirali iz bivše Jugoslavije. Nekad nas sve pozovu na književne događaje, gde predstavljamo svoje (nove) države. Ova su okupljanja sjajna i prepuna emocija i humora. Ako je nešto dobro proizašlo iz svega strašnog što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji, a i njoj samoj, jeste da su jugoslovenski ratovi i političke krize prouzrokovale interesovanje za književnost mog regiona. Ironija je da su tragedije o kojima su ova dela svedočila dovele do toga da pisci rođeni pre hiljadu devetsto sedamdesete budu prevedeni na mnoge jezike i pozivani na festivale širom sveta. Danas je ovo interesovanje opalo, i nije isto kao pre. Dešavaju se novi ratovi, novi egzili, nove sudbine pisaca. Kao što znamo, književno tržište živi u trenutku. Istraživačica s Instituta za makedonsku književnost mi je rekla, „Ali, to nije bio naš rat“, kad sam je pitala o delima makedonske književnosti koja govore o ocepljenju i ratovima u bivšim jugoslovenskim republikama. Zar stvarno nije bio naš? Prvi ubijeni vojnik u jugoslovenskim ratovima iz devedesetih godina bio je Sašo Gešovski iz Makedonije, koji je ubijen u Splitu pred televizijskim kamerama. Svi smo bili šokirani time. Rat je bio preblizu Makedonije i vrlo se lako mogao osetiti i na našoj koži. Ipak, verovatno je čudno da se pojavi knjiga s takvom temom u književnosti kao što je makedonska, jer Makedonija nije bila istinski svedok jugoslovenskih ratova, već su je tokom njih čak nazivali oazom mira.
Danas mi, postjugoslovenski pisci, sarađujemo na mnogo nivoa, prevodimo jedni drugima knjige, učestvujemo na festivalima, čitamo se. Cilj „Sarajevskih svezaka“, odličnog književnog časopisa koji je postojao u postjugoslovenskom prostoru, sada je dostignut: mi smo (ponovo) prijatelji. Svi imamo common ground, svi živimo u istom svetu.
8. Geografija mog života
Napustila sam Makedoniju 1994. godine, dok su ratovi u Jugoslaviji još uvek trajali, ali sam se vraćala svakih nekoliko meseci. U Bukureštu, u Rumuniji sam stekla doktorat iz rumunske književnosti, a predavala sam makedonski jezik i književnost na Bukureštanskom univerzitetu. Naučila sam rumunski i počela da sanjam i na makedonskom i na rumunskom. Upoznala sam svog supruga, koji je iz Slovenije, i na početku smo pričali na srpskohrvatskom, ali smo ubrzo osetili da nam treba treći jezik, neutralni. Srebrenica se dogodila prvog leta naše veze, pa smo uz pomoć rumunskog kao zajedničkog jezika želeli da pobegnemo od Jugoslavije u svojim životima, od zemlje koju smo toliko voleli, i koja nas je toliko povredila svime što se dogodilo. Sedam godina smo pričali na rumunskom, ali smo kad smo se preselili u Sloveniju počeli da koristimo slovenački. Jugoslavija je već bila prošlost, ali posledice njenog raspada bile su toliko velike da ih na ovaj ili onaj način i dalje osećamo u sadašnjosti.
9. Poslednja Jugoslovenka
Nije više bilo Jugoslavije, ali je moja domovina i dalje bila jugoslovenska – politička farsa na visokom nivou. Sve su republike nakon raspada Jugoslavije postale nezavisne države i zadržale svoja imena: Republika Slovenija, Republika Hrvatska itd, ali je Makedonija, zbog toga što je Grčka imala problem s korišćenjem imena Makedonija, u Ujedinjenim nacijama priznata kao Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (FYROM). Svi su postali nešto drugačije od Jugoslavije, samo smo mi i dalje bili bivši Jugosloveni. U detinjstvu sam imala mantru (ili molitvu?) koju sam ponavljala svaki put kad sam se nosila s problemom, s usamljenošću ili izazovom: „Madžari (moje naselje u Skoplju) je u Skoplju, Skoplje je u Makedoniji, Makedonija je u Jugoslaviji, Jugoslavija je u Evropi, Evropa je u svetu“. Nakon što bih to nekoliko puta ponovila, uvek bih se osećala bolje. Sećam se da mi je jedna od prvih pomisli nakon raspada Jugoslavije 1991. godine bila da više ne mogu da govorim „Makedonija je u Jugoslaviji, Jugoslavija je u Evropi…“ već sam morala da kažem direktno „Makedonija je u Evropi“. Godinama kasnije me je ćerka, koja je tad bila mala, pitala da li je Makedonija u Evropi. Ja sam joj rekla da jeste, ali mi je ona pokazala školsku listu zemalja koje su u Evropskoj uniji, na kojoj nije bilo Makedonije. Danas je Makedonija Severna, i dalje nije u EU, ali je u Evropi postojala Bivša Jugoslovenska Republika, gotovo trideset godina nakon nestanka Jugoslavije.
10. Rezervni život
Napisala sam knjigu Rezervni život, koja je osvojila Evropsku nagradu za književnost 2013. godine, kao i nagradu “Stale Popov” u Makedoniji. To je priča o sijamskim bliznakinjama koje moraju da se odvoje, što je tumačeno kao svojevrsna metafora za odvajanje jugoslovenskih republika kroz odvajanje bliznakinja simboličnih makedonskih imena: Srebra i Zlata. One su na neki način, kao predstavnice moje generacije, prave svedokinje raspada Jugoslavije: pripovedačica u romanu je Zlata, koja govori i o svojim i Srebrinim kolegama sa univerziteta, kao i mladićima koji su dezertirali iz Jugoslovenske vojske: „Jednom je jedan od njih samo rekao – ’Da mu jebem mater, našao sam se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme’ i to je bila istina za sve njih, jednu izgubljenu generaciju koja se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.“
Na književnoj turneji po SAD-u nakon što mi je knjiga prevedena na engleski, posetila sam deset gradova za dve nedelje, putujući od Njujorka do Los Anđelesa. U nezavisnim knjižarama sam se sretala sa čitaocima i dok sam pričala o svojoj književnosti i životu, odgovarala sam na mnoga pitanja i o Jugoslaviji. Na jednom od aerodroma, dok sam čekala naredni let, videla sam poziv putnicima koji putuju u Dejton. Iznenadila sam se konkretnošću grada u kom su se završili jugoslovenski ratovi i otpočela budućnost, neodvojiva od prošlosti.
Pojedini delovi eseja su parafraze iz romana Rezervni život, koji je na engleski prevela Kristina E. Krejmer, koja je ujedno i uredila ovaj esej