Arhipelag Jugoslavija
Moj otac ne voli da razgovara sa ljudima. Niti da priča priče. Retko govori i kada to čini, govori malo. Ni tog septembarskog dana 1990. godine nije uopšte govorio. Vratio se s posla ćutljiv i zatvorio u svoju sobu.
Vrlo je teško da shvatiš tuđi pad. Još teže pad čoveka koji je zatvoren u sebe. Moj otac je bio mašinski inženjer i u to vreme bio je rukovodilac fabrike za energetiku u Industriji za metalurgiju Metalik u Đakovici, gradu na jugozapadu Kosova i na granici sa Albanijom. Majka je radila u jednoj od tekstilnih fabrika takođe u Đakovici. Oboje su izbačeni s posla tog jesenjeg dana, jer nisu potpisali izjavu o lojalnosti prema Republici Srbiji. Odbili su, kao što je to učinilo na hiljade drugih.
Moji roditelji su rođeni u vreme kada je počinjao jugoslovenski eksperiment, a ja u vreme kada je taj eksperiment propadao. Sve troje, jedan deo svog života, živeli smo ono što su Jugosloveni nazivali “bolji život”. Socijalistička Jugoslavija je bila jedan zajednički projekat u kome su nekoliko decenija, narodi koji su je činili, imali bolji život, s izuzetkom manjih nacionalnosti, kao što su Albanci. Ali jugoslovensku idilu pod doktrinom bratstvo i jedinstvo smo “okusili” sve troje po malo. Čuvena parola, moto Jugoslavije i njenog lidera, Tita, generaciju mojih roditelja će odvesti pravo u utopiju “da će mir trajati sto godina”; dok će njen odjek moju generaciju svakodnevno podsećati “da rat može da počne sutra” i tako se i dogodilo, rat je zaista počinjao sutradan i svaki put novim sredstvima.
“Bolji život” nikada nije bio ‘easy life’ za Albance sa Kosova. Početak 90-ih izbrisaće parole bratstva i jedinstva i zajedničkog mira, koje će pratiti neprijateljstvo i sećanje na suživot. Zajednički život još uvek pravi senku nad glavnim gradom Kosova i njegova slava je za nekoga bela a za nekoga crna. Između dveju senki, na sredini nalazi se neka druga boja. Moj sin koji je devetogodišnjak, jednako se čudi kad god prođemo pored Spomenika bratstva i jedinstva: „Ovaj ružni spomenik sa čudnim imenom!“ Čudi se i kada prolazimo pored Palate omladine i sporta bivše sportske hale Boro i Ramiz. Pričam mu o sudbini dvojice partizana koji su proglašeni za jugoslovenske heroje, jednom Srbinu i jednom Albancu, i simboličnom nazivu nekadašnjeg jedinstva između dva naroda. On podiže ramena.
Senka i snaga komunističke arhitekture se istopila u kontinuitetu svakodnevnog života i odanosti građana da tuda prolaze, ali i u čuđenju dece koja su rođena kasnije, kao što je moj sin, koja postavljaju pitanja o dinosaurusima komunizma. Objekti koji predstavljaju komunistički mit, su tvrdoglavo čuvali svoj identitet, kao predstavnici bliske prošlosti, dok će nakon smrti mita bratstva i jedinstva uslediti vreme nasilja i istorijske nesreće. Smrt kao dugački, usporeni dah, koji teče kao velika reka ka provaliji.
Pad u katastrofu je bio i onaj septembarski dan, kada se mojim roditeljima profesionalna karijera srušila kao kula od karata. Moja majka ponekad priča o septembru ’90. Seća se kako je čitav trud i višegodišnje žrtvovanje zbog jednog boljeg života, izbrisano tokom noći, ne samo čineći besmislenim, već i destabilišući, na nepovratan način, samu mogućnost nekog strukturalnog nastavka u njihovom kasnijem životu.
Samo godinu dana pre, u proleće 1989, Kosovu je ukinut status autonomne pokrajine u jugoslovenskoj federaciji, koju je 1974. osnovao njen lider, Josip Broz Tito. Oduzimanje autonomije je Kosovo stavilo pod vlast Srbije i pod čizmu jednog novog lidera. Početak decenije će okrenuti naglavačke život mojih roditelja i moje detinjstvo. Pod vanrednim policijskim stanjem, uobičajni život je postao nepoznanica. “Easy life” će već pripadati nekoj drugoj epohi.
Bila sam mala, i zato mi se promene nisu učinile velikim. Zaista se promenila rutina svakodnevice, otac i majka su sve više ostajali kod kuće. I postepeno su i naša kretanja postajala ograničenija, šetnje vikendom sve ređe, kao što se proređivala i naša hrana na stolu. Sve se smanjivalo, čak i ljudi. Ova zemlja će postati izgubljena domovina za mnoge emigrante koji žele u Zapadnu Evropu i zemlje s druge strane kontinenta. Za mog oca to nije bila zemlja za “izgubljenu domovinu”, već zemlja koju treba čuvati. On je imao jedan lični kult patriotizma, koji je teško pokazivao, ali koji je poticao od porodičnog istorijata: dedu su mu ubili partizani komunisti, oca uništili time što su naredili da se njegova čitava familija preseli u druge gradove, zbog tendencioznih razloga takozvanih “političkih”.
Vanredna situacija i nasilne mere mnogo su poremetile svakodnevni život koji je na silu pokušavao da izgleda normalno. Usred nesreće i nastojanja da se ignoriše velika politička, ekonomska i obrazovna promena, usred jednog života koji se lomio, moj otac se, tokom dugih subotnjih večera, prisećao vremena kada je studirao u Zagrebu u Hrvatskoj i pričao razne priče onoga što je izgledalo kao najlepši period njegovog života. Pričao je, takođe, i o putovanjima po Evropi tokom sedamdesetih i osamdesetih, putovanjima koja su za Kosovare bila uslovljena platama, ali ne i pasošima. Slušala sam ga sa radoznalošću, jer su to bile jedine priče koje je voleo da priča. Preko njih je pričao i o sebi i tako sam mogla i bolje da ga upoznam – tu se rađala njegova priča i ljubav. Slušala bih ga i maštala o drugim životima, realnostima i zemljama. Šta je postojalo izvan nas, izvan granica ovog pretećeg sveta? Izvan je živelo nepoznato i ja sam se navikla da živim samo u svojoj kući. Nismo više putovali. Samo bi poneke godine otišli na letnji odmor u Crnu Goru, u Ulcinj koji se nalazi na granici sa Albanijom, gde smo imali i letnjikovac.
Crtala sam svet i zemlje onako kako sam ih zamišljala. Ne usuđujući se da pitam: gde je granica? Granice su bile različite – političke, ekonomske, jezičke, kulturološke, čak i nevidljive, ali su nas razdvajale od drugog sveta. Drugi svet je bio drugi, a ja velika sanjalica. Da sanjariš je kazna, ali ovaj “dar” niko ne može da naruši, i imala sam samo sebe kao nekoga kome bih te snove mogla da ispričam. Sloboda je bila lep san – san od svile. Prelep san bio je i onaj o revoluciji – san iskrpljen deo po deo. Bogovi koji su pravični u svojoj nepravičnosti poklonili su nam velike snove. I svi oni su, isto, bili snovi. Iako ih više ne sanjam, sećam se sna za koji sam imala osećaj kao da ga dotičem rukom, na ulici, tu gde se dešavalo izuzetno. Moj san o slobodi živeo se na kraju ulice na protestima na gradskom trgu, među stotinama ljudi koji su marširali kao vojnici bez zastava. I verovala sam starijim ljudima koji su predvodili proteste kada su nas nazivali malim herojima budućnosti koji krpe sobodu na jednom kraju puta jučerašnjice. Biti deo protesta značilo je silazak u realnost i u istinu pritiskanja života, mesto susreta impotentnog infantilizma jedne deseto-dvanaestogodišnjakinje i nacionalne drame. Bio je to jedan od najjačih doživljaja mog detinjstva, uzbuđenje pomešano s revoltom, ponosom i strahom. Krpila sam svoj san u paroli “Sloboda-Demokratija”, “Kosovo republika”, i on bi se kidao sa završetkom protesta i mojim povratkom kući s umornim izrazom lica. U toj magli zamišljala sam veliku revoluciju, nakon koje će biti mir, ne znajući da će život u jednom dramatičnom i napetom vremenu, doživljaj mira učiniti čudnim i razočaravajućim. Bila sam dete rata koje je živelo u stanju neprestanog rata. Radoznala da saznam koji će rat početi sutradan.
Između snova i kuće postojao je veliki prostor, ali u kući je sve bilo dobro, dokle god smo imali hranu na stolu. Nakon proterivanja s posla, majka je postala domaćica sa punim radnim vremenom, dok je moj otac pokrenuo mali biznis gajenja kokošaka na dedinoj farmi, u okolini grada. Kada je politička situacija bila mirnija, posao je išao normalno, a kada bi napetosti rasle, posao ne bi išao dobro, tako da se i hrana na porodičnoj trpezi povećavala ili smanjivala u zavisnosti od političke situacije.
Sećam se onog vremena, bila je to 1993-1994, kada nisam mogla da ubedim oca da mi kupi crveni kaput koji je bio vrlo u modi u to vreme. Videla sam ga u izlogu robne kuće i silno sam želela da ga imam. Nemamo novca za kaput, odgovorio mi je odsečno. Bila sam tužna zbog kaputa i mnoštva drugih stvari koje sam želela. Želela sam jedan život u kome postoji nešto opipljivo, boje, mirisi, aktivnosti, opipljivija sloboda i prostori koje bi poželeo da dotakneš, a ne nešto što je samo njihov privid. Želela sam da imam svoju sobu. Da vidim razne zemlje, a ne njihov prikaz u televizijskoj reportaži. Mnogo sam maštala a živela sam u jednoj maloj kući, u malom gradu i u vremenu u kome su se dešavali potresni i veliki događaji, mnogo važniji od mojih snova.
Istorija je okretala list i transformacija realnosti se dešavala pred našim očima vrtoglavom brzinom. Navikla sam se na pompezne i prazne stvari, na nevidljivost, kao i na ravnodušnost. Da tražiš da živiš i da živiš kao da sutra neće biti, liči na strašnu priču. Ali bili smo fleksibilni i spretni da se adaptiramo na svaku vrstu situacije, stvarajući za sebe oaze stabilnosti usred jednog socijalnog sveta koji se stalno premeštao.
Život koji se premeštao bio je suprotnost “normalnom životu”, dok je normalan život samorazumljiva kategorija. Normalan život traži stabilnost i daje opšti osećaj napretka. Kada živiš u haosu, normalan život izgleda utopijski i nedostižno i istovremeno nostalgično i nepovratno u nekadašnji “normalan život”. Upravo u momentima sveobuhvatnih promena, kada se realnost demontira i ponovo izgrađuje kao kulise jednog pozorišta za potrebe nove predstave, usred ove kretnje javljaju se velika pitanja o smislu i besmislu života, o neobjašnjivoj metafizici zabeleženoj u našem genetskom kodu.
Naučnici daju jedno “epigensko objašnjenje” o posledicama psiho-fizičke traume u našim genima: traume ostavljaju znakove u genima svakog pojedinica, koje se kasnije prenose na potomke. Moj otac nije imao normalan život i nikada nije želeo da priča o svojim traumama. Ja nisam imala normalan život, ali su moje traume bile i njegove. Nije voleo da govori ni o načinu kako trauma menja samu strukturu sveta i realnosti. Nikada nije pričao ni o smrti, ali je govorio: Vreme je da odložiš smrt. Da je odgurneš što dalje! Ja sam volela da pričam o smrti, još više kada se status smrti toliko mnogo promenio. Smrt je imala nadmoćnost nad životom, i smrt, kao ono pre i posle svega, je naš život dovodila u perspektivu, učeći nas, kao što kažu filozofi: ne o apsolutnom ništavilu nakon nje, već o tome kako da živimo, iako na krajnje ironičan način. U to vreme bilo je lako naći ljude koji su znali da umru, i čak, ljude koji su bili sposobni da ubiju druge, ljude iz realnog života a ne iz pozorišnih predstava ili književnih dela. Samo se u ovoj tački ograničavalo i realizovalo naše slaganje sa smrću.
Godina 1998. Napolju je pržilo sunce. Bio je početak leta. Majka je u kući obavljala dnevnu smenu, kuvajući, perući i brišući a moj otac tek što se vratio sa pijace gde je prodavao jaja, ćutljiv i dalek, kao da je na ramenima držao sunce koje nas je pržilo. Čitao je novine. Počinje, rekao je. Majka ga je čula i spustila glavu. Otišla je u kuhinju da skuva kafu.
Nekoliko dana kasnije, u posetu mi je došla drugarica iz detinjstva. “Otići ću u rat” rekla je, i ovo je možda poslednji put da se vidimo. Ona se nije uklapala u moju sliku o devojci koja ide u rat. Bila je lepa, imala je plavu kosu i plave oči i bila je vrlo atraktivna. Bile smo nerazdvojne, pošto su nam kuće bile jedna uz drugu. Mnogo puta smo pričale i o revoluciji, kada smo zamišljale da smo heroine. Revolucija možda zaista jede svoje sinove, ali ćerke izopštava i ostavlja po strani kao metle iza vrata. Majka je njima čistila pod. Ta šesnaestogodišnjakinja, lepa i strastvena, pobegla je u ponoć kako bi se priključila kosovskoj vojsci u jednom od sela blizu grada. Ne sećam se da li sam je ponovo videla. Nekoliko godina kasnije, ubila se.
U glavnim tačkama života i preživljavanja naše sudbine se nisu poklopile. Nje nema, a ja sam tu. Ironija istorije plete takve bliskosti i nagriza takva udaljavanja. Možda revolucija ne jede samo svoje sinove, već i svoje kćeri, tu na pravom bojnom polju, a ne po idiličnim ćoškovima nedodirnutim od strane istorije, kao ona koju sam čitala satima. U vreme jedne napete atmosfere kada su ljudi neprestalno pričali o tragediji koja se dešavala, bila sam samo sa svojim knjigama. Pred gomilom i sa gomilom svako postoji i preživljava na svoj način. I ja sam imala svoj način.
Granična linija između onih koji su sanjali o revoluciji, kao ja, i onih koji su se borili za revoluciju, kao moja prijateljica, bila je udaljena nekoliko kilometara od moje kuće. Ali ono što ne može da se zamisli ne može ni da se dogodi, dok se stvarno i ne desi. Bila sam zaštićena od nezamislivosti nezamislivog – jedna opuštena pretpostavka, čak i lažna da će rat doći sa drugačijim sredstvima, ne bi bila toliko bizarna. Njen užas bi se sakrio iza nezamislivog.
1999. godina će stići uz nemilosrdnu jasnost, duboko uronjenu u tragediju i apsurd postojanja, istorije i sudbine. Bila je to godina silaska u pakao, potpunog odsustva humanizma i upoznavanja sa opčinjenošću zlom.
U noći 24. marta 1999, do kasno u noć pratili smo vesti na radiju BBC o početku bombardovanja NATO-a u Srbiji. Stari radio moj otac je imao još od perioda studiranja. Pio je rakiju. Počeo je početak kraja, rekao je. Kažu da će se ubrzo sve završiti. Sedeo je ćutke s uvetom nagnutim kraj radija. I ja sam slušala, obučena u žutu pidžamu. Nisam mogla da spavam. Bila je to poslednja noć u kojoj ću spavati u pidžami i poslednja noć koju smo proveli u kući, sve do kraja rata. Noć je bila lepa. Bez zvezda na nebu.
Neki su spavali mirno, zaštićeni od nezamislivog, za neke druge nezamislivo se dogodilo. Kada sam se probudila, čula sam mnoštvo žena koje su se okupile u dnevnoj sobi. Mamine prijateljice su glasno pričale. Žene moga grada su uvek bile dobro informisane i željne da dalje prošire sve što čuju. Ovoga puta rođake su užasnute pričale o ubistvima, silovanjima, nasilnom proterivanju i drugim užasima koji su se desili te prolećne noći, a koje su počinile srpske vojne snage i one paramilitarne, i koje će se dešavati na sistematičan i koordinisan način sve do sredine juna ove đavolje godine.
Tog dana naša kuća se napunila sa oko desetak izbeglica, zatim zajedno s tih desetak ljudi i mi smo se prebacili u jednu drugu kuću, nakon toga u sledeću i sledeću, kao mrtvi putnici, trudeći se da odgurnemo smrt što dalje.
Noć bombardovanja će podeliti naše vreme na vreme pre i nakon užasa. Nezamislivo je postalo zamislivo i ostaće zauvek i nužno takvo. Između ova dva vremena negde postoji rupa u sećanju, nešto što je tu zauvek ostalo skriveno, što nas je preko noći pretvorilo ni u šta, NI U KOGA.
Najstrašniji dani rata doći će nakon njegovog završetka. Mrtvi su zaspali u pesmi ptica kukavica a živi se vratili u voljeni narod. Mrtvi se ne ljute, dok su živi ostali da nauče da žive u miru, u jednoj absent državi. Ostali su da se naviknu na novi život, zaboravljajući na onaj stari.
Najstrašniji dan rata je bio prvi dan slobode. Nikada se nisam osećala umornije nego tog dana. Vratili smo se kući. Majka je čistila i sređivala kuću koju smo napustili pre nekoliko meseci. Ja sam kopala po rupi gde sam sakrila knjige i rukopis sa mojim prvim pesmama. Otac je otišao na svoj stari posao u fabriku, da utoli svoju čežnju ili da proveri šta je od nje ostalo. Zatekao je ispražnjenog metalnog giganta.
Zemlja mi je sačuvala knjige, kao što je čuvala kosti drugih. Kuća je bila tu, sve je bilo tu. Ali nas kao da više nije bilo.