I sit here to meditate under the fig tree
stretching my feet to the street of Democracy
stretching, as if to a dry bed of a once roaring river
opening a mouth to tell a story, then flowing into the sea.“
Priču o putu u Varošu sam počela da pišem već narednog jutra, u hotelskoj sobi u Nikoziji, uz instant kafu i sitnu, nečujnu, mediteransku kišu. Nastavila sam u avionu, a onda, čini mi se, i neprestano u glavi.
Oko devet sati ujutru smo napustili Nikoziju i krenuli za Pilu. Naša grupa sastoji se od studenata, aktivista, istraživača i profesora iz Srbije i Hrvatske. Pila je jedino mešovito mesto u tampon-zoni, objašnjavaju nam naši kiparski domaćini. U selu žive i kiparski Turci i kiparski Grci. Svako svojim životom i svojom administracijom. Zajedno, a ne mešajući se. Selo obezbeđuje UN policija koja posreduje između policije Republike Kipar i policije Turske Republike Severni Kipar kada je to potrebno. U razgovoru sa ljudima iz misije UN saznajemo o životu u selu, o nastojanjima da ljudi koji naseljavaju isto područje počnu i da žive zajedno. Pokazuju nam dve škole. Na jednoj se vijori zastava Grčke, na drugoj Turske. U skladu sa statusom tampon-zone, nijednog od dva Kipra tu nema. U Pili ručamo u skromnoj lokalnoj kafanici. Dok jedem izuzetno ukusan suvlaki kažem Aleksi da sedimo u kafani Složna braća. Smejemo se. Deo grupe je premlad za referencu. Naručujem kafu, koja se ovde zove kiparska. Crna, domaća, turska, bosanska – pomislim.
Iz Pile, preko britanske suverene oblasti Dekelija, ulazimo u Severni Kipar. Idemo za Varošu. Iz materijala koje smo čitali pre polaska na Kipar, čini se da će to biti najinteresantniji deo našeg putovanja. To nekada moderno i popularno turističko predgrađe Famaguste turska vojska zauzela je 1974. godine. Stanovnici Varoše, kiparski Grci, napustili su grad pred vojskom verujući da će se vratiti za dan ili dva, možda mesec. Turska vojska je grad stavila pod svoju kontrolu i ogradila ga žicom. Često korišćena kao pregovarački adut, Varoša je za svoje nekadašnje stanovnike nedostupna i danas, ali je deo grada 2020. godine otvoren i može da se poseti. Da se gleda, bez pipanja.
Stižemo na parking pred Varošom. U jednom od prikolica-kioska kupujem vodu. Mogu da platim u evrima, nije problem.
Na ulazu u grad žica i portirnica. Imate li zastavu sa sobom, pitao je policajac i informisao nas da je unošenje zastave u žicom ograđenu Varošu zabranjeno. Nakon što je utvrđeno da u našoj grupi niko ne nosi zastavu, ušli smo u ograđeni Grad duhova, kako je Varoša poznata. Sa leve strane je najpre frižider sa sladoledom, pa niz klupa. Slede parkirani bicikli koje posetioci mogu da iznajme. Varošu je moguće obići i onim kolima za golf terene. Mi ipak u razgledanje krećemo peške.
Sa nama je Nafia Akdeniz, sa Univerziteta Istočnog Mediterana na Kipru. Ova etnografkinja, istraživačica i pesnikinja proučava suprotstavljena sećanja i narative u postkonfliktnim društvima. U projektu We Are Not Ghost koristi poeziju i zvučne šetnje za istraživanje sukobljenog nasleđa Varoše. Odlikuju je krupne crne oči, odlučnost u glasu i neposrednost u govoru. Već u prvoj rečenici izgovara reč rat. To je prvi put da čujemo tu reč od kada je naša grupa došla na ostrvo tri dana ranije. Svi sa kojima smo prethodno razgovarali govorili su o konflitku. Na ostrvu svakako sve ima dupli naziv – Lefkoša/Nikozija. Konflikt/rat.
Ulica pred nama je duga nekoliko desetina metara. Ispred prve kuće nalazi se bilbord. Na njemu je prikazano više dokumenata, a iznad svakog su strelice. Čitav bilbord je na turskom, ali jasno je da strelice ukazuju na hronološki redosled prikazanih dokumenata. Naime, ispod svakog su godine. Dokumenti posetiocu pokazuju (dokazuju?) da je područje Varoše bilo vakuf i da se radi o teritoriji koja je pripadala Osmanskom carstvu. Nafia duhovito primećuje da Osmanlije nisu prisutne, a da su oni u čije napuštene kuće gledamo proglašeni duhovima. Želi da nam pokaže da ovo nije grad duhova, nego grad čiji stanovnici ne mogu da se vrate.
Prva kuća tipičnog je mediteranskog stila – ograđena je niskom i nekada odmerenom ogradom, ima ravan krov, žaluzine na vratima i prozorima, nenatkriveni balkon. Bašta je i dalje vrlo lepa.
Asfalt kojim hodamo je nov i upadljivo odudara od svega u šta gledamo. Kuće, napuštene 1974. godine, ostale su onakve kakve su bile onog dana kada je stanovnicima grada bilo jasno da se turske snage približavaju. Kuće su opljačkane, većini nedostaju stakla, ponegde čitavi prozori sa štokovima, metalne ograde i natpisi su korodirali, jarkoružičasti cvetovi bugenvilije obgrlili i nadvisili pojedine kuće. Setila sam se kako su ljudi iz različitih delova Jugoslavije, koji su bili primorani da napuste svoje kuće, u razgovorima često opisivali u kakvom su ih stanju ostavili. Govorili o tome šta su tog dana kuvali, o tome šta je ostalo na stolu, u rerni, na šporetu. Poneka pita je sasvim sigurno ostala i ovde.
Varoša, nekada moderno turističko predgrađe Famaguste, danas je turistička atrakcija. Sva novoizgrađena infrastruktura navodi vas na pomisao da se nalazite u tematskom parku, a ne u napuštenom gradu. Na prvom račvanju su dva ostrva. Prvo je uređeno tipično mediteranski – na maloj površini guraju se veliki kaktusi, pažljivo uklopljeni beli i rozi cvetovi bugenvilije i palmolistih žbunova. U sebi ironično primećujem da nedostaje natpis od stiropora I ❤️ Varosha. Baš dok prolazimo, radnici komunalnog preduzeća preoravaju drugo ostrvo za nove kaktuse, petunije i palme.
Na račvanju skrećemo levo. Put nas vodi ka crkvi neobičnog ovalnog oblika. Nafia kaže da meštani nisu blagonaklono gledali na modernističku arhitekturu bogomolje ravnog krova kada je ona građena. S leve strane ostaje nam Hotel Marijana. U prizemlju je klub Cabana. Rastinje je prekrilo ulazna vrata, pa ne vidim da li je to pun naziv kluba. Pomišljam nakratko da se možda zvao Kopakabana. Kasnije proveravam – Cabana. Kod crkve zavijamo desno i spuštamo se na plažu. Na samom početku plaže nalazi se veća kafeterija sa širokim prozorima koji pružaju svakom gostu ravnopravno parče mora na vidiku. Na tom mestu se nekada nalazila ribarska kafana. Kafeterija je montažna, spremna da se sklopi i odnese odatle kada više ne bude bila potrebna. Slično nekadašnjim stanovnicima Varoše.
Na plaži nam Nafia priča o tome koliko je plaža bila važan deo svakodnevnog života Varoše. Na tom mestu slušamo prvu od pet njenih pesama koje ćemo poslušati tokom šetnje. Pesma Camel rock of Varosha govori o steni u koju upravo gledamo. Steni u obliku leđa kamile, nevidljivoj na Google Earthu. Za tinejdžere Varoše, plivanje do nje bila je neka vrsta inicijacije i način uspostavljanja statusa u društvu. Nakratko mi je pred očima drvo višnje u Zmaj Jovinoj ulici u Bačkoj Palanci na kojem smo provodili sate. Na toj slici sedim na najnižoj grani jer nisam umela da se popnem visoko kao druga deca. Nevoljno sebi priznajem da do kamiljih leđa ne bih doplivala.
Po dolasku na plažu Valentina izuva patike. Želi da oseti plišani pesak Kipra. Kažu najnežniji je upravo taj u Varoši. Uvek verna kamenu, ostajem u patikama. Puštam na telefonu drugu Nafijinu pesmu dok gledam žicu kojom je plaža u obliku jezika podeljena – na onu u Varoši i onu izvan nje. Ova na kojoj stojimo dostupna je samo do 18 časova s prijavom na portirnici i bez zastave. Žica se prostire i u more, a more nam se smeje, kazaće Nafia.
Kroz napušteni grad, Nafia nas provodi pričom o svom istraživanju, dugim razgovorima koje je vodila sa nekadašnjim stanovnicima Varoše i na tim razgovorima zasnovanom poezijom. Svaka od pet pesama koje slušamo na različitim lokacijama pokušava da nam dočara šta je svaka od njih značila ljudima koji su morali da odu odatle. Nekadašnji stanovnici danas mogu da dođu i sa ulice razgledaju sopstvene kuće kao muzejske eksponate. Naravno, pod uslovom da se ona nalazi u nekoj od otvorenih ulica Varoše. Većini je kuća i dalje iza žice, sada dvostruke. One oko grada i one unutar njega.
Pred kućom sa plavim žaluzinama koja je pripadala kiparskom umetniku tražimo najbolji ugao da kroz prozor vidimo Don Kihota oslikanog na zidu sobe.
Sada skrećemo u Ulicu demokratije. Vadimo telefone da fotografišemo nečije dvorište progutano cvetovima bugenvilije. Ogromna je. Došla je do prvog sprata kuće i širi se. Moram fotografiju pokazati mami.
Zastajemo kod kafića Edelweiss. Osmougaonoj zgradi nedostaje prvi sprat, a slovo D u nazivu je zarđalo. Prozora nema, ali korodirani štokovi su tu. I dalje se drži i konstrukcija za tendu. Za razliku od Café Boccaccio koji se nalazi nešto niže niz ulicu, u Edelweiss su izlazili mladi. Prigodno smešten naspram gimnazije bio je mesto u kom su se dešavale mnoge prve stvari – prva cigareta, prvo pivo, prvi poljubac, ističe Nafia.
U velikom parku ispred gimnazije može da se kupi piće, popije kafa i napravi predah.
Pri dnu parka nalazi se bazen-fontana. Iz vode se uzdižu metalne konstrukcije paviljona i ribe ili sirene, više nisam sigurna. Sve je sada prekriveno korozijom, a nekada, u vreme festivala koji ih je slavio, narandžama.
Gimnaziju, iako po gabaritima impozantna građevina, nije moguće videti jer su preko njenih zidova spuštene ogromne zastave Turske i Turske Republike Severni Kipar.
Prolazimo pored kafea Bokačo i stižemo na veću raskrsnicu. Kretanje je moguće uz i niz Ulicu demokratije, ali poprečna ulica nudi kretanje u dužini od pet metara pre nego što policajac počne da viče na vas. Dozvolu za kretanje po čitavom gradu imaju samo pripadnici vojske i njihove porodice koje i danas žive u hotelima na obodu Varoše.
Na ovoj nezvanično glavnoj raskrsnici sadašnje, okrnjene i ograđene Varoše, nalazi se devastirani salon Tojote. Ogromna metalna slova i znak Toyota među prvim su fotografijama koje ugledate kada guglate Varošu. Influenseri iz celog sveta otkrivaju Varošu i sa uzdignuta dva prsta (peace) fotografišu se u Gradu duhova. Na tom ćošku slušamo Nafijinu petu pesmu, dok se ljudi oko nas fotografišu. Aleksa mi prilazi i pita zgranuto – Turci se zaista fotografišu na ovom mestu? Ovo je potpuna dehumanizacija, kaže. Gledam ljude dok se fotografišu. Pomišljam kako Nafia nije u pravu. Naime, ovde ipak ima duhova.
Prošlo je pet. Policija posetioce obaveštava da je vreme da se upute ka izlazu. Hodamo nazad. Poneko se nervozno nasmeje, kaže kako je sve sumanuto i bizarno. Odlazimo s parkinga. U Varošu se ionako može samo doći; niko se u Varošu ne može vratiti.
Studijska poseta Kipru, tokom koje sam imala priliku da obiđem Varošu, organizovana je u okviru projekta No More Divided Societies, koji sprovode Inicijative mladih za ljudska prava iz Srbije i Hrvatske, Centar za studije mira i konflikata Univerziteta u Rijeci i Urban Gorillas iz Nikozije.