Bašić: Sahrana

Migrantski vodič

– Emina.

Rano ujutro, Darko je ušao u sobu već spreman za posao, u plavoj, namirisanoj košulji. Sjeo je na ivicu kreveta i stavio ruku na moje rame:

– Emina. Emina. Umro je Alija.

Nikad ga nije nazvao imenom, a mene je rijetko zvao Emina, pa je rečenica bila svježa, kao prve kapi infuzije kada se uliju u venu. Nisam prepoznala njeno značenje, samo me hladno probudila. U snu mi je utrnula ruka, još sam ležala na njoj.

– Koji Alija?

Sklonio je ruku, a zatim je vratio, ovaj put prijateljsku, da me nekoliko puta umirujuće potapše:

– Tvoj tata.

Darko ga nikada nije upoznao, ali je jednom, u našim dvadesetim, sjedio sa mnom na podu hodnika, dok sam ja držala slušalicu u ruci, tako da i on može čuti. Tata je govorio sa očiglednim zadovoljstvom u glasu:

– Nikad te nisam volio. Ovo mene oslobađa, znaš li ti da istina oslobađa? To i u vjerskim knjigama piše. Više sam vezan za malog komšiju iz ulaza. Mene je ranije mučila krivica, sad ništa. Pa da. Sve što sam stariji, sve više sumnjam da sam ja ustvari tvoj otac, ti si meni podmetnuta. Tvoj otac je Bodo. Znaš li ti da sam ja tebe prokleo? Očeva kletva je najgora!

Dopustila sam Darku da sluša iz osvete, jer sam znala da tata nikada ne bi govorio na taj način, da je znao da neko sluša. Pred nepoznatim ljudima, pretvarao bi se u nekoga meni nepoznatog.

– Zar nisi sad rekao da mi nisi otac! – odgovarala sam mu ljutito. Ko je Bodo?

– Bodo iz Indexa! – vikao je tata iz slušalice, dok je Darko sjedio sa licem u dlanovima – Pjesma Izgledala je malo čudno u kaputu žutom je o tvojoj majci. Ona je sašila žuti kaput od deke iz studentskog doma, midi, kad se nosio mini. Bodo je tvoj otac!

– To je odlična vijest tata – rekla sam – sad ću da spustim slušalicu i neću te više nikada nazvati. Bodo mi je puno bolji otac od tebe.

– Možete samo da sanjate, i ti i tvoja majka! Na tvoju veliku žalost, ipak sam ti ja otac. Možeš da se žališ koliko hoćeš, ali ja sam taj, a ne neko drugi! I prokleo sam te, da znaš.

Darko mi je taj dan napravio mali zen vrt, tada su bili popularni.  U drveni okvir se uspe čist pijesak, stavi se obal kamen ili dva i dodaju se male grablje, da grabiš kada ti je teško. Sljedeći dan je on otišao na fakultet, a ja sam u zen vrtu spalila sve zajedničke slike sa ocem. Kasnije sam se sjetila da sam njega mogla samo izrezati, jer me mama nije mnogo slikala, pa sada imam samo nekoliko slika iz djetinjstva.

– Govnar – rekla je nakon tog razgovora moja majka – Kamo sreće da ti je neko drugi otac, kao da bih ja 20 godina trpila tu hulju! Nažalost, sine, on ti jeste otac. A ono sa kaputom je živa istina: bio je od studentske deke, žut kada se žuto nije nosilo i midi kada je u modi bio mini. Zašto ga zoveš iz Australije, ja se svaki put evo ovdje razbolim i dobijem hormonski poremećaj. Kad si se kao djevojčica vraćala iz Sarajeva, svi su mi govorili nemoj je više slati tamo, dijete ti se vrati uboljeno. Sjećaš se kad si se žalila da te bole ruke?

U Sarajevu, u očevom malom stanu na Koševu, igrali smo se igre zvane stezanje ruke. Ispružimo ruke kao da se rukujemo i on tada steže moju dok mi suze ne poteku niz lice. Ja moram reći da je jači, a ako se zainatim pa neću da priznam, onda se igra nastavlja. On je, kao i majka, imao mnogo knjiga u kući, ali kada sam bila kod njega, čitala sam samo jednu: debelu, bijelu knjigu Nasrudinovih priča.  Prije spavanja, tata je dolazio u kuhinju, do mog kreveta. Ušuškao bi me, poljubio u čelo i poželio laku noć. Ponekad bi razgovarali i smijali se, ili bi me pitao da mu prepričam nešto što mi se posebno svidjelo iz Nasrudina.

Motor je zagrmio u garaži i Darko je otišao na posao.
Sišla sam u kuhinju, napravila kafu i usula hranu za mačku. Potpuno ozbiljna, smrknutog lica mi je prišla da je pomazim.

– Ne mogu, Hulia.

Probala je ponovo. Odgurnula sam je i sjela za sto. Kafa. Treba li mi cigareta? Ne treba, prestala sam pušiti. Hulia se vratila da me ogrebe. Odgurnula sam stolicu i krenula prema njoj da je ubijem. Ona je brzo šmugnula uz stepenice i sakrila se negdje, u sobama.

– Ubiću te, Hulia! – vikala sam na nju vrata istegnutog prema stepenicama.

U tuš kabini, pod nogama se skupljalo malo klupko kose. Gdje da odem?

Češljala sam se tvrdom drvenom četkom, sjedeći na kauču u tatinom stanu. Sjedio je na drugom, preko puta i posmatrao me.

– Dobro pazi gdje ćeš ostaviti tu kosu – zaprijetio je.

Izvukla sam kosu iz četke i sve skupa, četku i kosu stavila u neseser. Zatvorila sam ga. Kasnije ću baciti u kantu, kada on ne bude išao za mnom i gledao me. Otišla sam u kupatilo da provjerim jesam li zaboravila nešto od svojih stvari, on je mrzio kada u kupatilu ostane nešto moje. Sve sam dobro pregledala. Obrisala sam kadu toalet papirom i pustila vodu, zadovoljna jer sam ga ovaj put nadmudrila.

Vratila sam se na kauč. Na stolu je stajala moja četka i grumen kose.

– Šta je ovo? – pokazao je.

– To si ti stavio, dok nisam gledala – odgovorila sam s mržnjom.

– Ti lažeš, kao i tvoja majka! – Jednim zamahom ruke je srušio sve sa stola: četku, kosu i zdjelu malih, žutih bombona, okruglih, bez papira, koje su se kasnije lijepile za prste – Očisti to!

Čistila sam. Prvo kosu na dlan, na nju bombone. On je nazvao jednog od svojih prijatelja, žalio se na čir i kazao mu je kako piše novu priču koja se zove Spužva.  Tata je na prvim stranicama svojih knjiga štampao kratke posvete: Emini.

Zazvonio je telefon, zvala je sestra. Nisam mogla odgovoriti, bolje kasnije, u porukama. Izjaviće mi saučešće i čekati da vidi kako se ja osjećam, a ja ne znam. Moja sestra ima oca koji je jasno voli, pa vjeruje u Boga. Nikada me nije previše pitala za mog. Ona i majka mi svaku godinu postave isto pitanje, neobavezno, kao da razgovaramo o starim drugovima:

– Čuješ li se sa ocem?

Odgovorim: ne čujem i nadam se da više neće pitati.

Kada sam se drugi put iz Australije vratila u Sarajevo, sestra je došla kod mene, da ne budem sama u stanu. Dva dana me nije pitala, ali trećeg, dok sam ribala kupatilo, zapitala je iznenada iz kuhinje:

– Čuješ li se sa ocem?

– Ne čujem! – Rekla sam još glasnije, jer mi je glava bila u tuš kabini, a ostatak tijela napolju.

Nastavila sam čistiti misleći, dobro, sada sam mirna, neće me više ništa pitati, ali je iz kuhinje dolazilo, još glasnije:

– Pitam, čuješ li se sa ocem?

Ljubav moje sestre i njenog oca nešto je što godinama posmatram iz prvog reda, kao navijač sa najskupljom kartom. Ako joj budem rekla nešto o tati, biće joj neugodno, a pokušaće da mi pomogne.

Javiću se Nini.

– Hoćeš li da ja odem na sahranu za tebe – rekla je Nina – Ja nisam išla svom, pa hajde da ih skupa ispratimo, o jednom trošku.

Mislila sam da je to odlična ideja. Nina će znati šta treba uraditi i šta treba vidjeti, a  znaće mi ispričati kako nam je bilo. Ko zna, možda i njoj treba da sahrani jednog oca. Poslala sam joj smrtovnicu, ona je upitala da li da ponese neki cvijet, gerber ili kalu – od srca smo se nasmijale toj slici. Ja sam otišla napolje, da budem među ljudima, ali da ne moram s njima razgovarati.

Majka je nazvala nekoliko puta, nisam željela da je čujem. Ona će reći: šta ćeš, nisam ni ja imala oca, zatim ću slušati o njenom ocu, a o nedostatku njenog oca znam više nego o svom.
Sljedeći dan sam ipak odgovorila.

– A šta ćeš sad – rekla je majka – Nisam, bogami, ni ja imala oca, znam kako ti je.

Čekala sam Ninu. Ni Nina nije imala oca. Nije se čula s njim i nije mu otišla na sahranu. Samo ona će uhvatiti tren kada se priča završava, sahraniti Aliju umjesto mene i poslati mi malo smisla u rečenici koja joj pobjegne iz misli. Znam da joj neće biti neugodno zbog toga što su to mrtvi očevi. Ona se ne stidi, ne osuđuje i nema nimalo smisla za ceremoniju.

Sljedeći dan je javila da polazi na sahranu, da se ništa ne brinem i da će mi sve ispričati bez cvijeća, suza i uobičajenih rečenica.

Sjela sam za kuhinjski stol i čekala da se Nina javi. Hulia je prošla pored mene i nezainteresovano mi se očešala o nogu. Oprosti za ono juče, Huli, rekla sam.

– Oprosti mi – napisala je kasnije Nina – Ovo se samo meni može desiti. Otišla sam na pogrešnu dženazu. Krenula sam sa Bara za pogrešnom povorkom, jer su danas bile tri dženaze istovremeno. Slušala sam hodžu pola sata, počela već da se lelujam uz molitve. Kad je hodža rekao hoćemo li halaliti Ahmi, već je bilo kasno. Mogla sam da plačem, kad sam vidjela da to nije bio tvoj otac.

Mina BAŠIĆ: Migrantski vodič

Bašić: Fotorobot
Bašić: Sveta tri kralja
Bašić: Babylon
Bašić: Na današnji dan
Bašić: Migrantska bajka
Bašić: List
Bašić: Autobus
Bašić: Zatvaranje neba
Bašić: Köln
Bašić: Karadeniz bölgesi
Bašić: Hor
Bašić: Hvar
Bašić: Hvar II