Tih sam godina upoznao Antu… Ovo je priča o njemu.
Završavao sam dramaturgiju na FDU u Skoplju, a očigledno je završavalo i postojanje zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Iz današnje perspektive, period mog odrastanja, te sedamdesete i osamdesete u zemlji koje više nema, za mene je, ukratko, bio srećan i bezbrižan. Uz slike Diznijevih junaka. Još uvek čuvam uzorke Politikinih i Mikijevih zabavnika. Pamtim dekine i bakine partizanske priče, koje su mi tada izgledale kao iz nekog drugog vremena. Kao i ova sećanja danas… Bilo kako bilo, tih sam osamdesetih živeo bezbrižnu mladost. Uz odličan rokenrol i uverenje da je naša ekonomija najbrže rastuća na svetskom nivou, tik iza japanske… Uz relativno bezvizne pasoše i superiorni pogled na svet. Lično sam imao veliki problem. Ni po koju cenu nisam želeo da idem u vojsku, tada još JNA. Znao sam ne samo da sam vojsci nepotreban, nego i opasan ili makar neprijatan za sebe i sve okolo zbog stalnih pretnji emigracijom, samoubistvom… i slično. Čitao sam, štaviše, i slovenačku Mladinu, premda sam slabo razumeo slovenački; časopis koji je prvi otvorio različite teme, čak i onu o profesionalnom vojnom roku… Imao sam dva neuspela pokušaja da emigriram. Čini mi se da mi je pola mladosti prošlo u bežanju od vojske…
Moja diplomska predstava bio je dramski tekst prema priči o Siljanu rodi (Siljan Štrkot). Prva lutkarska predstava u Pozorištu za decu i mlade u Skoplju. Počeše i probe. Reditelj je bio Dragoslav Todorović Šilja, dok je lutkama upravljao Ante Hrkač, lutkar koji je došao iz Pozorišta mladih u Sarajevu, kako bi oživeo naše lutke. Obojica su bili predivni ljudi koji su mi postali prijatelji. Šilja se upravo vratio iz Hamburga, pa mi je često pripovedao o tom gradu, u kom je radio i živeo… Kasnije će i meni postati dom… Šilja je bio izuzetno posvećen svom poslu, odista je dečjom radošću voleo pozorište. Od njega sam naučio puno toga, recimo to da ne postoji odrasla i dečja publike u pozorištu, već samo mala i velika gospoda… Šilja je ostao zauvek moj dragi prijatelj. Jedan od velikih ljudi koje sam imao čast da upoznam. Baš kao i Ante, glavni junak ovog teksta, pravi maestro s lutkama, naročito marionetama i večiti zaljubljenik u dečju scenu… Došao je poput čarobnjaka da oživi lutke. I napravio je čudo. Uspevao je nekakvom alhemijom svojih prefinjenih ruku lutkama da podari životnu energiju u obliku pogleda, pokreta, radosti, sreće, bola i tuge… Živeo je u bajkama svojih junaka, malih i velikih heroja, koje je magijom vaskrsavao. Bio je stariji, otmeni gospodin prefinjenih manira s dečjom nežnošću i radošću u pogledu. Drag čovek uvek toplih i nasmejanih očiju. Od njega se moglo naučiti kako možeš davati nesebično, a da pritom ne tražiš ništa zauzvrat. Antu nije zanimala politika, pa je razgovore o sve izvesnijem ratu i činjenicama u koje nismo hteli da verujemo, ali koje su nas definitivno plašile, on doživljavao kao nešto iz drugog sveta. Nije gledao vesti. Nije čitao novine koje su bile pune dramatičnih naslova. Bilo je jasno da će se pucati na sve strane. Nas trojica smo, radeći na predstavi postali prilično bliski, a raspetljavanje zapetljanog jugoslovenskog klupka u sklopu globalne svetske političke scene postalo je neizbežana komponenta druženja. Ubeđivali smo se međusobno da do pucanja neće doći, jer kako bi moglo recimo u Bosni da komšija puca na komšiju. Naivno… Ante se zbilja nije bavio tim nadolezećim ratom, već je tražio neke lepe trenutke, skupljao je suvenire iz Stare skopske čaršije, bio drag gost porodičnih večera u mom domu, razdragano upoznavao moje prijatelje… Posebna je bila ta potraga za, tada retkim parfemom: Kuros. Ne znam zbog čega je bio toliko bitan taj parfem kojeg je teško bilo pronaći, ali smo ga uz pomoć mog dobrog prijatelja i reditelja Srđana Janaćijevića ipak pronašli putem nezvaničnih distributera…
Tih je dana na našem FDU išao Skomrahi, susreti studenata dramskih fakulteta iz čitave Jugoslavije. Svi smo bili zaljubljeni u Zumretu iz Sarajeva. Bila je prelepa i talentovana. Ne znam šta je kasnije bilo s njom. Tokom tih pozorišnih druženja sprijateljio sam se sa pregršt kolega iz tadašnje zajedničke države. Započinjao je rat u državi. Jugoslavija je opravdala imidž Bureta Baruta. Neke goste iz Sarajeva smo zadržali u Skoplju.
Desila se i naša premijera. Prošla je odlično, a društvo umetnika okupljenih oko predstave je trebalo da se raziđe… Bilo je nečeg tužnog nakon premijere. Ante nije želeo ni da čuje naše predloge da ostane neko vreme i sačeka da se situacja u Sarajevu smiri. Očito naivno, ništa se više nije moglo smiriti… Ante nije verovao u paranoju oko rata te se vratio u Sarajevo. Tada, grad koji je jurio ka tome da postane hemoroid na šupku sveta*. Ubrzo nakon toga nismo mogli nikako da ga dobijemo i godinama nismo ništa čuli o Anti…
Kasnije sam prvu informaciju o njemu dobio od Šilje. Živeo je u opasnom i nezgodnom delu grada. Morao je svakoga dana da prelazi preko mosta koji je bio pod konstantnom snajperskom vatrom. Svaki prelazak – lutrija, da li ćeš stići živ s jedne na drugu stranu. Ante je improvizovao malo lutkarsko pozorište za decu u svom kraju. Kasnije mi je, u tom jedinom susretu, rekao da je morao nešto da uradi kako bi nasmejao tužne dečije duše. A i svoju.
Rat je bio završen, bili smo pozvani u Sarajevo na prvi postratovski MESS, sa skopskom izvedbom predstave Mamu mu jebem ko je prvi počeo… Mir je bio krhak. Grad porušen. Nije bilo bezbednih letova. Ubediti celu našu ekipu u bezbednost puta i gostovanja nije bilo jednostavno. Ipak pobedila je želja da vidimo svoje dojučerašnje saradnike, te smo krenuli put grada iz kog su koliko juče svi bežali. Malo je aviona letelo do naše destinacije, išli smo dužom trasom preko Ljubljane i Zagreba malim avionom i sleteli u Sarajevo. Nije bilo drugih civilnih aviona. Nikad neću zaboraviti slike sa aerodroma. Do zuba naoružana vojska, kontrole, bodljikave žice… i zabranjeno fotografisanje. Čekao nas je organizovan prevoz kojim su nas prevezli do hotela, zatim isti takav prevoz do pozorišta, a bilo nam je strogo naređeno da se njime vratimo u hotel, odakle će nas odvesti natrag do aerodroma. Drugim rečima, ne idite nikud sami i na svoju ruku. Bilo je sumorno. Kad smo stigli u pozorište osetili smo se na sigurnom. Predstava je prošla odlično. Predivna publika. U bifeu su nas čekale kolege srećne što nas gledaju. Sve je bilo emotivno i tada sam ugledao Antu. Dragog i nasmejanog kao i uvek. Nije ostario, nije se promenio, nasmejanih očiju… ipak sa nekakavim nevidljivim ožiljkom u pogledu, spoljašna sena unutar njegovog sveta bajki. Bio sam srećan što ga vidim živog i zdravog. Pili smo pivo. Ante je i došao kako bismo se videli. Zanimalo ga je kako su svi moji, zajednički prijatelji… Pričali smo glasno o lepim stvarima. Rat nije pominjao. Hteo sam da ga pitam puno toga… ali nisam znao kako. Šta da pitam, kad je sve bilo jasno. Znao sam sve te strašne i nezamislivo surove odgovore. Sva besmislena sranja koja je rat sa sobom doneo. Ante je znao šta želim da pitam. Nije jadikovao i nije optuživao nikog, nije pominjao strahote kroz koje je prošao… Ispričao mi samo jednu priču. Voleo sam tog predivnog starog gospodina. Tad sam ga poslednji put video. U Sarajevu je još na snazi bio policijski čas i Ante je morao da ranije krene…
Ostali smo u bifeu s mladim glumcima iz pozorišta. Bilo je dosta energije u zadimljenom bifeu te večeri. Svi smo bili pijani… I umesto da krenemo organizovanim prevozom u hotel, moje kolege, ja i moj prijatelj i glumac iz predstave Toni Mihajlovski pošli smo na neku kućnu žurku. Nije bila tako blizu, kasnije sam shvatio… Žurka je bila fantastična. Bilo je svega… sem taksija, kada smo shvatili da već moramo nazad u hotel, odakle je trebalo da nas u cik zore prebace do aerodroma. Nasmejali smo naše prijatelje time što smo tražili taksi za vreme policijskog časa… Krenuli smo Toni i ja peške. Nama je bilo smešno, ali smo dugo išli tako s pasošima u podignutoj ruci, dok su nas vojne patrole uz to opasno u nas upereno oružje, zaustavljale na svakih pet minuta… Samo smo pijano uzvikivali, umetnici, Makedonija, MESS… te stvari. Kada smo stigli do hotela, naš je autobus već odlazio… Čekao nas je taksi i ljuti direktor našeg pozorišta…
Kasnili smo pa je taksista rešio da nam pruži malu panoramu kroz Sarajevo, tada sam video most preko kojeg je Ante stalno prelazio, pola ga više nije bilo, bio je porušen snajperskim hicima… Stoji mi i slika u glavi nekakvog potpuno novog naselja u gradu, sa kućama za decu koja su ostala bez roditelja. Poput groblja… Ostala mi je i tenzija prelaska bodljikave žice i prolaska kroz sve kontrole na aerodromu i to kako da pobegneš čitavoj toj ratnoj histeriji… Uz sve te strašne slike koje sam poneo sa sobom kada smo poleteli, ostala mi je i jedna topla priča u duši. Priča o mom heroju, Anti. Ovako sam je upisao, od reči do reči, u svojoj drami Druga strana…
„Ja pamtim. Pamtim kako je počelo. Prvi dan je bio sunčan. Bilo je nekako tiho, kada je postalo jasno. Ljudi su imali potrebu da se oslobode… Od svega što im ne treba. Ljubavnika, mački, pasa. Odjednom je veliki broj rasnih pasa trčao naokolo. Lunja, Maza, Lesi, Pluton, i Sto i jedan dalmatinac… Bili su malo smešni, ali lepi. Kao božićni ukrasi. Tražili su svoje vlasnike. Veselo prilazili ljudima. Sledećeg dana je počela kiša. Psi su bili gladni. Prilazili su ljudima kao muve bez glave. Nisu bili više tako lepi. Zbunjeno su gledali prljave džukele, ali i dalje nisu imali problem da pronađu nešto malo hrane po kontejnerima ili poneku zakopanu kost. Džukele su preskakale rasne pse i jurile svojim poslom. Bili su doduše zainteresovane za parenje, konstantno. Trećeg je dana još uvek padalo. Bilo je tužno gledati te salonske pse. Promrzle i gladne. Ležali su bezvoljno po trotoarima. Imali su tužne oči. Pune straha i pomirenosti… sa smrću. Sledećih dana počeli su da umiru. Bilo je užasno za gledati. Džukele su rezignirano preskakale pse sa pedigreom, koji su uginuli. Kasnije sam razmišljao o sebi. Sve su se džukele snašle. Ja nisam. Nikad nisam bio džukela. Moji su nokti bili manikirani. Znam puno koktela. Znao sam da odaberem restoran. Da uživam u pozorištu… Džukele su se snašle. Ja nisam“.
* analogija na frazu iz drame Bure baruta: “Došla si na mesto koje sam ja privremeno nazvao hemoroidom na šupku sveta.” prev. Jovan Ćirilov
