Madžirov: Povratak mirne ptice

„Nek ti put teče lagano i čisto kao reka”, govorila je moja baka dok je prosipala vodu iza mene i moje sene. Nedostaje mi taj smireni zvuk vode iza mojih koraka prilikom odlaska od kuće. Nakon njezine smrti, ta reka je nastavila da teče iz ruke moje majke. Voda je sa sobom nosila lišće i otkinute paučine za koje su se kao za splavove pridržavali prvi prolećni mravi, koji su kao vojnici spremni na pogibije, izlazili iz pukotina sveže betoniranog dvorišta. Njihov se nemir gnezdio u moje korake poput nevinog straha od napuštanja doma. Nisam se osvrtao nazad i pored sene koja se kao teg vukla iza mene preko kućnog praga. Nakon smrti moje majke voda se pretvorila u sećanje, u more detinjstva. Rodni kraj, ili tamo gde je kraj rađanja, a gde počinje dom, prva je međa nasleđenog mira koja nalik lancu, otežava svaki korak ka iskorenjivanju. Ipak, ovaj mir statičnog doma nije organski odgovor besmrtnog straha od smrti, već iz(go)vor odlaganja napuštanja i vraćanja. Istoričari nostalgije kažu da je čežnja za napuštenim domom privatizovana te da je ostala svedena na čežnju za sopstvenim detinjstvom. U takvim uslovima nostalgija postaje dom u kom se mirno može dočekati smrt. Moj otac još uvek živi u onome što je Svetlana Bojm nazvala refleksivnom nostalgijom, koja sa sobom nosi i sumnju i čežnju, koja preispituje načine kako istovremeno živeti na više mesta i u više vremenskih zona. Moj otac svoj mir nalazi u pesmama država koje više ne postoje, u starim nazivima ulica, pritom odživljujući svakoga dana traume savremenosti putem televizijskih vesti.

Sam pokušavam pronaći mir u slobodi napuštanja. Nomad prati reku slobode kako bi sagradio dom koji mu ne pripada. Međutim, ne mogu sebe nazvati pravim nomadom, jer od putovanja češće uzimam, nego što ostavljam iza sebe – čak ako je reč o prašini na cipelama ili stotinu nikad razvijenih fotografija. Ipak, u hotelskim sobama ili po književnim rezidencijama, nakon što ih napustim, zaboravim koju knjigu ili kamen, verujući da će neko to protumačiti kao uzaludni nagon za spokojstvom povratka, a ne kao puko oslobađanje tereta. Nomadizam je selidba bez svedoka, slična premeštanjima Tomasa Bernharda koji je putovao po zemljama čije jezike ne poznaje. Sigurnost sveta tražimo tamo gde je jezik samo zvuk koji nas suočava sa istorijskim teretom onoga što je iskazano. Danas smo nomadi straha. Promenila se perspektiva bekstva – ostati kod kuće je suštinski oblik modernog izgnanstva.

Odrastao sam u gradu u kom su godišnja doba beskrajno važna a bila su dočekivana mitskom ritualnošću, koju bi Elijade nazvao „večnim povratkom”. Želja za povratkom je starija od odlaska. Kavafis se nekoliko puta vraćao u Aleksandriju očekujući da vidi isti grad, premda nisu ni on ni grad više bili isti. Orhan Pamuk njega zamišlja kao starca koji se vratio i koji lunja poznatim ulicama grada koji stari, poput usamljenog lokalca koji je u potpunosti svestan svoje provincijalnosti, a svoje znanje pretvara u mudrost. Reditelj Mungiu u Iza brda naglašava: „Onaj koji odlazi i onaj koji se vraća – nisu više ista osoba”. Akumuliramo kako bismo otežali sve naše odlaske, usled umora od migrantskih stvarnosti svetske istorije. Kad neko umre, kažemo da nas napušta, kanda priznajemo da taj koga više nema još uvek putuje, a mi smo ti koji stojimo skamenjeni u strahu od odlaska. Moja baka je marljivo čuvala sva dokumenta čiji je rok istekao kao akumulacija identiteta stvaranog u različitim državama osvajačima; godinama je skladištila odeću u kojoj je htela biti sahranjena, s vremena na vreme otvarajući orman pred nama kako ne bismo zaboravili na to. Smrt je za nju bila povratak, pomirenje sa svim odsustvima i praznim stolicama u kući.

A povratak kući je za mene bilo svesno pomirenje sa odsustvima, prolazak kroz minsko polje mira, shvatajući da drveće koje je sakrivalo moje telo prilikom igranja žmurke, ne može više od mene sakriti ožiljke od vremena i strah od promenljivosti. Spokoj u povratku veći je od spokoja u prihvaćenim odsustvima. Pod krovom vremena mirim se sa ljudima i objektima kojih nema, dok gledam vlastito ime ugravirano na dedinom nadgrobnom spomeniku, dok prolazim kroz prostor preko puta stare autobuske stanice gde su bučni cirkusi razapinjali svoje šatore, a gde se sada gradi crkveni hram koji treba ponuditi mir i tišinu boli. Od kada znam za sebe žudim da sagradim dom u prirodi koja promiče kroz staklo autobusa ili vozova. Kada bih mogao, jednoga dana bih poput deteta, bez osećaja za gravitaciju i perspektivu, nevešto naslikao „mir povratka”. Naslikao bih ga kao kuću iznad jezera, otvorenih vrata, od kojih je ključ na dnu vode.

Mir ima svoj ne-mir, ali rat nema svoju negaciju u jeziku. U više slovenskih jezika reči „mir” i „svet” su potpuno izjednačene u značenju i suštini. Univerzum je sve-mir, ali je istina o epohalnom ljudskom nemiru bolna, kao kontrapunkt onom stvaralačkom koji rasprema nebo u nama. U rovovima se, tokom svih ratova, pisalo na papirnim ubrusima, bušila se tanka hartija olovkom, istom onom lakoćom kojom meci prolaze kroz topla ljudska tela. Pesnik je svedok koji nema prava da ubija, već da pokaže svoje i tuđe rane, te da ih prekrije obnovljivošću sveta. Serhij Žadan piše: „U prodavnici, pored ubajaćenog hleba / prodaju pogrebne vence. / Na ulici nikoga nema – / svi su otišli. // Nema redova. / Ni za hleb, / ni za vence.” Samo se u ratovima mogu sresti apsurdne slike: strah od blizine živih tela i strah od životnih priča neprijatelja, a književnost je tu da ih pribeleži jer istorija pokazuje spremnost samo za beleške iz bitaka, ali ne iz praznih ulica; za beleške o junaštvu, ali ne o ljudskom strahu od ubijanja nekoga s kim nisi stigao međusobno prepričati svoja detinjstva. Čin stvaranja pred licem smrti nije podstreknut od strane nasleđenih strahova. Užas je sada i ovde, poput utrnutog pogleda jelena ispred lovačke lampe. Adam Zagajevski u jednom od svojih eseja opisuje odakle dolazi ta naglašena smirenost novih generacija pisaca koji ne žele biti ni vitezi, ni hrabre starešine sa licima pokrivenim ožiljcima i egzotičnim pseudonimima. Da li je ta smirenost rezultat smišljenog izbora pisaca, koji je svestan prihvatanja drugačije osećajnosti ili je pak to najobičnija reakcija na prezasićenost i umorenost od bučne retorike, ili je možda samo najobičnija želja za promenom?

Glasnoća oficira umara, ali glasnoća umirućeg je ta koja budi. Kada je sve glasno okolo ne možeš čuti svoj puls mira. Živiš uz tu glasnoću sveta, a najglasnije su upravo vojne bolnice. Uniforma postoji kako bi poravnala strah u očima, kako bi prišila još par tih kosih linija na epoletama koje zbore o veličini počinjenog užasa. Ingeborg Bahman u pesmi Svaki dan piše: „Rat se više neće objavljivati, / samo će nastaviti – Slabiji / se šalje na front. / Uniforma dana je strpljenje, / a njena medalja – bedna zvezda / nad nadom iznad srca.” Imam osećaj da se rat nikad nije završio, da beskonačno živimo u pregovorima o miru i porušenim povracima. U ratu, smrt je ljubavnica, a ne ubica. Moj otac je češće pominjao godine koje je proveo u vojsci, od godina provedenih sa sobom i svim neoženjenim ljubavima. Svaka je njegova reč bila odevena uniformom zajedničke boli, a u svakoj njegovoj odsutnosti na licu, primećivao sam tetovaže smrti. Možemo detinjasto upitati sebe je li moguće da odemo nebesima ako bombe odatle dolaze? Zbignjev Herbert u Ratu piše: „Niko neće odleteti k nebu. Zemlja privlači telo i olovo”.

Ratovi rezbare ožiljke poput dubokih leja u koži preživelih u kojima se ništa ne može zasaditi ili zakopati, osim nemira. Moja baba, čistačica u gradskoj bolnici, učila me je da je bol prilikom porođaja snažnija od boli vojnika, dok je moj deda, koji je obišao svetove kao ratni zarobljenik, govorio da bol vojnika ubija svu veru u rađanje. Kad sam bio dete, on me je kao preživeli vojnik, koji je odbijao da postane spomenik, učio da ptice mira ipak postoje i lete iznad bojnih polja. Ali nema većeg poraza od mirne ptice koja stoji pored mrtvog tela vojnika. Nebo je mirno, čisto i ne želi da postane istorija.

Trenutak...