Selmani: Mir je porodica s puno članova

Ja sam ratno dete i veliki mi je problem da razumem šta je mir. Ne želim rat da pretvaram u nešto poetsko, ali mi to teško polazi za rukom. Ubijati ljude nije poetski čin, to je mučna stvar. Ubijati decu nije književnost, već zločin bez premca. Danas plutam u miru i znam da je to mir, jer sam se nekada davio u ljudskoj krvi. Ja sam ratno dete, ali ni sam ne znam šta ovim želim da kažem. Ne razumem mir lako, ne analiziram tako detaljno, koliko bi možda bilo potrebno.

Činjenica je, kada živiš u ratu, on je tačka kroz koju se sve prelama: ono pre i nakon, ali i za vreme rata. Na primer, pre rata pio sam ruski čaj, nakon rata pijem limunadu. Tokom rata pio sam svoje suze kada bih saznao da su ljudima raskomadali lica i tela. Pre rata, sećam se samo jedne fotografije iz prvog polugodišta prvog razreda na kojoj smo svi nasmejani i ne slutimo haos koji nas čeka. Sećam se da su nakon rata ljudi kao sumanuti izlazili da glasaju, s nadom da će ova zemlja procvetati i da će politika urediti naše živote. Sećam se mračne sobe, tokom rata, i upaljene sveće ispod stola. Pre rata živeli smo u istom stambenom bloku sa Sašom, žao mi je, ali sam zaboravio sam kako je izgledao i kako se ponašao. Sećam se da je bio visok i pomalo agresivan u ophođenju prema ljudima. Tokom rata, Saša je bio špijun i hteo je da ubije moga oca, iako smo godinama živeli kao komšije. Nakon rata Saša je ništarija koja, verujem, živi i diše negde kao okoreli kriminalac mračnog srca.

Moj život je podeljen na dve slike – pre i nakon rata. Znam, pomislićete na: period pre i nakon Hrista, pre i nakon Prvog svetskog rata, pre pada Berlinskog zida i nakon, pre Holokausta, nakon Holokausta, pre rata u Ukrajini, ovde još uvek ne postoji nakon… koliko samo govorimo o onome što se desilo pre i nakon… ali kada ćemo s bolom pričati o tokom? Kada ćemo moći da pričamo o vremenu koje se desilo, koliko nas je bilo, koliko smo patili, koliko nas je stradalo?

Ja sam ratno dete, ali me rat nije ubio u potpunosti. Ubio je u meni nekoliko ljudi, emocija, eksplozija, nekoliko neba koja su svetlela duboko u aorti moga srca, čitave mesece detinjstva za koje nisam ni znao šta su obećavali.

***
Imao sam osam godina kada je stigao mir. I danas volim broj osam. Osam. O. S. A. M. Bila je 1999. godina. Jedno poetsko veče pre nekoliko godina sam tako nazvao i pročitao osam pesama.

Mir je stigao u osam oblika:

1. 1. Kao planinski med, tečan, onaj koji se topi u ustima i lagano ti dodiruje jezik kako bi skliznuo do grla.
   2. Otac je prvi otišao u Prištinu. Priština je bila oslobođena, a jun će od sada pa nadalje biti mesec oslobođenja. Pazite na mine, neprijatelj je ostavio na stotine mina po zemlji. Znakova za opasnost od mina se i danas sećam, mrzim ih onoliko koliko je moguće mrzeti. Otac je došao i odveo nas kod rođaka u Tetovo, mir je bio na zadnjem sedištu žutog keca[1].
   3. Srbija je otišla sa Kosova. Kosovo je slobodno, a Srbija je stešnjena u svom velikosrpskom genocidnom zdanju. Kosovo izvlače iz ruševina, ali jako je i oporaviće se.
   4. Otvaraju se vrata, prozori, pekare, benzinske pumpe, zavese, obdaništa, škole, bolnice, državne institucije, fabrike kako bi odmah bile zatvorene, otvaraju se diskoteke, knjižare, štamparije, cveta proleće. Mir je raznobojan. Mnogo je ljudi umrlo i bol stiska. Zbog bola ćemo ostariti pre vremena, ali će nas mir spasiti, ukoliko spasa ima.
   5. Mir je stigao. Milošević, ulazi u istoriju kao govno u ljudskom obliku, pošto je čitav državni aparat oko sebe zadojio gađenjem i katastrofalnom mržnjom prema Albancima sa Kosova. Istinski mir za mene je stigao kada sam saznao za smrt ovog gavrana. Miloševića sam viđao i noću, u snovima, kako dolazi da masakrira moju porodicu i mene.
   6. Kao zakasnela pesma. Mir dolazi sa zakašnjenjem, dolazi poslednji, mir ‒ postoji verovatnoća ‒ da nikada i ne dođe. Mir se vrlo lako sruši. Mir nije beli golub. Ostavite se tih gluposti. Miru, nalij malo piva ili crnog vina i nikada nemoj doći, apsolutno nikada. Mir se vrlo lako prostituiše. Da li ćemo se ikada probuditi iz ove noćne more?
   7. Mir je stigao kada smo postali jadni. Generalno, ljudi koji izađu iz rata imaju tendenciju da ga zaborave munjevitom brzinom. U to vreme nisam posedovao mentalnu jasnoću koju danas imam, ali znam da smo počeli da bivamo loši jedni prema drugima vrlo rano, ali intenzivno. Mir je stigao i odmah smo preuzeli, takoreći, uzde u svoje ruke: uzde inferiornosti, superiornosti, klasnih razlika, ko se borio, ko se nije borio, ko sada dobija državnu zemlju, zašto Artan nije priskočio u pomoć ženi koju su silovali pred njegovim očima, borci imaju najveće moguće beneficije, oni koji se nisu borili su kukavice. U Prištini nije bilo rata, jer su ljudi pili i uživali u noćnom životu, dok je Drenica sravljena sa zemljom. Zašto meni država ne dodeli stan u centru grada i zašto još nisam dobio toliko priželjkivani orden koji nosi ime Adem Jašari?
   8. Mir je stigao kao što je i nestao. Uplašen, bože, koliko uplašen. Mir mnogo košta. Jedan osmogodišnjak koji se plaši da uđe u odeljenje kad shvati da je nekog od njegovih drugarica ili drugova ubila srpska ruka. Šta se desilo? Da li ćemo se vratiti u stan u kome smo živeli oduvek? Da li će biti novog rata? Gde je moja crvena četkica za zube? Da li još uvek treba da perem zube tri puta dnevno ili sada sve dobija drugačiji oblik? Pravi li se od plastelina jedan srpski vojnik ili jedna albanska žrtva? Prizori masakra u Račku, da li je to film? Maestralni efekti montažera. Šta se dogodilo? Majka kaže da ljudi koji su naredili masakr u Račku „nemaju srce”. Plakao sam i video svoj odraz u ogledalu, ni svoje suze nisam mogao da prepoznam. Smejao sam se, plačući, jer sam plakao zbog strašnih prizora koje sam slučajno video na starom crnom televizoru s grbom pozadi. Ja sam dete sa osećanjima i vodom koja lije iz mene.

***
Smešno je! Čekamo i čekamo na mir, i kada konačno stigne, shvatamo da je mir jedna velika porodica koja stiže različitim letovima. Prvo dolazi moj otac sa dve ćerke, a nakon nekoliko godina dolazi gospođa majka sa ostalom decom i svojom neudatom sestrom. Ili obrnutim rasporedom. Svi su premoreni. Mir je često slep, potrebna mu je pomoć. Može se desiti da mir dolazi osakaćen ili da ima konstantne zdravstvene probleme, da mu je neprestano potreban melatonin ili da ne zna dobro matematiku i da mu je potrebna pomoć, ili da nije sposoban za da upravlja i vodi državu, ili je jednostavno još mlad mir, bez iskustva, zelen.

Ovako ja vidim mir na Kosovu. Opšti mir – odlazak Srbije sa Kosova, završetak rata i terora, a zatim stiže spokoj, razume se, zahvaljujući onima koji su položili živote. Bili smo srećni do pijanstva, kao drogirani, u delirijumu, ekstazi, katarzi. Kao dete, tačno se sećam: postoji video koji i danas kruži po društvenim mrežama, televizijski snimak trenutka kada su NATO snage ušle na Kosovo 1999. Uplakani muškarac igra na haubi automobila i viče iz sveg grla: NATO! NATO! NATO! Jedan dečak koji, pošto ugleda da se otvara prozor vojnog vozila na vozačevoj strani koristi priliku da uhvati, a zatim i poljubi ruku vozača. Goli dečak shvata da je spasen. Mir je pokucao na njegovu kožu, meso i krv članova porodice. Onih koji su preživeli. U protivnom, etničko čišćenje se ne bi nikada završilo. Ukoliko bi trebalo da zaokružim svoje detinjstvo i dolazak mira, to bi bio ovaj video, ovaj snimak. Tad sam shvatio da je mir ‒ mir koji svakim neuronom oseća osmogodišnjak stigao. Plakao sam nekoliko puta gledajući ove snimke, plačem i sada, i ponovo se vraćam u taj svet.

Mir dolazi tužan, traumatizovan. Suočavaš se s bombardovanjem i leševima, žrtvama i nasiljem. Mir dolazi, a ti si prestrašen, ukočen, nepomično stojiš, ne znaš da li treba da grliš nekoga ili da budeš rezervisan. Ovo je druga faza: kako da se ophodiš prema njemu, kako da ga tretiraš, šta mir jede za doručak i da li je alergičan na polen? Lični mir za mene je stigao kada smo krenuli iz Tetova za Prištinu. Pet članova porodice, hrabro auto-putem i ulicama ka starom životu, u vožnji koja i ima i nema odredište. Kako iznova pronalazimo sami sebe? Kako se provlači patnja? Mir, ovaj mir, ova sloboda koju svuda svi spominju, da li će ostati ovde zauvek, postoji li mogućnost da se naljuti na nas i nestane s prvim izlaskom sunca? Na zadnjem sedištu, sedeći između svog brata i sestre, čitam stare novine i pravim se da sam spiker koji čita vesti. Spasili smo se od rata. Idemo da pozdravimo mir stiskanjem ruke.

Slobodno hodamo, dišemo nad morem naših patnji, ovde, na Kosovu, bez neprijatelja. Veliki mir stigao je onog trenutka kada je prestao rat. Tu je, među nama. Sloboda postoji. Porodica se okuplja. Neki letovi kasne, neki su se zaglavili iznad okeana.

Trenutak...