Mir me je nekoliko puta gadno prevario, najgore kad sam u jedno prolećno podne 1995. došla sa Univerziteta Ratgers kući u Tritop naselju u Nju Džersiju i pustila televiziju bez zvuka. Dok sam otvarala kompjuter, iznela šargarepe zečevima, vevericama i ženki mrmota sa dvoje malih koja je već navikla da sa njima ulazi u dnevnu sobu, primetila sam da je na ekranu stalno ista slika. Prošetala sam kanalima, i svuda je bila ista slika: mnogo policijskih kola proganja beli terenac. Moja prva misao bila je da je proganjani Radovan Karadžić, da su ga otkrili i da je time konačno rat završen. Bilo mi je pravo zadovoljstvo da sebi nalijem veliku čašu mog omiljenog đumbirovog piva (dijetalno, bez šećera i alkohola), izvalim se na kauč i obratim se mrmotkinji, koja je zvučno žvakala šargarepu:
– Milice, uspelo je!
Milica me je pogledala postrance. Pustila sam ton, i iluzija se raspršila: sve američke televizije su naravno pratile beg O. Džej Simpsona, koji je ubio svoju ženu i njenog ljubavnika… Bila sam sama na drugom kontinentu, napolju je proleće divljalo, Milica se okrenula na bok i dojila svoje mrmotiće, nikoga nije bilo briga šta se dešava tamo, gde je za mene centar sveta. Niko nije zvao, internet i elektronska pošta bili su u povoju, Božidar je u Parizu još spavao, kao i mama i Zoran u Ljubljani. Karadžić je uhapšen trinaest godina docnije.
Nekoliko nedelja kasnije Nju Jork Tajms doneo je članak Alekse Đilasa, u kojem je pominjana partizanska prošlost porodice Slobodana Miloševića i šarenolik izbor sličnih gluposti. U besu sam pozvala urednika kojeg sam poznavala, Levina, i pitala ga kako je mogao da objavi tako nešto. Počeo se smejati, i rekao mi da ću uskoro razumeti zašto je ta priprema potrebna američkoj publici. Krajem leta potpisan je dejtonski mir. U međuvremenu dogodila se Srebrenica. Niko koga znam nije verovao u trajnost toga mira. A i ja sam napustila svoj udobni stan sa patijom po kojem su šetale omanje američke divlje životinje.
Iste jeseni, u Ljubljani, išla sam svojom ulicom kada se iz brze hrane Dairy Queen čula Bajagina pesma Moji drugovi. Mlađi su se zaustavljali da čuju pesmu koju su inače dobro poznavali iz lokala i „balkanskih žurki”, popularnih u Sloveniji u to vreme. Mir je postao javni, i tada sam u njega poverovala.
Mir, dakle, nije nešto što bi se vezivalo za „trenutak”, nije delovao odmah kao rat, nije uživao poverenje. Nije „nastupio”, nego se vukao, prelamao, šepao, puzao. Lice rata bilo je jasno, zapamtila sam ga zauvek. Na putu prema mađarskoj granici, 17. novembra 1991, stajali smo dugo na raskrsnici, preko koje su prema zapadu odlazile kolone kamiona i autobusa mobilisanih prema Vukovaru. Pred nama se zaustavila kolona, kaljavi stari autobus, tako da smo videli lica: jedno od njih, mlado, uplašeno, nije učestvovalo u gestovima koje su ostali slali nama, civilima u automobilima. Bio je drugde, možda se zagledao u svoj grob. To je za mene bio rat.
U Ljubljani sam nastavila ono što sam radila i u Beogradu: antiratna akcija, sveće, prikupljanje potpisa. Posle dva-tri meseca, shvatili smo da smo sami, i da nijedna institucija više ne stoji iza nas. Nismo mogli dobiti više nego 25.000 potpisa za mir. Počeli smo se nalaziti, sada već veoma mala grupa pacifista, u kafanama, u posebnim sobama. Mirovna mreža postala je zadnja od svih alternativa, javno omrznuta, optuživana za izdaju i saradnju sa svakim „drugim” koji se mogao zamisliti. Bilo je jasno da smo drugačiji od dobrih građana Slovenije – većina nas nije ni imala dokumente za boravak – i povukli smo se u pravu ilegalu. Mrdali smo, pisali, dopisivali se… Sećam se večeri kada je nas nekoliko iz Slovenije, Srbije, Hrvatske i Bosne sedelo kod nas. Gledali smo na jednoj od tada još besplatnih televizija JFK Olivera Stouna. U završnoj sceni, kada usamljeni sudija govori o značaju činjenica za građanina, o javnosti, svi smo se rasplakali. Posle smo se u kuhinji smejali sebi uz špagete, ali nas više ništa nije moglo spasti: ono što smo želeli propalo je, bar za generacije kojima smo pripadali. Mir kao prvi.
Šta je to što mir čini tako nelagodnim, tako omraženim? Nema sumnje, to je pitanje odgovornosti za rat. Da bi stvari bile gore, ukoliko se ne utvrde odgovornosti (ratni zločini, ratno profiterstvo, skrivanje podataka i počinilaca), mir nije ni stabilan ni, paradoksalno, cenjen. Zato je sasvim razumljivo što je prva reakcija onih koji su vodili rat i učestvovali u njemu da odmah nađu svog novog neprijatelja: mirovnjaci su za to idealni. Ugledni srpski književnici i drugi intelektualci našli su izraz „antiratni profiteri”, za koji su se onda lepile druge kvalifikacije, nastale uz kafanske menije – „(samo)mrzitelji srpstva”, „izdajice”, „Soroševi plaćenici” i tako dalje. Verbalna invencija je moćno oružje nacionalista sa epskom kulturom. Proces suočavanja sa prošlošću i odgovornošću nikada nije ni započeo u Srbiji, a ni druge nekad zaraćene strane nisu se tu istakle. Zato se nisam nimalo iznenadila nedavnom događaju u Ljubljani.
Mesna (gradska) biblioteka u Ljubljani organizovala je nedelju srpske kulture. Od mnogih srpskih i srbovanjskih organizacija u Sloveniji, jedino Kuturni centar Danilo Kiš nije bio pozvan da sarađuje, i sa njim, naravno, ni ja. Kad je stvar već dogovorena, neko iz MKLJ me je pozvao da održim jedno predavanje. Pristala sam i dala temu – uloga srpskih književnika u podsticanju na rat. Uskoro mi je stigla molba da detaljnije opišem o čemu ću govoriti. Nisam se nadala ovakvom tipu cenzure, a onda mi je postalo jasno: savetnik ambasade Srbije je Aleksandar Gatalica, poznati Vučićev saradnik, nekadašnji direktor Narodnog pozorišta i uopšte nosilac bogate državne karijere. Njegova nova knjiga, nekakav vodič kroz Beograd, upravo izlazi u slovenačkom prevodu, a jedno od glavnih predavanja u nedelji srpske kulture je o… Emiru Kusturici. Naravno da je bilo nužno prekontrolisati i eventualno na vreme sprečiti moje predavanje! Suviše truda, ionako bih odbila saradnju čim bih videla program. No, nagon za cenzurisanjem i zabranama je jači…
Nekih petnaest godina sarađujem sa REKOM organizacijom, koja sakuplja podatke o žrtvama i šteti u jugoslovenskom ratu. U akciji izmirenja desilo se nešto što niko nije očekivao: najlakše su se sretali i mirili bivši borci; isto tako bili su prvi spremni da govore o tome šta su radili za vreme rata. Nekadašnji „jezici” rata utihnuli su, prikrili i čekali prvu priliku da ponovo sikću na neprijatelje i podstiču na mržnju. Oni koji su rat najbliže doživeli, ni po koju cenu neće da ponove iskustvo. Mir je, dakle, nepriznata vrednost. Ali sad znam još jednu crtu mira – ispisana je na licima staraca koji pružaju jedni drugima ruku, mnogi uz suze. Miru se obično pripisuje tugovanje za izgubljenima, mogućna osveta i popravljanje sa obnovom. Ovi su starci otpustili tugovanje i osvetu za račun popravljanja, koliko su sami za sebe mogli, i učinili su najbolje što su mogli.
Za svakoga ko hoće da razmišlja o miru, postoje dve ključne knjige, i obe su napisale žene: Rebeka Vest, Voz pun baruta, o nirnberškim suđenjima sa kojih je izveštavala, i Hana Arent, Ajhman u Jerusalimu. Rebeka Vest je ranije objavila i roman o povratku potresenog vojnika iz Prvog svetskog rata: videla je dva mira u procesu. U obe knjige mir se povezuje sa odgovornošću i kaznom, smrtnom kaznom. To je nemoguće – biti za mir nužno mora da znači biti protiv smrtne kazne. Sudski proces često proizvodi groteskne efekte – užas zločina ukalupljen u pravne modlice, dodatno mučenje svedoka, sama mogućnost da se provereni zločinac brani, spontani smeh u publici… obe autorke se pitaju nije li bolja brza lična ili grupna osveta, koja može imati samo jedan oblik? Zašto sramotiti pravo? Nije li Musolinijeva smrt jedini uzor za postupak sa ljudskim čudovištem? Kako Rebeka Vest izveštava, žene koje su sedele na galeriji nisu smele da prekrste noge… ništa nije smelo da smanji objektivnost sudija koji su pred sobom imali dokaze o najgnusnijim i najperverznijim zločinima nad milionima. Izvesno da je sudski postupak jedini koji čovečanstvo sme sebi da dopusti, no da li to uistinu izaziva samo pouku? I sa druge strane, mir u tim procesima nije dobitnik, ni uzvišeni cilj, ni mogućno olakšanje. Samo je jedini mogućni garant za uspostavljanje odgovornosti.
Kakav trenutak, kakav početak mira! Borba za mir može biti dugotrajna, mnogo duža od rata, početak se ne može odrediti, jer je reč o procesu, kraj je sasvim neizvestan, ponekad je to početak novog rata. Količina mržnje koja se sad prosipa na one koji pomenu mogućnost mira, u Ukrajini posebno, jasno pokazuje odnos do mira i sreću posmatrača rata. Neka se Ukrajinci bore do zadnje kapi krvi! Isto žele, za Ruse, i njihovi simpatizeri. A pomoć napadnutima nikad nije bio problem za pacifiste. Za razliku od svih drugih reakcija na trenutni evropski rat, ta pomoć jedina ne traži nikakvu medijsku pozornost i političko cenjkanje – naprotiv, odbacuje ih. Mnogi koji bi se načelno opredelili za mir ne mogu preko te prepreke – da izgube nešto koristi za sebe u trenutku opšteg grabeža za minut pažnje.
Zbog svega toga se tako često sećam dana kada me je mir prevario, kada sam sa svojim terenskim, lokalnim zabludama poverovala svojim željama. Milica me je, marljivo grickajući, pogledala postrance, i u oku joj je bila iskrica koja me je naterala da pustim ton i suočim se sa činjenicama. Hvala, Milice, što je moja samoprevara bila tako kratka. Nešto sam naučila – da je mir nešto što ipak možeš doživeti u trenutku. Pa čak i ako je prevara, ona ima kvalitet intimnosti, što nema nijedna javna pojava, kolektivna saglasnost ili bilo šta što se deli sa drugima. Mir, dakle, ne može biti samo izraz pobede ili dosegnute pravičnosti. On podrazumeva da je neko negde sit, siguran i na toplom, kao Milica sa svojim malima na itisonu u dnevnoj sobi u Nju Džersiju.
Nakon zbirke priča Trenutak kad je meni počeo rat, koja je prošle godine doživjela dva izdanja, Trenutak kad je meni počeo mir je također zbirka priča autorki i autora iz svih postjugoslovenskih država. Doima se da je o miru mnogo teže pisati. “Ispostavile su se dve važne stvari: najpre, mir očigledno nije počeo ili je on samo tlapnja o kojoj većina junakinja i junaka ovih priča tek sanja”, pišu urednici knjige Vladimir Arsenić i Ana Pejović. Izdavač je Forum ZFD Srbija a portal slobode NOMAD predstavlja izbor od deset priča.