We are very proud of the unique beauty of Yugoslavia. Please help us to conserve and protect that beauty.”
Preda mnom leži raširena geografska karta štampana (TK Gorenjski) u Kranju, 1986. godine. Leži preda mnom opružena kao neka opaka zver. Krvoločna zver koja je nasrnula na mene. Nikad ne možemo da budemo bezbedni. Naročito ne kad smo obuzeti mislima o minulom vremenu. U bilo kojem trenutku može da nam se desi da sopstveni život mučki nasrne na nas. Da nas neočekivano zaskoči u formi davno sahranjenih uspomena.
Ova turistička geografska karta – na Kupindu traže devedeset devet dolara za ovakav, dobro očuvani primerak, neka svako odluči da li je to mnogo ili malo – predlaže osam turističkih ruta, snabdevenih s dodatnih osam malih mapa. Tour I-VIII. Na to se može svesti ono što mi, u razdoblju između dva rata, možemo preporučiti svetu. To smo veoma dobro znali, kao sebe, ponuditi se svetu.
Da li je moguće početak bilo kog rata vezati za jedan jedini trenutak?
Mikloš Radnoti svoju pesmu koju je u brdima iznad Žagubice, na molbu sapatnika na prisilnom radu u borskim rudnicima, toliko puta odrecitovao, datira u 17. januar 1944. godine. „Ne mogu znati šta ovi predeli drugima znače, ova bakljama obgrljena zemlja jeste moja rodna gruda”. Ovim stihovima započinje pesmu u kojoj kazuje da je putniku koji iz aviona posmatra, pejzaž samo mapa onog što je pesniku domovina.
Posmatram ovu strancima namenjenu geografsku kartu, štampanu 1986. godine u cilju unapređenja turističke ponude. Vrhom prstiju prelazim po linijama osam tura, i pri tom, kao možda svaki Mađar, setim se Mikloša Radnotija. Pripremio je za štampu pesme Atile Jožefa, dok je u međuvremenu više miliona ljudi umrlo. Nekoliko puta je mobilisan i iznova upućivan na prinudni rad. Zaljubio se u ženu koja nije bila njegova supruga. Na intervenciju Endrea Bajči Žilinskog i prijatelja pisaca, ministar odbrane ga je 1943. demobilisao. U kom trenutku je za njega počeo rat? Na mirovnim demonstracijama 1942. godine? Ili kad je 1944. mađarska fašistička partija – „strelasti krstovi” – preuzela vlast u Mađarskoj? Mađari su jaki u poeziji. A i među najboljima ističe se Mikloš Radnoti. Međutim, ne čini ga živim samo njegova umetnost, nego i njegovo stradanje. „Usiljenim maršom” polazi iz Bora u septembru 1944. godine. Dve nedelje kasnije u Crvenki, komandu nad ostacima radne jedinice preuzima SS. Krajem oktobra u Đeru, sasvim iscrpljenog Radnotija, koji već jedva i hoda, nijedna bolnica ne može da primi – naime, saveznici su zasuli tepih-bombama grad, pod ruševinama su ranjenici koje treba izbaviti. Dvadeset i dvojicu bolesnih pripadnika radne jedinice, među njima i pesnika, pogubili su početkom novembra na obali potoka Rabac, metkom ispaljenim sasvim izbliza u potiljak. Godinu i po dana kasnije pesnikovo telo je ekshumirano. „Leš je u krstima razdvojen veoma malo. Meko tkivo pretvoreno je u sapun, sa otvorenim telesnim šupljinama, s leve slepoočnice nalazi se ulazna, na vrhu lobanje izlazna rana.” Prema stručnom mišljenju patologa putanja ispaljenog metka uzrokovala je trenutnu smrt.
Iz vremena podeljenog na trenutke, izdvojiti onaj u kojem počinju nasilna usmrćivanja, metodične serije ubistava, masovnih istrebljenja, progoni inovernika, neistomišljenika, onih koji nam po izgledu nisu slični, koji govore drugim jezikom, podnose muke prolaženja između špalira toplog zeca, klečanja na kolenima, otpuštanja sa posla, javnog ponižavanja zbog svojih drugačijih stavova. Zar sve to već nije trenutak rata? Da li postoji trenutak koji je to u većoj meri, odnosno da li postoji trenutak koji je još s ove strane podnošljivog? Na obali mira? I od čega zavisi da li jedan trenutak pripada ratu, ili miru? Od praga trpljenja pojedinca? Od njegove spremnosti da se nagodi? Ili od toga da može blagovremeno da napusti grad? Koji je onaj trenutak u kojem je već moguće znati da će pesnik postati leš označen brojem dvanaest, koji je na sebi imao „proštepan sivi kaput, vunene pantalone, na nogama turističke gojzerice”?
Kako turističke gojzerice postaju sastavni deo nošnje stanovnika vojnokoncentracionog logora? Koji je to trenutak? Jer je izvesno da rat počinje onda kad treba spakovati odeću, oprostiti se i krenuti, ili bežati.
Kupila sam 1986. turističku mapu Jugoslavije, jer smo planirali, budući već odrasli, od oktobra studenti, da proputujemo jadranskom magistralom. Izlazimo iz autobusa, ulazimo u more – sve do Ulcinja, odakle ćemo se vratiti u Bar, i noćnim vozom otruckati kući u Suboticu. Na piktogramima obasutoj naslovnoj strani mape najviše mi se dopao naslikani zalazak široko nasmešenog sunca u Jadransko more. Potom su se na raširenoj mapi ukazali i u more ucrtani jedrenjaci i prekookeanski brodovi koji, kao da predstavljaju naša buduća – odrasla – letovanja, ucrtani u plavetnilo mora crvenim, isprekidanim linijama (Rimini-Zadar-Split-Dubrovnik; Venecija-Split-Dubrovnik), crkvice, svetionici, natovareni magarci, osunčani suncobrani, dečak i devojčica u narodnoj nošnji, Arena, galebovi, lik s napetim harpunom u kupaćim gaćama roni ka podmorju. U unutrašnjosti zemlje medvedi, jeleni, džamije, crkve, spomenici, parovi u narodnoj nošnji, vinogradi, guslari i, kod Jajca, grb države – jedina ilustracija u boji, zajednička vatra šest ukoso položenih buktinja čiji se crveni, uzvijoreni plamenovi spajaju u jednu baklju, kao da je tamo srce geografske karte.
Izvesno je i to, da se tog leta nije dogodio onaj trenutak u kojem sam imala osećaj da je rat. Istina, crnogorskim konobarima je bilo potrebno toliko vremena da iznesu naručeno crno vino, da je u Igalu malo nedostajalo da se okonča bratstvo i jedinstvo. Mi, Vojvođani, podjednako smo dinamični i u radu i u zabavi – bar smo tako mislili te 1986. godine. I to je već moglo da bude inkriminisano kao (kontra)revolucionarno mišljenje studenata filozofskog, medicinskog ili mašinskog fakulteta, budući da se verovalo da će još i naši unuci da učestvuju na sletovima u čast štafete mladosti.
To smo znali da ponudimo svetu. Zemlju koja počiva na rudnim i mineralnim bogatstvima, idealnu po geografskom položaju, u kojoj i medvedi i jeleni žive u miru, kao u raznim nacionalnim nošnjama nacrtani, po nacionalnoj pripadnosti različiti, momci i devojke. Na prvu stranu mape smo odštampali: „We are very proud of the unique beauty of Yugoslavia. Please help us to conserve and protect that beauty.”
Svetu se veoma dopala ta mapa i pejzaž, jer – kako je to mađarski pesnik precizno izrazio dotakavši suštinu stvari – jednom strancu to ništa ne znači. Naprosto nije ovde išao u školu i ne poznaje nacionalne velikane.
Mi smo inače „po službenoj dužnosti” imali jednog jedinog nacionalnog velikana koji je podjednako pripadao svima, što znači da je bio ničiji. U tome je i bila tajna bratstva i jedinstva – u prevazilaženju nacionalne ideje koja se, međutim, održala sve do tada (otprilike do 1968), sve dok nije odrasla generacija kojoj nisu bili poznati užasi rata i koji su tražili sebi mesto i prostor u partijskom rukovodstvu. Premda nisu u tome uspeli, jednog od najznačajnijih filmskih reditelja u zemlji, koji se inače bavio filmom a ne politikom, udaljili su sa univerziteta, a uskoro i iz zemlje. Inače, i to još pripada trenutku mira, kad drugi odlučuju o tome čija i kakva umetnost ugrožava ideologiju, državno i društveno uređenje, javni red i mir.
Možda rat počinje u onom trenutku kad nestaje poverenje.
Uočili su, oni kojima smo ponudili sebe kao gostoljubivu naciju, da bi mogli ozbiljno da profitiraju na nama. Tada, 1986. godine, kad su u Kranju (TK Gorenjski Tisk), odštampali najlepšu turističku geografsku kartu, još su pune dve godine pronosili uzduž i popreko zemlje štafetu mladosti, i još dve godine je organizovana ORA – poslednja omladinska radna akcija – bila je na trasi izgradnje železničke pruge Tuzla-Zvornik 1988. godine. Štafetu mladosti je ukinuo Savez socijalističke omladine Jugoslavije 1989. godine.
Kad su se već sasvim zgusnuli oni trenuci koje u našim sećanjima čuvamo kao sećanje na rat, mada još nismo spakovali turističke gojzerice, pasoš, čistu odeću, da bismo bilo kad mogli iz ormana izvući ruksak i krenuti – nakon što bi nam gurnuli sendvič u ruke – na put.
Mapu treba raširiti, pobediti kao neku divlju zver – znali su dobro oni koji su odozgo posmatrali zemlju u kojoj smo mi živeli, i za njih pejzaž nije bio ništa bolji, ništa značajniji od jedne raširene geografske karte. Sva druga pitanja bila su samo tehnička.
Nacionalizam nije ništa drugo no antikomunizam, glasio je naslov uvodnika lista Mađar So u oktobru 1971. godine. Od tada, pa sve do januara 1990. vreme je prožderalo trenutke mira.
Jedan od najgladnijih trenutaka bio je vezan za usvajanje poslednjeg ustava zemlje. To je tako teško palo preosetljivom želucu mira, da je podrignuo tek šesnaest godina kasnije, na vanrednom kongresu Saveza komunista Jugoslavije. Ako to i nije bio prvi trenutak rata, nema spora da se tada raspršio poslednji trenutak mira, kako bi se pretvorio u istorijsko sećanje na minulu epohu, na zemlju koja je zaslužila bolju sudbinu, kao dokaz da oni koji odozgo gledaju mapu, na njoj uočavaju predele pogodne za lako i brzo bogaćenje – rudna bogatstva, minerale, industriju, medvede i jelene predviđene za odstrel, primorska kupališta – ali ne vide ljude. Njih motiviše pohlepa i glad, a ljudi, nadajući se obećanjima, ništa manje pohlepni i gladni – padaju ničice pred njihovim nogama. To je onaj trenutak kad zaista odleprša poverenje i počinje rat.
Meni se to desilo u avgustu 1990. Ranom zorom sam krenula autobusom iz Dubrovnika – gde sam stigla avionom nekoliko dana ranije – jer sam morala hitno da se vratim kući. U Kardeljevu sam se iskrcala iz autobusa i pohitala prema železničkoj stanici. Međutim, voza u polasku nije bilo. Neko je, negde, nadomak Knina, digao prugu u vazduh.
Železnički saobraćaj je još nekako i uspostavljen, ali su tada poremećene veze, priključci. Bio je to kraj voznih pravaca: „Romanija” (Subotica-Sarajevo-Kardeljevo) i „Vojvodina” (Subotica-Bogojevo-Zagreb).
Čuvam trenutak u kojem je za mene počeo rat: čuvam ga, kao i ovu mapu iz 1986. godine, voznu kartu na čiju je poleđinu u Mostaru neko izdiktirao: „Sarajevo 21.40, Vinkovci 2.18-2.38, Osijek 3.07-3.22, Bogojevo 4.08-4.35, Novi Sad 5.55”.
I datum: „17. avgust 1990.”
Trenutak kad je meni počeo rat je zbirka priča koja nudi književne odgovore na pitanje o ličnom poimanju rata i ratnog stanja. Sačinjava je dvadeset sedam priča autorki i autora iz svih postjugoslovenskih država, od kojih je dvanaest odabrano na anonimnom konkursu. Urednici su Vladimir Arsenić i Ana Pejović, izdavač Forum ZFD Srbija. Portal slobode NOMAD predstavlja izbor od deset priča.