Imamović: Rat govori požuri

Rat je imao mamine oči, natečene i crvene od plakanja.

Imao je zadimljenu kuhinju i punu pepeljaru sa grbom Fudbalskog kluba Željezničar koju otac prije nije koristio.

„Prije ću prestat pušit nego gasit po Želji“, govorio je.

Rat je imao kuhana jaja za doručak, sivu boju neba i kišu koja dugo pada.

Imao je i četiri sportske torbe, sve sa grbovima Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Dvije su imale Zagija, a dvije Vučka. Najveća je bila očeva, manja mamina, još manja bratova i najmanja moja.

Rat je imao ružne, gumene čizme, šuškavce koji su meni i bratu bili veliki, mami malo preširoki, a ocu taman. Imao je i stari hljeb, vodu koja je glumila sok na razmućivanje i svoju riječ.

„Požuri“, rekla je mama tati dok je bio u WC-u. „Jesi našo kaćeš se brijat“.

„Požuri, jebo ga ti“, rekao je tata mami dok je bila u WC-u. „Neće bukvama smetat ako se ne namažeš“.

„Požuri, zakasnićemo“, rekli su mama i tata bratu. Ne znam šta je on radio u WC-u.

„Požuri“, rekao je tata meni.

„Molim te“, dodala je mama.

„Ako sad ne izađeš, mi odosmo“, zaprijetio je brat.

Ja sam cvokotao i čitao roman o Kapetanu Mikiju. Ovdje nije kao u našem stanu gdje je u svakoj prostoriji jednako toplo.

***

Kažu da je rahmetli dedo, kada je umro drug Tito, kazao: „Ovo će sve otić u pičku materinu. Sreća, neću još dugo“.

Kažu da je rahmetli nana koju smo svi zvali majka, dedi odgovorila: „Ima tries godina kako ti nećeš dugo“.

Ja sam ih slabo upamtio. Rodio sam se poslije Titove smrti, a oni umrli pet godina kasnije. Dedo i ja se nikada nismo igrali. Samo smo pričali.

„Mogo si ga vala presvuć. Vidiš da je mokar ko čep“, rekla je jednom nana koju smo svi zvali majka.

„Mogo sam ić i u partizane i išo sam. Mogo sam se pješke vratiti iz Zagreba u Kakanj četres pete i vratio sam se. Mogo sam do penzije ić u jamu i išo sam. I kopo. Bez dana bolovanja. Mogo sam kuću sam napravit i napravio sam. Mogo sam bašču okopavat i okopavo sam. E vala ja više ne mogu ništa, a i da mogu, neću“, odgovorio je.

Kada su umrli, u istoj godini, on u februaru ona u aprilu, mi više nismo išli u Kakanj. Očev brat kojeg niko nije zvao amidža, već Muho – iako se zvao Adnan – predložio je da se njihova kuća proda i pare podijele. Predložio je i da se kupe placevi i naprave vikendice. Poslije smo, umjesto u Kakanj, išli u selo koje smo zvali naše. Muho je svoj plac prodao nekome kome nije trebao pa nije ni napravio kuću.

„Muhanat bio i muhanat osto“, rekao je tata mami.

„Ko da bi ti cigle pomako da ja nisam bila dosadna ko uš“, kazala je mama.

Amidža kojeg niko nije zvao tako, već Muho, otišao je u Dansku. Zvao je i nas. Rekao je: „Dok je vrijeme“.

***

„Tobe jarabi“, kazala je mama gledajući na dnevniku kako granate padaju na neki grad na V u Hrvatskoj.

„Tu bi kontinijud“, dodao je moj brat.

„Soba! Knjiga!!“, naredio mu je tata. „I čitaj naglas“.

„Nemoj živ bio, da čujemo vijesti“, izgovorila je mama.

Mene nisu otjerali. Pustili su me da ostanem sjediti na tepihu i da se igram sa autićima.

„Samo da ne dođe kod nas“, prošaputala je mama.

„Đe kod nas? U Sarajvu?“, pitao je tata.

„Ja“, potvrdila je mama.

„Ne treba tebi uputnica za psihijatra… Čuj u Sarajvu… Nije tvoja pamet za dvije noge“, mrmljao je otac.

***

Mama i tata su mi rekli da neću ići u školu zato što sam popodnevna smjena. Bratu su naredili da se poslije škole nigdje ne zadržava i da obavezno podigne lektiru u biblioteci.

U naše selo smo stigli s prvim mrakom. Mama je otključala kuću dok smo mi iznosili stvari iz golfa. Meni su dali samo školsku torbu i pustili me da smetam praznih ruku. Tata je uključio tri grijalice i dva radijatora, pa je osigurač iskočio. Brat ga je do drva pratio sa novom, zelenom baterijskom lampom. Stara, crvena, se pokvarila.

Nakon što je naložio vatru u šporetu, promijenio je osigurač i uključio jedan radijator u spavaćoj i jedan u našoj sobi. Vrata od kupaone smo ostavili otvorena.

„Jel vas to rat doćero?“, pitao me je Abdulahov otac kojeg su zvali babo.

Abdulah je izašao iz kuće sa fudbalkom u ruci i flekom od ajvara na trenirci.

Prije rata sam u selu bio golman zato što ne znam igrati. U gradu sam bio napadač zato što sam imao pravu, kožnu loptu koju sam zaboravio ponijeti iako je mama prvi puta rekla da smijem i nije me plašila trnjem koje će je probušiti. Kada su došla i druga djeca, dvojica su htjela braniti. Abdulah je rekao da budem bek.

Ni u ponedjeljak nisam išao u školu. Ni onog idućeg. Ni onog iza idućeg. Brat je morao učiti svaki dan. Ja nisam. U trećem razredu nema puno gradiva.

„Pusti ga, ako boga znaš. Ko da će u školu prije jeseni“, mama je molila tatu da ne ispituje brata.

„Biće nadoknada, čim ovo malo stane. Ko kaže da moraju imat raspust cijelo ljeto…“, uzvratio je otac i nastavio pitati brata hemiju.

U gradu sam svaku noć morao ići u krevet u deset. Kada sam prva smjena da se naspavam, a kada sam druga da ne izgubim naviku. U selu me niko nije tjerao. Otac je navečer išao na stražu sa drugim odraslim, mama je čitala Perl Bak, a brat gledao televiziju. Kada padne mrak više nisam smio biti napolju. Kada je bila kiša, uspavljivala me dosada. Kada nije ja sam bio umoran od lopte, žmire, klisa i penjanja na drvo na kojem smo pravili logu.

***

Abdulahov tetak je donio mrtvo janje umotano u najlon. Otac mu je dao dvije zimske gume od golfa.

„Što će ti, bolan, janje u vakoj situaciji?“, pitala je mama.

„Zato što se grašak ne može nabit na ražanj“, kazao je otac. „Je l’ Prvi maj ili nije?“

Meso koje nam je ostalo smo ponijeli zamotano u foliju. Mama se brinula da nije pokvareno. Otac je rekao da nema šanse. Brat je pitao ima li parizera. Jeli smo u šumi, skriveni ispod gustih grana čije je lišće bilo mokro pa nam je, kada bi zapuhalo, kvasilo ručak.

„Što drugi nisu pošli?“, upitao je brat.

„Kreteni. Misle da neće njih“, odgovorio mu je tata.

„I ti si mislio da neće nas“, rekla je mama.

„Ja ne pamtim da je bilo ovoliko zima u ovo doba“, kazao je tata.

Još je rekao i da ćemo spavati u stanu, ako ne zalutamo. Nismo zalutali. Stan nije bio stan u zgradi, već mala, drvena kućica na proplanku sa kojeg sam vidio naše selo koje se dimilo.

Mama je prvo poslala mene i brata da se presvučemo. Onda je u stan koji je smrdio na ovce ušla ona, pa tata. Poslije smo opet kisnuli i gledali kako na selo padaju granate.

„Eto što neće“, rekao je tata.

„Dabogdragisačuvaisakloni“, mama je izgovorila brzo.

„Šta ćemo sad?“, pitao je brat.

Meni su se od hladnoće tresle ruke, noge i zubi.

„Prenoćit, pa čim svane nastavit“, kazao je tata i probao nas sve zagrliti. Ruke mu nisu bile dovoljno duge.

Cijeloga smo dana slušali eksplozije, a cijelu noć rafale. Otac je bio na straži i nije spavao. Mama je ležala pored mene i brata i plakala. Brat je dva puta kihnuo i jednom prdnuo prije nego sam zaspao.

„Smrdi l’ puno?“, pitao je mamu.

„Nema veze“, odgovorila mu je.

Kada sam se probudio kiša je bila još jača a granate glasnije. Svi su, opet, svima govorili da požure.

Put se naginjao pred nama. Što je postajao strmiji, to je bilo više blata u koje su nam prvo propadale noge, a onda nam se klizalo.

„Ima l’ iđe iko smotaniji?“, rekao je tata kada je mama pala na leđa.

„Joj debila“, kazao je brat meni dok sam sjedio na mokroj zemlji.

„Gledaj gdje staješ“, izgovorila je mama bratu u blatu.

Otac je pao zadnji i svi smo šutili.

Nismo stali ni da ručamo. Niko se nije sjetio da je gladan.

Htio sam reći da me bole noge kada je brat vidio kuće i zgrade u dolini i pitao je li to Goražde. Tata i mama su rekli da jeste i da treba požuriti da dođemo do mraka.

Iz škole u čijoj smo sali za fizičko prespavali sam ukrao rokovnik sa kožnim koricama na kojima je pisalo „Sarabon“. Odlučio sam da ću voditi dnevnik i da će svaki dan rata imati svoju stranicu. Na prvoj sam unaprijed napisao datum: četvrti maj 1992. godine. Ispisao sam ga cijelog i ne jedinog. Rat je spor. Za hiljadu tristo trideset i šest dana treba puno papira.

Trenutak...