Vojnović: Deset nas je putovalo vozom u Ljubljanu

posvećeno Braci i Hazetu čije bi prijateljstvo tri rata preživjelo 

Deset nas je putovalo vozom u Ljubljanu, spavaćim kolima, ali za nas ležaja nije bilo. Sjedili smo na koferima i jedan se za drugim brzo gasili. Već iza Zenice jedva da je koji od nas progovorio. Prvi put smo u vozu bili, prvi put od kuće odlazili. Svu sam devetoricu poznavo iz škole, družili smo se, ali nisu oni bili moja raja. Moja raja su bili Garinča, Cane i Bijeli, ali su oni redom krenuli u nekom drugom pravcu. I zato sam ja u Ljubljanu putovo sam.

Sa Zijom što je do mene na koferu sjedio, igro sam lopte u Rastoci, znao sam mu dobro burazera Hamzu, ali kad se negdje pred Zagrebom nagno do mene da me upita bi li da u Ljubljani zajedno tražimo sobu, zabezeknuo sam se. Zijo je bio raja i sa Husom i sa Vahom, a znao mi je i nedodat, ono vidi da sam ja pa stane na loptu. A znao sam ja lopte igrat, nije u tome bio fol.

Nikad ga u stvari nisam pito zašto je za cimera izabro mene. Niti sam o tome tada stigo razmišljat. Za devetnaest godina samo sam jednom sestru do Sarajeva otpratio, a sad sam išo na tekstilni fakultet u Sloveniju. U drugu republiku.

Ziji nikada nisam reko koliko mi je ta njegova ponuda značila. Kad bolje razmislim, moje je prihvaćanje ispalo kao da ja njemu uslugu činim. Kao ma hajde, nek ti bude. A da se vratim na onaj voz i da mi on opet ponudi da zajedno tražimo sobu, zagrlio bih ga kao dijete kad se izgubi pa nađe. Ziju, mog spasitelja. A tad sam samo kimno glavom. I nastavio da blejim kroz prozor.

Dvije smo godine Zijo i ja bili cimeri u Ljubljani. Prvo na Litostrojskoj pa onda na Vodovodnoj, a na kraju još i na Topniškoj. Te su dvije godine proletile dok si rekao keks, ali povuci potegni, Zijo i ja smo zajedno odrasli.

Prvi je on paket od kuće dobio, a meni prvom stigle pare. Prvom njemu burazer stigo, prvome meni sestra. Prvi je on u sobu žensku doveo, jednu Slavonku, debeljucu, a ja prvi jednu Slovenku, Mariborčanku, bila viša i od mene i od njega. Prvog su njega pretukli Crnogorci u Studentskom naselju, a prvog mene policija privela. Prvi je on ispit dao, a prvi ja pao godinu. Prvi Zijo travu probo, prvi ja one lude gljive. Prvi ja njegovu kitu vidio, prvi on moje suze.

I džabe ti sad sve što je poslije bilo, i što se on na trećoj godini preselio kod jedne Dunje i što je ta Dunja njega ložila protiv mene, i što je on dobar sa Sejom i njegovima vazda bio, a ja nikad, i što je on volio ići u Stopoteku, a mene odatle tri puta naglavačke izbacili, i što sam se ja prepisao na mašinstvo i dobio sobu u bloku broj tri i našo tamo neko svoje društvo, ma džabe ti sve to kad smo nas dvojica prve dvije godine u Ljubljani proveli zajedno. Jer bi tri života komotno u te dvije godine mogla stat.

Ali onda Zijo sedmog marta osamdeset druge raskine sa Dunjom i ode kući u Bosnu. Dva mu samo ispita na četvrtoj godini ostala, ali on se pokupio i otišo kao da sa loše pijanke odlazi. A ja osto sa Matejom, mojom brucošicom iz Koruške. Ma ako ćemo pošteno, osto sam i da ne moram nikome dole priznavat da fakultet nisam završio. Ni tekstilni, ni mašinski, a vala ni elektrotehnički.

Kad sam Ziju na ljeto dole kod nas sreo, prvo sam ga pito: „Matere ti, Zijo, kako si ti starom reko da nisi diplomiro?” „E, moj Šuga”, udahnu Zijo pa me gleda onim svojim tužnim plavim očima. Pa kaže kako stari više ne priča sa njim, kako je ljut ko pašče što se vratio i kako mu to dovijeka neće halalit. Nismo više o tome razgovarali pa ja ni dan danas ne znam je li Zijo starom ikad reko za dva preostala ispita i jesu li pred smrt staroga njih dvojica ikako progovorili. Ja svom starom o svom fakultetu ni riječi nisam reko, to znam. Ali mu je mater sve rekla, i to znam.

U stvari, kad ovako razmišljam, nismo Zijo i ja poslije toga nikada ozbiljno progovorili o tim stvarima. A ni o drugim. Jer ja sam iz Ljubljane dolazio samo jednom, možda dvaput godišnje, sestra se moja preselila u Švajcarsku, a burazer u Sarajevo, i onda leti vamo, leti tamo, i sve nešto usput i sve na brzinu. I nađemo se Zijo i ja, sjednemo, i bude pića, bude pjesme i bude baš dobra zajebancija, ali vazda se drugi dan, onako mamuran, mislim, eto, vidjesmo se, a i ne popričasmo kako spada, ne saznadoh ni kako je moj Zijo, a ni ja mu ne rekoh kako sam ja. „Vi muškarci ne znate razgovarat”, uvijek je govorila moja Mateja. I imala je pravo, što jest jest.

A onu zadnju godinu pred rat nismo se ni vidjeli. Ja bio naletio samo na dva dana, a onda burazer i ja sa familijama otišli na Jahorinu. I nisam se stigo javit Ziji. Prolazio sam prvi dan pored njegove kuće i velim sebi, sutra ću, više ću vremena imat. A sutra dan mimo mene prođe i mi odosmo na Jahorinu, a ja se Ziji ne javim. I bi mi krivo, pravo mi bi krivo. Htio sam se čak dan ranije vratit sa Jahorine samo da se nađem sa njim, ali nisam imao srca da djeci skratim skijanje, još se sunce konačno kroz onu magluštinu probilo i velika žičara proradila.

I kad se poslije mjesec dana zaratilo, ja sve uzimam telefon u ruke da zovem Ziju, ali ne mogu broja mu okrenut. Dugo on telefon u kući nije imo, a i kad ga je par godina pred rat konačno dobio, rijetko smo se čuli. Jednostavno nismo navikli da telefonom razgovaramo. Nit on zna šta u telefon reć, nit znam ja šta u telefon upitat pa to baš čudno bude.

I tako dole belaj iz dana u dan veći, a ja Ziju ne zovem. Zovem mater i oca, zovem burazera u Sarajevo, zovem sestru u Švajcarsku, sto ljudi u Ljubljani zovem da papire svoje sredim, da u miru kao u ratu ne najebem, a vrijeme prolazi li prolazi.

I onda mi neko reče, ne sjećam se više ko, ali se sjećam da je bilo kod Gojka, gore za Bežigradom, i da je bio decembar, snijeg pao, i da smo kraj prozora sjedili, i kaže mi čovjek kako je čuo da je Ziji burazer pogino. Krajem ljeta, kaže, a mene presječe, disat ne mogu. Zijin Hamza pola godine mrtav, a ja ni znao nisam. Samoga sebe hoću da išamaram, da se pljunem.

Tri sam se dana spremo da Ziju nazovem, sav se stresem kako ugledam telefon, uzimam slušalicu, a ona mi klizi iz znojnih ruku. I četvrti dan uzmem tabletu za smirenje, Mateja mi okrene broj, ali jebiga, već je kasno bilo. Gluh telefon, gluho sve. Odsječeno sve kao sjekirom.

Poslije mi je, kad je iz Sarajeva izašo, burazer ispričo da su Hamzu Srbi brzo nakon početka rata zatvorili i da je Zijo preko ne znam koga sve pokušavo da ga izbavi, da je i mom starom dolazio. Ali je stari tad već bio dobro bolestan, nikakve vajde od njega nije moglo bit. I ispade nikakve vajde niotkoga tad više nije bilo pa je Zijo u oktobru, kad li, ženu i djecu pa čak i mater svoju, staricu od sedamdeset i pet godina, sve njih lijepo u kola pa u Njemačku kod rođaka.

Kasnije sam čuo da su zaglavili u Zagrebu kod neke žene u podrumu, gladni sedam dana čekali da im stignu pare iz Njemačke pa da ženi plate smještaj i dobiju nazad pasoše. Nije mi to na Ziju ličilo, a i znao sam već da u ratu ima puno više priča od istine, ali me to opet pravo pogodilo. Sto pitanja mi je tad u glavi bilo, a nijednog odgovora.

Što je u Njemačku kod rođaka pored mene živa išo? Što mi se bar nije javio kad je kroz Sloveniju prolazio? Što me nije iz Zagreba zvao da mu pošaljem para? Zar ne zna da bi ja pješke do Zagreba došo i na rukama njega i mater mu i ženu i djecu i sve njih u Ljubljanu odnio? Zar to više ni on ne zna?

Do kraja sam rata sazno još da mu je kuća opljačkana i da se u nju uselio neki Srbin, izbjeglica odnekuda. I da mu je mater umrla ni mjesec dana nakon što su u Njemačku stigli. I to mi sve onaj blesavi Milo reče, onako usput, kao zar ti to, Šuga, ne znaš. Eto ne znam, jebem li te blesava da te jebem!

Bio sam tada, da pravo kažem, baš ljut na Ziju. Jer ispalo je da se Zijo meni namjerno ne javlja, da on meni ko nešto zamjera. Ispalo je da sam mu ja za nešto kriv, da sam ja kriv što je moja mater mogla ostat dole, a njegova nije. I što se moj burazer živ izvukao, a njegov nije. Ispalo je da Zijo misli da sam ja nešto trebao vizavi svega toga uradit, a da ja to nisam uradio.

Ali stvarno, šta sam to ja kao trebo uradit, a nisam? Noć za noć sam se prevrto po krevetu i vraćao pred rat pa čas u Ljubljanu, čas dole, i mislim si, mogo sam onda pred Jahorinu navratit, stat mu barem pred kućom. Ali kud ćeš tako Ziji? Ne možeš Ziji samo pred kućom stat. I jeste da sam ga trebo nazvat kad je zaratilo, ali i on je trebo mene. Ako sam ja za nešto kriv, i on je. Ma uvijek smo nas dvojica slični bilmezi bili, zato i jesam ja njegov Šuga, a on Zijo moj. Zato se on i jeste pored Huse i Vahe u vozu nagno baš do mene.

I tako meni rat završi, a ne završi. Jer kako će meni rat završit dok ne vidim Ziju i dok ne sjednemo nas dvojica opet kao nekad. Hajde, reci, kako?

Kad sam poslije rata prvi put otišo dole, starom na grob, a i da mater i burazera vidim, sreo sam neke školske jarane i jednog sam od njih pito za Ziju, a on mi kaže: „Otkud ću ja to znat, pa ti si gore, nisam ja”. Onda nisam više nikoga pito. Ni za koga.

Ali što vrijeme duže prolazi, to je meni češće Zijo u mislima. I zamišljam tako da se srećemo tu u Ljubljani, u blizini onog našeg stana na Litostrojskoj, zamišljam Ziju kako odjednom bane ispred mene i kako se grlimo kao da je sedamdeset i neka godina i kao da su mu i burazer i mater još uvijek živi, a kuća netaknuta, pa da onda sjednemo na piće, jedno, drugo pa deseto, i da me drugo jutro Mateja pita: „Šta kaže Zijo, kako je?”, a ja iskreno ne znam, šta da joj na to odgovorim. I da mi ona onda opet kaže da mi muškarci ne znamo razgovarat.

I stvarno mi se, matere mi moje, ponekad čini da bi i pored vlastite djece ja od svega na svijetu najviše volio da mogu sutra sa Zijom kao pred rat sjest, makar samo na pet minuta, onako da ga ne moram ništa pitat, a ni on mene, da samo baljezgamo i cerekamo se. Ma da mi je, eto, samo minut te naše zajebancije, rat bi za mene završio. Ma, rata kao da ne bi ni bilo.

Ima tako skoro pa nekih mjesec dana otkako me burazer nazvao da mi kaže, eto, da znam, da se Zijo vratio. Sam, veli, bez žene i djece došo i uselio u svoju staru kuću. Onaj Srbin izbjeglica otišo da živi sa kćeri i zetom u Banjaluku, gdje li, a Zijo se vratio. Sreo ga moj burazer neki dan u čaršiji i upitali se, onako fino, kulturno. I pitam ja burazera kakav mu se čini Zijo, je li se puno promijenio, a on će meni da ko se, brate dragi, nije promijenio. Ali, mislim se ja, ako je on njega prepozno, mora da je ipak nalik na onog starog Ziju, možda je samo ostario. Iako znam dobro da ima moj burazer pravo. Svi smo se mi promijenili. Niko od nas više na sebe ne liči.

Sutra treba da krenem dole. Treća je godišnjica materine smrti i već treću noć zaredom ne spavam jer znam da ću vidjet Ziju. Sto i jedan put zamišljam kako odlazim do njegove kuće i kako on izlazi iz nje, širi ruke i prilazeći mi govori: „Pa đe si, Šuga, nema te ko nekad kafe”. I kako meni tada konačno počinje mir.

Ali šta ako Zijo sutra meni kaže – „Dobar dan, Gavrilo?” Šta ću onda?

Kadgod na to pomislim, hladan me znoj oblije pa ustajem iz kreveta, izlazim na balkon i blejim u noć ko neka budala da se smirim. A ne mogu se smirit pa da boguješ. Jer stvarno, šta ću ja sutra ako mi Zijo kaže – dobar dan, Gavrilo? Šta? Mogu se samo na mjestu okrenut i vratit se odakle sam došao.

Jer ako sam ja Ziji Gavrilo, onda je Zijo meni Ramiz i onda za mene na ovom svijetu mira više nema. Ako ga za ikoga još ima.