Marić: Trenutak kad je počeo mir

Mir je počeo moj kurac.” 

Tata je divan i pažljiv. Šta ćemo danas raditi i gdje ćeš da te vodim? Čega bi se najradije sada igrala? Hajde, sjedi mi na leđa pa ću biti tata-konjić! Điha, điha, idemo u avanture, tata konj i ja. Ništa od toga nije istina. Bio je sjeban. Neprisutan. Mislila sam možda me i voli, ali nešto mu ne da to pokazati. Možda ne zna kako. Ko zna kako su njega gojili. Moram naći opravdanje, ne znam šta bih s njim takvim, a mala sam. Mama i on se stalno svađaju. Ona ima dugu crnu kosu. Pusti da joj padne preko lica, sagne glavu i plače. Tatu sam jednom vidjela da plače, kad mu je umro tata.

Bili smo na moru, sjedio je u prikolici, držao glavu u šakama i ramena su mu se tresla. Smrt tatinog tate me je naljutila, iako sam imala svega devet godina, ali umro je dan prije mog rođendana. Mama i tata su sjeli u crvenu ladu, tad su mu već oči bile sasvim crvene, i krenuli kući, ostavili me s maminom mamom. Plakala sam zbog rođendana. Mamina mama je bila zajebana žena. Rekla je da ništa ne brinem i da će rođendana biti. Napravit će mi tortu, tu pod tendom, pa kakva bude. Svima sam slagala da je to bila dedina posljednja želja, to slavlje mog rođendana. Niko mi nije povjerovao. Djevojčice su se sašaptavale i smijale okrećući glave. Bila sam uporna, razrađivala detalje, oponašala umirućeg dedu, zadnjim glasom izgovara: Ona mora proslaviti rođendan, i tada mu klone glava. Poslije su se sve manje družile sa mnom. A taj deda, činilo se kao da sam mu dosadna, samo bi mi nekad stavio ruku na glavu i potapšao je. S unucima se jako dobro slagao. Tatu više nikada nisam vidjela da plače.

Bio jako nadrkan čovjek, generalno, tata. Kad sam ostavila muža rekao je jesam li normalna? Koji mi je kurac? Gdje sam to sad prispjela? Znam li koliko mi je godina? Ko će me? Šta bi ja to htjela? Ostaviti takvog čovjeka! Sav se bio nakrivio u fotelji, ulijevo i prema naprijed i mahao rukama. Odgovorila sam smireno da on nije normalan i koji je njemu kurac, ako već pričamo u kurčevima. Takav razgovor nije bio neobičan, odavno smo pričali tako. I ne znam ni koji sam kurac došla tu kod njega, čemu sam se nadala, sigurno ne da će bilo šta razumjeti. Pitao je hoću li da budem kurvetina, kao ona. Ustala sam da idem. To je bila kao neka granica preko koje nisam mogla preći. Derao se da kada idem onda idem u pičku materinu. To mu nije bilo dovoljno pa je uzeo pepeljaru sa stola. Bila je to ona velika, kristalna, i još puna. Baš je volio da puši, kuća je užasno smrdjela, nesnosno. Uzeo ju je desnom rukom i snažno bacio prema meni. Iako se cijeli život hvalio da je bio odličan u rukometu, sjajno lijevo krilo, ali onda se oženio, i morao je raditi taj dosadni posao, a mama je stalno revala što ne provodi više vremena s njom, stalno je negdje i ne može ona u toj kući sjediti sama, sama, sama, s tim djetetom koje je nikad ništa ne sluša, pa on je odustao od rukometa i od svega. Baš od svega. To joj je govorio. A ona je plakala. Samo sam htjela normalan život, životinjo jedna, glas joj je uvijek plačan, i prestani mene kriviti što ti nemaš muda ni za šta. I neke slične stvari, s tim da su njegova muda redovno bila prisutna u tim svađama. Uglavnom, nije me pogodio. Bilo je gotovo lijepo zvonko rasprskavanje pepeljare na pločicama u hodniku. Možda sam ja tada rekla idi i ti u tri pičke materine, bezmudni stvore, ili tako nešto, ko bi se toga više sjećao. Izašla sam i zatvorila za sobom ulazna vrata, završila s njim. Nikada nakon toga nismo se vidjeli. Mir koji je nastupio bio je ugodan, opuštajući, mada ponekad bih pomislila da sve to zajedno nije imalo nikakve veze sa mnom, nego s njom koja je našla novog muža, dobrog i pažljivog, to ona tvrdi, vrlo sličnog izmišljenom tati kojeg nikad nisam imala.

A moj muž, on je bio budala. Ništa mi nije uradio, ali jednog jutra, čini mi se da je bio utorak, shvatila sam da mi je ponestalo zraka u plućima. Nisam mogla podnijeti njegove košulje, miris njegove kolonjske, insistiranje na cijeđenju paste za zube isključivo s dna tube, nikako drugačije, to je bilo jako važno, uznemirenost zbog nepotrebno popaljenog svjetla po kući, znam li ja koliki su nam računi, čitanje etiketa na proizvodima u samoposluzi u neprekidnoj borbi s različitim vrstama emulgatora u hrani, tanke znojne prste, utrpavanje gornjeg dijela pidžame u donji, tapkanje usni salvetom nakon svakog zalogaja, ručni usisivač protiv i najmanje mrvice na podu, u stalnoj pripravnosti priključen na struju, uporno zračenje prostorija, pitanja šta ćemo sutra za ručak i šta ćemo gledati večeras, rezanje noktiju u dnevnom boravku, tada sam shvatila da mi se ništa ne gadi koliko odrezani ljudski nokti, seks u misionarskoj pozi, moju uvjerenost da mu moja pička smrdi, zato nikad neće da se spusti dole, nekad sam mislila da bi više volio da imam kurac, možda se varam, ali bio je nesnosno dosadan. Nisam se mogla sjetiti zašto sam ikada pomislila da bih mogla s njim. Šta sam to vidjela u njemu, užas.

I eto, rekla sam mu da treba da ide, ne mogu više. Kako to misliš i ne shvatam, tako nešto je govorio, glas mu je bio pištav, a oči se ukočile. Nikad nisu bile ružnije, a već dugo sam puno mislila o tome kako ima skroz ružne oči, šuplje i plašljive. Odgovorila sam mu da nema šta shvatiti, ne mogu i to je to, dosta je. Uslijedili su dani u kojima se naizmjenično ljutio, pa plakao i molio ili da objasnim ili da se predomislim, zar ne vidim kako nam je lijepo. Šta mi je? I slično. Na kraju je pokupio stvari i otišao. Pretpostavljam kod svoje mame, što je dobro, ona ga sigurno ipak, uprkos svemu, voli. Taj dan kad je otišao, legla sam u krevet i prespavala cijeli vikend. Nikad mirnija.

A ona, majka, mama, maman, mother, mi madre, to je preduga priča. Ukratko, njen novi muž, atleta koji je vodi da hodaju po brdima, jako je zabrinut. Ona je tanka na živcima, strašno osjetljiva. Brine se za nju i pomaže joj u svemu. Pravi limunade i stavlja joj obloge na čelo kad je uhvati migrena. To je od svega što je proživjela, od cijelog tog života. Kao da je život ikada lagan, ali ona je previše senzitivna, i zato je on tu.

Oni se inače zovu „mi”. Mi subotom jedemo ribu. Mi ne volimo ljeta u ovom gradu. Mi smo mislili da bi ti bilo bolje da kauč okreneš na drugu stranu. Mi u zadnje vrijeme imamo problema sa zubima. Ne ostaje kod mene na ručku, jer „mi” ručaju u šest, na večeri ni slučajno, „mi” navečer gledaju novu seriju, i tako dalje. Dolazi kod mene kad je on na poslu. Užasno joj je žao što ne mogu da se potrudim i budem bolja s njim. Tako je divan čovjek, i voli me, skoro kao da sam njegova. Muda mu ne spominje. Zna ona da se meni nikada ništa ne može reći, ali zašto sam tako neprijatna prema njemu? Zar bi me ubilo da ga slušam kad priča? Progovorim i ja koju, nego šutim kao mutava. Pametan je i obrazovan, praktično zna sve o svemu. Ne kaže to sve odjednom, usputno veze, uz komentare o prašini na mojim policama, nepočešljanim resama na tepihu, zagorjelim šerpama, a opal pastom to ide za tili čas. I počela sam da žmirkam od polumraka u mojoj kući, zato čim uđe popali sva svjetla. Oslijepit ćeš, kaže. Ko će se onda brinuti za tebe, sada kad si sama? Niko nije bio sretniji od nje kada sam počela da nosim naočale. Iako mi je već bila četrdeset i koja, i to su bile naočale za čitanje. Jesam li ti rekla, jesam li ti rekla, ništa ti se ne može dokazati. A šta bi mi falilo da se nekad nasmijem na neku od njegovih šala, pa bože, kako je samo duhovit. Evo, sad joj dođe da umre od smijeha. Prepričala bi mi, ali ne zna ona to kao on. Neka sačekam da mi on kaže.

I nisam sigurna kad je tačno to bilo, znam da sam bila jako umorna, noć ranije nisam mogla nikako zaspati. Tek sam bila došla s posla i stavljala ručak na stol. Ona nije htjela jesti, jer „mi” ručaju u šest. Ne može ona to pokvariti, pa ne ručati kada ručaju, ili jesti dva puta, pa se udebljati. On hoće da je ona lijepa i fit. I lijepa je, uvijek dotjerana, s frizurom i crvenim lakom, neupadljivom šminkom, on tako najviše voli, decentno i odmjereno. Ali, ipak je primijetila da sarma nije dovoljno skuhana. Ona ima sposobnost da to zna gledajući s kauča na trpezarijski stol. Znam li ja koliko je to s mesom opasno? Čim je ušla vidjela je da nije bila u frižideru. Bog zna kad sam je i napravila. Pa šta ja mislim, otrovat ću se. Tako nekako je bilo. Poželjela sam je gađati šerpom. Ali nisam, to bi joj bilo drago, dokazala bi ono što uvijek i tvrdi, da sam ista on. Skupljenih usana, sebi u bradu, ista ćaća. Umjesto toga rekla sam joj da je idiot. A taj njen narcisoidni kreten. Jebeni egomanijak. Misli da je pokupio svu pamet svijeta, ne gasi se. Radije bih da mi neko elektirčnom bušilicom pravi rupe u glavi, nego slušala njega. Tako sam rekla. I dodala da nije idiot već idiot nad idiotima.

Očekivano, počela je da plače. Pa ustala i krenula prema izlaznim vratima, sitnim, umornim korakom. Hvatajući se za šteku drhtavo je promrmljala: Ovo mi je hvala za sve što sam za tebe uradila, nezahvalnice.

Nikad više nije došla, ni kad je on na poslu, ni kad nije. Možda je mir koji sam tada, dok sam slušala zvuk njenih štikli kako polako nestaje iz haustora, bio čak veći od onoga kada je otišao muž.

Sarma nije bila dovoljno skuhana. Da budem mirna ipak sam je pojela.