Kako je nastao kul? I kako definisati kuloću? U kakvoj su vezi filozofija i muzika, tačnije, egzistencijalizam i džez? Povezuje ih jedna francuska beretka kao modni, i nipošto samo modni detalj. S tim u vezi, koje su sve karakteristike kul stava, stila i ponašanja? I koja je tačno egzistencijalna razlika između biti i ne biti – kul? Naime, uopšte se ne radi o tome kako biti kul, već šta kul jeste. A odgovor na to popularno pitanje o stilu života nećemo pronaći u lifestyle magazinima na temu. Već u onim naučnim časopisima, kao i popkulturnoj istoriji 20. stoleća. Krenimo redom.
U januaru 1945. godine, dok su Sovjeti u Evropi oslobađali Aušvic i nezaustavljivo prodirali ka Berlinu, na američko tlo je stupio francuski filozof Žan-Pol Sartr. Iz nedavno oslobođenog Pariza, Sartr je poput nekoliko svojih prethodnika bio utvrdio da je bog mrtav. A zatim dodao kako to znači da je svet mahom apsurdan i besmislen. Da je jedina stvar koju možemo znati činjenica da – postojimo. I da smo zato mi, krajnje sami na svetu, jedini odgovorni za svoju sudbinu. Poput intelektualne superzvezde (nekada su i takve postojale), Sartr je tada držao serije predavanja širom američke Istočne obale. Što su liberalni i nadasve urbani njujorški mediji uredno prenosili, a razborita javnost gutala kao deca božićne slatkiše. Vudi Alen, taj kvintesencijalni Njujorčanin, je na ovoj Sartrovoj priči izgradio i svoju filmsko-filozofsku karijeru par decenija kasnije.
Bilo je to vreme kada nije bilo van pameti provaliti da se istorija ne kreće ka svom savršenstvu, miru i blagostanju. Pred atomskom bombom, svi su se osećali nemoćno. Kada je posleratna pobednička euforija splasnula, usledila je hladnoratovska paranoja. Ali, umetnost i popularna kultura se tada okreću sebi, kao i sasvim novim načinima izražavanja. Jer, „slobodni smo da radimo šta poželimo“, govorio je popularni Francuz. A zatim je sa svojom čuvenom partnerkom Simon de Bovoar, i koja je presudno uticala na tzv. drugi talas feminizma, zavodio studentkinje za trojku (ménage à trois), tu osnovnu jedinicu diverzantskih grupa.
S druge strane, Sartr je sa sobom doneo još nešto. Pušio je lulu, nosio debele naočare sa još debljim ramom, furao je beretku i kožnu jaknu. Naime, Sartr je i svojom pojavom i svojim idejama nekako bio kul. Bio je intelektualac na kojeg još uvek zakopčana (bela) Amerika nije navikla. A kod kuće u Parizu, drugovao je sa ekipom sličnomišljenika i buntovnika duž bulevara Sen Žermen de Pre, gde je – i doslovno i figurativno – sahranjen Dekart. To jest, pio je i pušio sa podjednako kul figurama kao što su Alber Kami, Žilijet Greko, Žak Prever i Boris Vijan, te Žan-Luk Godar i Fransoa Trifo, i drugi.
A preko bare, onom Amerikom koja drži do sebe vladao je džez. Posle rata, po klubovima Menhetna, mladi trubač Majls Dejvis je na nasleđu Djuka Elingtona stvarao novu, samosvesno kul muziku: cool jazz. Bila je blaga, ispeglana, opuštenog tempa, introspektivna, cerebralna i posve avangardna. U književnosti, ekipa bitnika sastavljena od Džeka Keruaka, Alena Ginzberga, Vilijama Barouza, Gregorija Korsa i drugih počela je da piše posve drugačije, kao da svedoči o alkoholu, heroinu i ženama lakog morala. I što je još važnije, da briše granice između onoga što piše i onoga što živi. Počeli su i da pišu i da budu kul.
Čemu ovaj izlet u sredinu 20. veka sa obe strane kulturnog Atlantika? Zbog toga što se upravo iz ovog zgodno-nezgodnog amalgama izrodilo ono nešto misteriozno, i što se od tada do danas označava kao kul. Kako u studiji Rođenje kula: bit, bibop i američka avangarda (2001) svedoči pisac i novinar Luis Mekadams, kul je rođen iz neobičnog braka džeza i egzistencijalizma. Naime, nakon što je Sartr i glavom, cvikerom i bradom pokazao Dejvisu i Keruaku kako se to radi, obojica Amerikanaca su – turili francuske beretke na glavu. Krug se zatvorio nakon što je Majls Dejvis 1949. godine otputovao u Pariz da bi svirao na prvom džez festivalu nakon okupacije. Osam godina kasnije, Dejvis objavljuje kompilacijski, inovativni i polifoni album Rođenje kula (Birth of the Cool, 1957).
Ostalo je kul(turna) istorija. I sad, iako je trubač Dizi Gilespi potom tvrdio da nosi beretke samo zato što su to jedine kape koje može da strpa u džep, svima je bilo jasno da je u pitanju nešto mnogo više od toga. Ugledajući se na Evropu u celini, a na Francusku posebno, muzičari i književnici tog doba su tihim vokalom glasno poručivali da više nisu puki zabavljači, muzikanti i zajebanti, već umetnici. I, što je još važnije, da su kul. A kul je tada još bio mlad, neobičan, kvir, crn, inostran (francuski), nastran, i posve buntovan. Ali, uskoro će osvojiti svet.
Od tog doba do danas, mnogi modni ili lifestyle časopisi, i oni za muškinje i oni za ženskinje, drobe o tome kako biti kul. Međutim, zastanimo i razmislimo o sledećem: dođavola, šta to kul jeste? Dakle, ne „šta je kul“ u sezoni jesen/zima 2023, već šta je kul kao takvo? Šta je kuloća kao odlika ili karakteristika, šta je kao način života, kao stav prema svetu? Kao etiketa, znanje i ponašanje? Na početku, valja reći da se reč cool pojavila relativno davno. Naravno, njeno osnovno značenje glasi „hladno“, ali ipak ne previše hladno poput cold, i što je posebno zanimljiv semantički detalj. U staroengleskom, pre oko hiljadu godina, govorilo se col (jedno o) i za neuznemirene, mirne, nezainteresovane, „hladne“ ljude. Biti kul osoba oduvek je značilo nekakvu hladnoću i distanciranost, odnosno udaljenost od prozaičnog, banalnog, uobičajenog sveta. I to je značenje koje prati kul do dan-danas.
Zatim, negde oko 1825. godine, biti kul u engleskom jeziku označavalo je i pojedince koji su „smireno drski“. Najzad, u kulturi američkih crnaca, još od 1930-ih godina, reč kul je u slengu počela da označava „ono što je u modi“, ali i „ono što je dobro“. Ovakvo značenje verovatno potiče iz zadimljenih džez klubova, i čija je publika prodisala kada su prostorije bile provetrene puštanjem svežeg (cool) vazduha. Kao i mnogo šta drugo, od Elvisa do Eminema, i to je beli čovek vešto preuzeo i uključio u svoju, a zatim i globalnu kulturu. S tim u vezi, moderna upotreba reči kul kao opštijeg pozitivnog termina datira iz 1940-ih godina, upravo iz opisanog perioda susreta Sartra sa Amerikom, džeza sa Francuskom, i obrnuto.
Ali, i reči su neretko poput bikinija: puno otkrivaju, ali ne pokazuju ništa. Etimologija nas ne dovodi puno bliže stvarnom značenju ili definiciji kula. Kul je istovremeno i estetski i etički pojam. Njime vrednujemo, procenjujemo, smeštamo u hijerarhije, i divimo se, i ugledamo, i potajno zavidimo. On je i stav i ponašanje, i mozak, i stil. Jedino što je oko kula izvesno je to što je uvek – pozitivan. Kul je amalgam koji je istovremeno i seksi, i strava, i u trendu, i neobičan, i popularan, i do jaja, i opušten, i zakon, i vrh, brate, i gas – i sve to zajedno, a opet i mnogo više od toga. Naprosto, ta tri-četiri slova su bogatija sadržajem i od Vatikanske biblioteke i od Američkog trezora.
Dakle, kul jesu ili mogu biti i knjiga, i bicikl, i Kit Ričards, i marihuana, i ajfon, i Če Gevara. Pa i Tejlor Svift kao ličnost godine časopisa Tajm za 2023. godinu. Drugim rečima, kul su i osobina i ponašanje neke osobe, koji se zatim odnose na izgled, stav, izraze lica, pokrete tela, intelekt, humor i svašta još. Ali, kul može biti i stanje – smirenost, unutrašnji mir, zen, nezainteresovanost, distanciranost, bašmebrigizam ili kurcobolja. Zatim, u pitanju je i estetska i (pot)kulturna stvar koja se tiče umetnosti i umetnina, ali podjednako i robe široke potrošnje. Što, naravno, sve dobro znaju bande reklamera. Dakle, kul je i moda, ali kul je i pobuna. Kul je nešto što nekritički idealizuju tinejdžeri sa kačamakom umesto mozga, ali i najefikasnije sredstvo pobune i subverzije od strane potlačenih i buntovnih. Na kraju, „kul“ označava i verbalno odobravanje, odnosno primanje k znanju. Kada smo nešto uradili dobro, kul ljudi nam poruče – „kul“.
Osnovni problem sa definicijom kula je u tome što je kul besprizorno neuhvatljiv. Svi nekako znamo šta „jeste“ a šta „nije“ kul. Međutim, svaki pokušaj objektivne definicije kula propada poput demokrata na parlamentarnim izborima u Republici Srbiji. Zašto? Zato što se kuloća neke stvari pre svega sadrži u društvenoj percepciji, a ne u samim karakteristikama te stvari. Drugim rečima, kul je krajnje promenljivi i kulturno-istorijski relativan pojam. Primera radi, hipsterski cvikeri za velikim staklima i crnim, debelim ramom su do samo pre nekoliko godina bili sama antiteza kuloći, implicirajući nekakav ćoravluk i štreberluk. Danas to više nije slučaj, i ove naočare su bile transformisane u svojevrsnu narodnu nošnju Instagrama i sličnih globalnih prostora. S druge strane, upravo zbog te činjenice hipsterski cviker polako gubi na svojoj kuloći.
A poanta je u sledećem. Sam oblik tih cvikera je ostao identičan bar od doba spomenutog Sartra, preko Klarka Kenta, do Vudija Alena i do danas. Ali se naša percepcija o njima promenila, od ne-kul, ka kul, pa tako u krug. Uostalom, i sama nauka, učenjaci ili štreberluk su decenijama 20. veka bili definitivni ne-kul, dok to više nije slučaj. Najzad, kul je i subjektivan pojam. Na primer, Harli-Dejvidson motocikli ili Ferari automobili su za nekoga esencija kuloće, a za nekoga su čista džiberana. Pa onda, kako za koga, kul može da bude i odvažni Tito, ali i tugaljivi Draža sa lenonkama. I Evropa ili Putin koji jaše konja, poput polugolog Džima Morisona za siromašne. Kul je zato uvek stvar i ličnog izbora ili ideologije, ali i promenljivog duha vremena. Takođe, čim se tačno otkrije, i svi shvate i prihvate šta je to trenutno kul, ono prestaje da bude kul. To jest, kul je baš zbog svoje neuhvatljivosti toliko – kul. Pa ipak, nauka je uspela u tome da ga svojom aparaturom i metodologijom – uhvati.
Kul jeste istorijski i kulturno relativna stvar. Međutim, možemo li da govorimo o ljudima i stvarima koje su objektivno i univerzalno kul? Kao na primer, kauboji. Ili Marlon Brando. Ili Marlon Brando kao kauboj? Fenomenu kula je u poslednjih nekoliko decenija ozbiljno pristupila i nauka. U jednom istraživanju iz 2012. godine, dvojica psihologa su propitivali 350 studenata o tome šta za njih znači (biti) kul. U najvećoj meri, odgovori su išli u pravcu društvene poželjnosti ili privlačnosti. Neretko su reči kojima su opisivali „kul“ bile reči u vezi sa fizičkim izgledom. S druge strane, kao kul odlike visoko su bile kotirane i crte ličnosti ili ponašanja koja su upućivala na nekakvu pobunu i buntovništvo. Konačno, nije bilo na odmet i biti uspešan, ambiciozan, i uopšte blagosloven i bogat u tom nekom životu.
Dakle, biti kul za ispitivanu studentariju značilo je biti lep, nadrkan i uspešan. Važi, kul, ali ovo deluje kao da su istraživači iznova otkrili toplu vodu. Međutim, jedno drugo istraživanje, iz maja 2014. godine bilo je nešto uspešnije i preciznije u svojoj potrazi za kuleranom. Ono je uputilo na jednu važnu stvar: ličnu i društvenu autonomiju. Kuloća neke osobe ili stvari pre svega je bila zasnovana na sledećem. Da li je ta osoba ili proizvod mogla da prekrši pojedina (besmislena) pravila, dok se istovremeno pridržava nekih drugih (smislenih)? Jednostavno i paradoksalno, biti kul znači biti autonoman, ali na prikladan način.
Kako to? Odgovor na pitanje šta kul jeste ponekad je korisno potražiti u dizajnu, odnosno marketingu. Dizajnerska i marketinška rupa na saksiji je ona prema kojoj se kul roba, od pljuga do tampona, naprosto – bolje prodaje. I zato je malo ko zainteresovaniji za otkriće ili definiciju kula od dotičnih prodavaca magle, sreće i životnog stila. Na primer, zamislimo konvencionalnu flašu nekog gaziranog pića, poput plastične flašice Fante. A onda, zamislimo limenu flašicu nekog drugog (ili istog) gaziranog pića, ali dizajniranu poput epruvete ili Erlenmajerove boce iz kabineta za hemiju. Pravih, oštrih linija, sa metalik etiketom. Koja nam je više kul?
Iako i jedna i druga flašica imaju istu funkciju, da na okupu drže neku tekućinu, kulja je ova druga, nekonvencionalna, zar ne? Međutim, zamislimo sada flašicu pića koja je u obliku jednoroga ili lososa. Ona nam više nije kul, iako je takođe krasi nekonvencionalnost, baš kao i ovu Breaking Bad hemičarsku staklenku, zar ne? Naprosto, suština bivanja kul nije samo u tome da budemo različiti i nekonvencionalni po svaku cenu, već i da to radimo na društveno prihvatljiv način. Dizajn koji previše odstupa od norme rizikuje da bude odbačen ili neprihvaćen. „Avijatičarske“ Rej-Ban naočare za široku javnost (koja ne vozi avione) su kul – a cvikeri u obliku kengura to nisu.
Drugim rečima, prikladna formula za kul glasi: ne previše konvencionalno, ali ne ni previše kontroverzno. „Ničega previše“ je govorio još Aristotel, a taj se veoma razumeo i u etiku i u estetiku. I bio je kul tip. Uostalom, ako treniramo svoju autonomiju na nepoželjan način, niko to više ne zove autonomijom, već sumasišavlukom. A to već nije kul. Biti poseban uvek je posebnost u odnosu prema nečem drugom, a ne posebnost bez kvalitetnog uzemljenja. Suština jeste u kršenju pravila, ali u kršenju koje je relativno benigno ili bezopasno. Samo takvo ponašanje zatim opisujemo kao kul. Dođavola, Džoni Dep je celu karijeru izgradio baš na tome. Kuloća jeste subjektivna (da li nam je Tejlor Svift kul?) i menja se sa vremenom (da li je pušenje cigareta kul?), ali postaje moguće izdvojiti neke objektivne parametre za procenu šta jeste, a šta nije kul.
Ograničena autonomija ili prihvatljiva neprikladnost su ključne sintagme u poduhvatu potrage za kulom. A kako onda biti kul stalno, nezavisno od prolaznih trendova i moda? Prvo, valja dobro razumeti ili proceniti šta ljudi u tom trenutku tačno smatraju (ne)normalnim. Drugo, valja shvatiti šta su tačno granice nenormalnosti u datom društvu. I sad, u procepu između te dve tarabe ili ekstrema pojavljuje se: kuloća. Naprosto, da bismo bili kul, ne smemo biti normalni, ali ni isuviše nenormalni. Prosto, zar ne? Okej, ni lepo lice ne odmaže u toj raboti. Opet, Džoni prokleti Dep.
A šta je sa ostatkom sveta? Kada su istraživači uputili pogled ka kuloći na nekim drugim prostorima, došli su do neobično zanimljivih činjenica. Na primer, među Joruba i Igbo kulturama u Zapadnoj Africi, njihovo kul – itutu – značilo je pomirljivost, darežljivost i elegantnost. Za Gola narode iz Liberije, kuloća je važna karakterna crta koja se odnosi na duševni mir, nonšalantnost i nepristrasnost. Sve je ovo posebno zanimljivo kada se uzme u obzir značaj bivanja kul u popularnoj kulturi američkih crnaca, o čemu je bilo reči. Kul stav tzv. Afroamerikanaca u sukobu sa sveopštim rasizmom, diskriminacijom i odbacivanjem značio je novo preuzimanje kontrole, samouverenosti i stabilnosti. Bio je to stav ponosa nasuprot osećanjima krivice, stida i straha. Jer, beli robovlasnici su bili sve samo ne kul. Za autore poput Marlen Kim Konor, kul je bila najvažnija sila u životu crnog čoveka u Americi.
Naravno, bilo je kula i kuloće i na Dalekom istoku. Na primer, Japanci za dotični imaju čak dve reči, iki i sui, a one istovremeno ukazuju kako na kodekse časti, tako i borilačke zajebanosti i fajterizma. Sa stilom. Uostalom, svako ko je gledao Sedam Samuraja (1954), Skrivenu tvrđavu (1958) ili Jođimbo (Telesnu stražu) (1961) Akire Kurosave, dobro zna šta (ni)je kul. Beli čovek nije mogao ostati ravnodušan pred ovolikim izlivanjem samurajskog kula, te ga je preneo u svoje kanone adaptirane kuloće, od kauboja u (špageti) vesternima (Sedmorica veličanstvenih, 1960; Za šaku dolara, 1964), sve do džedaja u svemirskim operama (Ratovi zvezda, 1977), kopirajući talentovanog i posve kul Japanca Kurosavu.
Međutim, nije ni stara kurva Evropa ostala dužna u ovoj opsesiji kuleranom. Za mnoge teoretičare, Žan-Pol Sartr je bio samo poslednji, a ne prvi izraz ovog trenda. U evropskom srednjem veku i renesansi, postojao je koncept sprezzatura, „aristokratski kul“, koji je označavao hvale vrednu samouverenost, distanciranost, te svojevrsnu nadmenost i prezir prema svetu. Kao i dekadenciju i razna zabranjena zadovoljstva tadašnje aristokratije, naravno. I jedan Šekspir je onda koristio reč „kul“ kao izvrsno i posve pozitivno odsustvo emocija u Hamletu i u Otelu mu. Dok verovatno niko nije bolje prikazao aristokratski kul od Leonarda i njegove Đokonde, poznatije kao Mona Lize. Dotična do iznemoglosti reprodukovana gospođa, sa svojim osmehom i prekrštenim rukama, tiho vrišti jedno zagonetno not amused, kao i totalno boljenje brige i međunožja. Konačno, malo ko je bio kulji od plejade avangardnih figura evropske i američke kulture i umetnosti, od Brehta do Dišana, od Hemingveja do Vorhola, svejedno.
Kul jeste pozitivna osobina ili crta ličnosti koja gradi svoju neodoljivu privlačnost na specifičnoj, ograničenoj autonomiji individue. Takođe, kuloća je uvek u očima posmatrača. S tim u vezi, ona ili onaj ko se veoma upinje da bude kul – obično to nije, niti u tome uspeva. Poenta je oduvek bila u stvarnoj ili prikazanoj nonšalantnosti. Kao npr. u plavim farmerkama i crnoj rolki Stiva Džobsa. Upravo zato što kul počiva na autonomiji, a slepo praćenje trendova je sve samo ne autonomno ponašanje. Kul je pre svega umeće bivanja prihvatljivim i privlačnim, ali bez svesnog ili vidljivog truda da se bude kul. Zato je kul način života, kao i suptilno prikazivanje moći, hrabrosti, zrelosti i dominacije.
Naime, kul ne stvara moć, on demonstrira moć. Osoba koja je kul impresionira ljude oko sebe bez želje da ih impresionira; on ih pali bez napora da to učini. I, samo zato su ovu reč mudro izabrali njujorški džezeri u potrazi za svežim vazduhom u zadimljenoj prostoriji kluba. Ono što je kul je ni toplo, ni hladno, već jebeno sveže. Kao i iznad svega nezainteresovano. Ne pasivno, ne blazirano, već jedno „može mi se“ moćno i jako. Ne mejnstrim, već sajdstrim (sidestream), poput dima cigarete koji ne uvlačimo u pluća, već kao onaj dim sa žara koji se širi sa spoljne strane i koji vijuga svuda oko nas. Kul priznaje norme i moralne zahteve zajednice u kojoj živi, ali prikazuje da istovremeno ne zavisi od njih. Zato kul zapravo ne vređa ukus i vrednosti, niti tinejdžerski popaljeno ruši poredak. Upravo zato „Iron Maiden“ majice hevimetalaca nikada nisu bile naročito kul, pošto se isti obično previše trude. Pravi kul radije prikazuje da ga boli uvo. Kul zna da je uvobolja ponekad najsnažnije oružje u tom sukobu sa mejnstrimom.
Tanka je linija između osoba koje jesu i ponašaju se kul, i osoba koje se ponašaju nakaradno i bezveze. Džejms Din se možda bunio bez razloga, ali je neophodno da bar neko naše razloge vidi kao vredne za bunt. Istovremeno, borba za kul neretko je borba za sve ili ništa. Kul postoji samo u poređenju sa stvarima koje nisu kul. Zbog toga je nemoguće biti polu-kul ili varijacija na temu. Kul ili jesmo ili nismo. Na kraju, kul jeste i važan alat ili sredstvo kapitalizma i konzumerizma. Ne zaboravimo, postoje profesionalni „prodavci kula“ koji kuloću proizvode i rasturaju kao ispraznu i ispranu ideju. Ovo se najbolje vidi u upadljivom uvlačenju potkulturnih stilova u masovnu modu i robu široke potrošnje. Da bi bili kul, hipici su oblačili šljampavu odeću jarkih boja, svesno krpljenu i samostalno proizvedenu. Danas to radi onaj „Desigual“. Ili, pankeri su svojevremeno i namerno cepali svoje farmerke, a danas to za njih unapred radi „Zara“. I usput ubaci „kul“ „The Rolling Stones“ ili „The Ramones“ majicu na popustu.
Međutim, stvarni kul se najčešće ne može proizvesti namerno, niti masovno u fabrikama Trećeg sveta. Uprkos tržišnim i kapitalističkim (zlo)upotrebama kula, ne zaboravimo sledeće. Kul se rodio u senci, i među marginalcima, egzistencijalistima i crncima. Pod beretkom, ali i pod čizmom društvene i kulturne represije. Kul je bilo i smirivanje koje je proizvodio heroin, ali i pobuna protiv bulšita koje proizvodi život. Biti kul je značilo i ne preterivati, ne paliti se, iskulirati. Bio je to, i ostao, jedan zdrav stav svake osobe koju naročito ne uzbuđuju stanja, sranja i budalaštine društva u koje je apsurdno bačena ili izbačena iz materice. I što ne znači da je kul pasivan i odustajući, naprotiv. Sposobnost čoveka da se zauzimanjem kul garda zaštiti od sveta zapravo je definitivni izraz osvete i konačne nepobedivosti kula. Kada se radi o kulu, u pitanju nisu samo umobolne vrednosti popularnosti i slave, već i karta u jednom pravcu podalje od sveta koji nam svejedno okreće leđa. Kul je indikator nezavisnosti, autonomije i slobode. Budimo kul.