Srpska Finska (2)
U svom međunarodnom i personalnom odnosu prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, pa i prema Rusiji u celini, nekada odvažna i slobodarska Srbija, i sve do 1990-ih godina na ispravnoj strani istorije, sada nastoji da (ne)vešto balansira, da ostane pseudoneutralna, da se ne zamera, da gleda svoja posla, da ćuti poput buve u krasti, ili da se „sakrije ispod kamena“, rečima predsednika joj Aleksandra Vučića. Dok je, usput, šatro-opozicija u Srbiji još servilnija, pod popularnom mantrom Vladimire Putine, razmakni nam butine. A da li to podseća na finlandizaciju iz prethodnog teksta?
O putinoljubnim građanima i ne vredi trošiti karaktere. Da je Rusija slučajno napala ili okupirala Srbiju, mnogi bi ruske avione i tenkove dočekali sa karanfilima i raspomamljenom ekstazom. U tom smislu, ne želi Republika Srbija da bude odistinski nesvrstana i nezavisna poput SFR Jugoslavije svojevremeno. Već jedino da bude servilna i ponizna prema Rusiji poput hladnoratovske Finske. Neko bi rekao, iz istih razloga – očuvanja svog teritorijalnog integriteta, odnosno Kosova u sastavu Srbije. Iako po skupocenoj ceni ili žrtvi sopstvene slobode i demokratije. Te u korist onih vlažnih snova o čvrstorukaškom, pravoslavnom i neliberalnom vođi koji lupa šaketinama o sto, kada ne igra sportove na ledu ili ne jaše medvede i konje u šumi.
S tim u vezi, zašto onda proruska Srbija više podseća na Belorusiju, nego na (recimo) Finsku? Pa, i zato što se Finska već jednom izuzetno i hrabro usprotivila svom susedu i agresoru sa Istoka. Dok mi za to (više) nemamo testikularne odvažnosti ili muda, poput onih gonada Josipa Broza Tita. Te servilno telefoniramo Putinu, i u posete primamo Lavrova, sve kao uvažene sagovornike i goste, a ne kao globalno prokazane figure i ratne zločince kao što to realno jesu. S druge strane, odavno je Srbija bila „sigurna kuća“ za razne ratne zločince, zar ne? Pa onda opet, krenimo redom sa finskim lekcijama – imajući Ukrajinu na umu i u srcu.
Zimski rat: ukrajinizacija?
Odmah po izbijanju Drugog svetskog rata, te Staljinovog komotnog pakta sa Hitlerom, Rusija već u oktobru 1939. izražava teritorijalne pretenzije prema četiri baltičke zemlje: Estoniji, Letoniji, Litvaniji i – Finskoj (tadašnja granica između Finske i SSSR bila je na nepodnošljivo „samo“ 50 kilometara od Lenjingrada). Da, sve to nalik na Putina prema Ukrajini, Moldaviji i Gruziji danas. Ali, nakon samo 22 godine nezavisnosti, Finska je bila jedino državče koje se bilo usprotivilo velikom Staljinu i još većoj Rusiji. I, Sovjeti su komotno anektirali tri baltičke države 1940. godine, ali nisu i Finsku. Zašto?
Uzgred, još malo konteksta: Finska je prvo bila deo Švedske sve do 1809. godine. Zatim je osvaja i sebi pripaja carska Rusija. Finska je proglasila nezavisnost tek 1917, nakon Oktobarske revolucije. Međutim, tada je i u Finskoj usledio brutalni građanski rat između „Crvenih“ (proruskih komunista) i „Belih“ (pronemačkih konzervativaca, i koji odnose pobedu). Po udelu postradalog stanovništva, u pitanju je bio najkrvaviji građanski rat na svetu, sve do genocida u Ruandi (1994). Naprosto, Finci su ljudi koji visoko cene svoju nezavisnost – a i hvatanje oružja im nije strano, naprotiv.
Dakle, omalena Finska je pokazala zube i/ili muda pred oko 50 puta brojnijim Sovjetskim Savezom. Pa 30. novembra 1939, Sovjeti napadaju Finsku (pod večitim izgovorom da su nekakve finske granate ispaljene na rusku teritoriju – Hruščov je kasnije priznao da je ovo bila laž) u događaju koji je (p)ostao poznat kao Zimski rat (1939-1940). SSSR kopneno napada čitavom dužinom sovjetsko-finske granice, te bombarduje Helsinki i druge gradove. Uz to, Staljin je prepoznao finskog komunistu Kusinena kao vođu buduće marionetske države i vlasti, zato što je Rusija oduvek negovala svoju petu kolonu. Da, analogije sa Ukrajinom (i Srbijom, Bosnom i Crnom Gorom) su dobrodošle.
Sovjetski Savez je tada brojao 170 miliona, a Finska samo 3,7 miliona ljudi. SSSR je napao sa „samo“ četiri armije ili oko 500.000 vojnika, a Finsku je branila čitava vojska od devet divizija i 120.000 ljudi. Sovjetsku pešadiju pratilo je na hiljade tenkova, aviona i moderne artiljerije, a Finska je bila praktično bez tenkova, aviona, protivtenkovskih topova i protivvazdušne odbrane. Imali su samo svoje puške i mitraljeze – ali i veoma ograničene zalihe municije. Vojnicima je poručeno da štede metke sve dok se napadači ne približe. Iako su Finci očekivali pomoć od Velike Britanije, Francuske, Sjedinjenih Država, pa i od nacističke Nemačke, te od bratske Švedske – tačno niko nije poslao svoje trupe, niti naoružanje, izbegavajući sukob sa golemim SSSR. Drugim rečima, bilo je jasno ko će pobediti na kraju, ali je namera Finske bila da maksimalno iscrpi agresora, i da ovu pobedu učini što težom, skupljom i nekako Pirovom.
Tako je i bilo. Umesto brze i efikasne pobede, Finska je praktično zaustavila ceo moćni Sovjetski Savez, pa i mnogim genijalnim taktikama i „uradi sam“ tehnikama. Na primer, male grupe finskih vojnika, na skijama i u belim kamuflažnim uniformama, kreću se i klize po šumama (i gorama), seku sovjetske kolone na manje delove, i zatim ih uništavaju. Legendarni su bili i finski snajperisti, koji sa drveća gađaju ruske oficire (pa opet na skijama, poput nindži, nestaju u noć) te ovako demorališu rusku vojsku. Snajperista Simo Hajha je, navodno, ustrelio preko 500 ruskih oficira i vojnika (ili po pet neprijatelja na dan) – i što je najveći broj u istoriji ratovanja.
Ili, upravo (alkoholu skloni?) Finci su u Zimskom ratu izmislili i sledeću ingenioznu i uspešnu protivtenkovsku napravu – Molotovljeve koktele. Finci su ih ovako (i podrugljivo) nazvali, po tadašnjem sovjetskom ministru inostranih poslova Vjačeslavu Molotovu, tvorcu zloglasnog pakta Ribentrop-Molotov sa nacistima. U Zimskom ratu, na jednog stradalog Finca dolazilo je osam stradalih Sovjeta. Finska je ovako ispala jedina kontinentalna evropska zemlja koja učestvuje u Drugom svetskom ratu – i koja je izbegla vojnu okupaciju. I onda, Finci bezmudi? Teško. I zato finski otpor jeste ekvivalentan onom ukrajinskom.
Na kraju, Finska jeste bila poražena. U ratovima sa Rusijom, poginulo je oko 100.000 Finaca (ili 5% muškog stanovništva) u populaciji od tada 3,7 miliona ljudi. Svaka finska porodica je izgubila bar jednog svog člana, i što ostavlja kolektivnu traumu u finskoj imaginaciji. Još 94.000 Finaca postaju invalidi, 30.000 finskih žena udovice, a 55.000 finske dece siročad. A 615.000 Finaca napušta svoje domove, odnosno teritorije koje anektira SSSR. S druge strane, smatra se da je u Zimskom ratu nastradalo oko 500.000 sovjetskih vojnika. Ali upravo zbog snažnog finskog otpora, Staljin nikada nije okupirao čitavu Finsku (kao Estoniju, Litvaniju i Letoniju), već „samo“ oko 12% finske teritorije. Malo li je na ovu skupoću, te po cenu ruske imperijalne ambicije?
Drugi hladni rat: srbijanizacija?
Pre nezavisnosti iz 1917. godine, Finska je bila jedna upadljivo nezanimljiva i krajnje nebitna ruska gubernija ili evropska regija. Siromašna i zaostala, sa prostom ekonomijom koja se zasnivala na poljoprivredi i drvnim sirovinama. I sa jednim ne-indoevropskim, preteškim (iako prelepim) jezikom sa čak 15 padeža koji, realno, govore i (mogu da) razumeju samo Finci.[1] Finsku je na svetsku mapu stavio tek Pavo Nurmi na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine. Naime, ovaj „Leteći Finac“ ili čuveni dugoprugaš tada je postavio svetski rekord na trci od 1.500 metara, a zatim i na 5.000 metara, i to samo sat vremena kasnije. Postavio je ukupno 22 svetska rekorda, sa devet zlatnih i tri srebrne olimpijske medalje.
A danas? Finska je širom sveta (pre)poznata kao jedna od najbogatijih, najrazvijenijih i najsrećnijih država na planeti Zemlji, sa vrhunskim obrazovanjem i naprednom tehnologijom. Pa umesto da (od Rusije) vraća svoje izgubljene teritorije, ispravlja istorijske nepravde, te pumpa razborite ozlojeđenosti prema svom agresoru sa Istoka, hladna Finska se bila ’ladno posvetila unutrašnjem društvenom razvoju i napretku. Pa i jednom nezapamćenom ulaganju u obrazovanje, istraživanja i tehnologiju. I u tome je kvaka.
Pa mi danas poznajemo i čuvene finske kompozitore (Jana Sibelijusa), arhitekte (Eroa Sarinena), režisere (Aki Kaurismaki), vozače Formule 1 (Kimija Raikonena, Miku Hakinena, Kekea i Nika Rozberga, Valterija Botasa), kao i diplomate koji rešavaju balkanske krize (Oli Ren, Marti Ahtisari). Uzgred, tada bi valjalo da upoznamo i finski koncept Päntsdrunk (Kalsarikänni), kao jedno umeće opuštanja, odnosno napijanja kod kuće, kada ste sami, i u gaćama. Zato što, jebiga, ispravnim rečima Bleza Paskala, „svi problemi čovečanstva potiču od čovekove nesposobnosti da mirno sedi u sobi sam“. Päntsdrunk Finci su tu stvar, očigledno, dobro razumeli.
Često se navodi i da Finska ima najbolji obrazovni sistem na planeti Zemlji. I zaista, osnovna namera obrazovne politike u Finskoj jeste da obrazuje svaku osobu podjednako dobro, umesto prakse neoliberalnog elitizma. Pa onda „obični“ učitelji, vaspitači i nastavnici u Finskoj imaju neobično visok društveni ugled, vrtoglavo visoke plate, kao i visoki stepen autonomije u poučavanju. Upravo iz tih razloga, finski učenici su danas u svetskom vrhu kada je reč o rezultatima iz matematike, jezika, pismenosti i veština rešavanja problema. Dođavola, čak i finski policajci moraju da imaju fakultetsku diplomu.
Zatim, finlandizovana Finska danas ima i najveći udeo inženjera u nekoj populaciji na svetu, i predstavlja svetskog lidera u naprednim tehnologijama. Ulaganje u istraživanja i razvoj čini oko 3,5% finskog BDP, što je među najvećim udelom na svetu (i dvostruko više od evropskog proseka). A Finska je bila i druga zemlja na planeti Zemlji (posle Novog Zelanda), i prva zemlja u Evropi, koja usvaja biračko pravo za žene. Pa i danas joj vladom predsedava onaj sjajni devojčurak Sana Marin sa Instagrama. Najzad, Finska je godinama u vrhu svetskih statistika i kao – najsrećnija zemlja na svetu. Vaistinu hladno, ali standard. I sreća.
S tim u vezi, postavlja se pitanje šta je Finska tačno ostvarila od svoje politike nezameranja Rusiji, odnosno od finlandizacije ili Pasikivi-Kekonen doktrine? Ako podaci iz prethodnog pasusa nisu dovoljno ilustrativni, pravo pitanje je šta Finska nije – izgubila? Pre svega, nije izgubila svoju nezavisnost, uprkos opisanoj servilnosti. Rusija nikada (više) nije izvršila invaziju na Finsku, niti je kovala planove da na vlast instalira marionetski režim koji odgovara nomenklaturi u Moskvi, koristeći rusofilnu Finsku komunističku partiju. Takođe, smanjila je ratnu odštetu, i 1955. evakuisala svoju pomorsku bazu, i povukla svoje trupe sa finske obale (i 15 kilometara od Helsinkija).
Rusija je tolerisala i sve veću robnu razmenu između Finske i Zapada, i nije narajcano reagovala kada Finska ulazi u Evropsku ekonomsku zajednicu, kao buduću Evropsku uniju. Naime, predsednik Kekonen je 1973. lično obećao Brežnjevu da finski pregovori sa EEZ neće ugroziti odnose sa SSSR (zbog čega mu finski parlament produžava mandat na još četiri godine, iako je već vladao u tri mandata). Dakle, tokom skoro 75 godina nakon Drugog svetskog rata, Finska nije bila (ni ostala) nimalo bliža tome da postane sovjetski, odnosno ruski satelit. Ali umesto toga, uspela je da se gradualno povezuje i približava Zapadu, paralelno održavajući dobre veze sa Rusijom – i što je onaj vlažni san srbijanskih političkih lidera, kako na vlasti, tako i u opoziciji.
I sad, Republika Srbija (i Republika Srpska) takođe usvaja svoje politike „neutralnosti“, odnosno nezameranja i servilnosti prema Rusiji. Ali, zašto to onda ne radi(mo) po uzoru na Finsku – već na Belorusiju? Ili, zašto to Srbija ne poduzima u ime demokratije, saradnje i razvoja, umesto autokratije, izolacije i zapuštenosti? Drugim rečima, šta je nama donela naša srbijanizacija, kao poltronska i kvislinška servilnost prema Rusiji? Oduzela nam je čitavu naftnu industriju i posadila je ruski špijunski (pardon, „humanitarni“) centar u Niš. Pre formiranja svake Vlade Republike Srbije, predsednici su odlazili u Moskvu na konsultacije, mišljenje ili na „диктат“. A direktne koristi od srbijanizacije imala je jedino porodica Slobodana Miloševića, njegovih saradnika i ostalih Karića.
Konačno, jedna mala Finska je nakon 75 godina politike finlandizacije ponovo prelomila, a u tom „Drugom hladnom ratu“ između Zapada i Rusije. I odvažno je podnela zahtev za članstvo u NATO, uprkos opisanoj tradiciji, istoriji i geografiji. Jer, 1.340 kilometara kopnene granice sa Rusijom je i 1.340 razloga zašto ne valja nervirati Rusiju, zar ne? Pošto nije samo Balkan, već malo i Baltik, na raskrsnici geopolitičkih puteva? A mogu li Srbi da budu Finci i zašto ne? Iz svih navedenih razloga, Finskoj je bilo i ostalo neuporedivo teže da se usprotivi Rusiji. Isto kao što su Finci i politički i kulturno mnogo bliži Rusima nego što su to ikada bili Srbi, uprkos zaklinjanju u romane „Tolstojevskog“. Finska je već bila ruska gubernija, i dobro zna šta je ruska agresija. A paralele sa Ukrajinom su očigledne, koliko i žalosne.
Svaka čast finskom obrazovnom sistemu. Ali, ima izvesne ironije u tome što jedna daleka i (šatro) hladna Finska, jednu slobodarsku i navodno (uza)vrelu Srbiju treba da nauči veštoj geopolitici, kao i istorijskim lekcijama o borbi za slobodu ili protiv okupatora. Gde se dede Marko Kraljević ili pak jugoslovenski partizani na Tjentištu? S druge strane, imaju i Finci svoju vrhunsku epsku književnost (Kalevala). Dakle, Finska je prešla svoj dugačak i krivudavi put od izuzetne hrabrosti, do uslovnog ali razboritog „kukavičluka“ – i nazad ka geopolitičkoj hrabrosti. I, u tom međuvremenu se bila razvijala u dubinu, umesto u širinu ili teritorijalnu veličinu. A mi? U svojoj srbijanizaciji i servilnom nezameranju Rusiji (p)ostali smo nerazvijeni, moralno iskrvareni, materijalno i duhovno siromašni, upadljivo zapušteni, baš kao i politički beskičmeni. Umemo li bolje od toga?
[1] Na primer, kako ističe spomenuti Dajmond, finski jezik ima čak šest lokativnih padeža koji zamenjuju naše predloge (na, sa, u, iz, na kojem, u kojem), pa onda možemo da govorimo o stolu (pöytä) na kojem je bila šolja (pöydällä), stolu u kojem je bio ekser (pöydässä), stolu na koji stavljamo šolju (pöydälle), stolu sa kojeg podižemo šolju (pöydältä), stolu u koji zakucavamo ekser (pöytään) ili stolu iz kojeg vadimo ekser (pöydästä). Uz to, oko 1/6 finskih reči počinje sa slovom „k“, ali finski poznaje i duple suglasnike poput „kk“ (ili „pp“), i koji se krajnje drugačije izgovaraju. Sresti nekoga se kaže „tapaa“ (jedno p), a ubiti nekog – „tappaa“ (dva p).