foto: Dženat Dreković/NOMAD

Kišjuhas: Obojimo revoluciju

Bauk kruži Srbijom – bauk obojene revolucije.

I „sve sile Prve Srbije sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, i patrijarh i ruski car“, da dodatno parafraziramo Karla Marksa i Fridriha Engelsa iz Manifesta.

Naime, predsednik Republike Aleksandar Vučić izjavio je da mu podaci o protestima Srbija protiv nasilja pristižu od „sestrinskih službi sa Istoka“, te da su u pitanju – „pokušaji obojenih revolucija“. Opa, bato! A tekući ministar odbrane, i formalni predsednik SNS Miloš Vučević, takođe izjavljuje da su ovo „pozivi na obojenu revoluciju i destabilizaciju države“, kontrarevolucionarno dodavši da „Šestog oktobra neće biti“. Zašto, i čega se plašimo?

Zatim, obojenu revoluciju je u svom dvorištu video i Milorad Dodik, poručivši da „bilo kakva obojena revolucija u Republici Srpskoj ne može proći“ u oktobru 2022, nakon izbora u Bosni i Hercegovini. A tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin, otputovao je u Moskvu u decembru 2021, na diktat ili sastanak sa ruskim bezbednjakom Nikolajem Petruševim. Pa je u zvaničnom saopštenju MUP bilo poručeno sledeće analitičko štivo: „Obojene revolucije su postale tradicionalni instrument politike određenih centara moći i zemalja koje imaju za cilj narušavanje državnosti i gubitak suvereniteta pod izgovorom demokratizacije, i slobodne zemlje se moraju tome odupreti.“

Dakle, demokratizacija je samo kvarni izgovor, a ne vrednost, politika ili nasušna potreba. I mi smo slobodna zemlja, iako pod kontrolom Kremlja. Jer, isto to govori i Vladimir Putin. Koji npr. u januaru 2022. takođe izjavljuje da neće dozvoliti da vlasti koje su saveznici Moskve budu „srušene u obojenim revolucijama“. Kao i obično, nije mislio na Srbiju. Bilo je to povodom protesta građana protiv autoritarne vlasti u Kazahstanu, i za koje je optužio „destruktivne unutrašnje i spoljne sile“. Slično tome, proteste protiv izbornih rezultata u Belorusiji (2020), Aleksandar Lukašenko je (u svom šestom mandatu) takođe nazvao – „obojenom revolucijom“.

Konačno, protivu obojenih revolucija bogoradio je čak i kineski predsednik Si Đinping, i koji je na samitu u Uzbekistanu 2022. poručio da države treba da sprečavaju strane snage da podstaknu – obojene revolucije. U zajedničkoj izjavi iz februara 2022, naši burazeri Putin i Si ističu sledeće: „Rusija i Kina se protive pokušajima spoljnih sila da podriju našu bezbednost i stabilnost, i protive se obojenim revolucijama“.

Ali, šta je tačno taj bauk ili babaroga – obojenih revolucija? Uzgred, za tabloidno preplašivanje srpske javnosti, ranije je korišćen termin scenario (makedonski, crnogorski, ukrajinski itd). Naša politička drama očigledno je podignuta na viši nivo, pa sada govorimo o revoluciji. A obojene revolucije su naprosto – talas antirežimskih i prodemokratskih protesta, i prateće promene proruskih režima početkom 21. veka. I pokrenute su u ime borbe protiv raspojasane korupcije i autokratije. Među njima su bile Revolucija ruža u Gruziji (2003), Narandžasta revolucija u Ukrajini (2004) i Revolucija tulipana u Kirgistanu (2005). Neko ubraja i Revoluciju kedra u Libanu (2005), Plavu revoluciju u Kuvajtu (2005), Revoluciju grožđa u Moldaviji (2009), Revoluciju jasmina u Tunisu (2010), Revoluciju dostojanstva (Evromajdan) u Ukrajini (2014) i Šarenu revoluciju u Makedoniji (2016). U većini ovih slučajeva, masovni ulični protesti dovode u pitanje zvanične izborne rezultate ili nepopularne politike, i svrgavaju autoritarne vođe.

I sad zašto, poput srećnih porodica kod Tolstoja, sve ove pobune ili revolucije – toliko liče jedne na drugu? Iako je do kraja svaka postala nesrećna na svoj način. Ne, nije u pitanju zavera, niti isti (zapadni) rukopis. Slične su geopolitičke i sociopolitičke okolnosti. Kao i iste želje i ambicije građana za više slobode i demokratije. Naime, nakon sloma Sovjetskog Saveza, neke postkomunističke zemlje Istočne Evrope i Centralne Azije su stekle nezavisnost, ali zadržale značajni ruski uticaj na svoju politiku i društvo.

Živ je Staljin, umro nije. Pa u svojoj tranziciji ka kapitalizmu, mnoge od njih nisu postale liberalne demokratije, već hibridni režimi skloni autokratiji. Tačnije, tzv. patronažnom prezidencijalizmu, u kojem su predsednik ili vođa sve i svja. Šta to znači?

Prvo, da predsednik ima mnoge formalne i neformalne moći nad ostalim državnim organima, poput Skupštine i Vlade. I drugo, da predsednik ostvaruje značajni uticaj na privredu ili ekonomiju, preko odnosa patronaže prema svojim privrednicima. I sve to nasuprot postojećim institucijama ili nasuprot vladavini prava. Zvuči poznato?

Neverovatno ali istinito, neki građani ustaju protiv tog sistema autokratije, korupcije i partijskih privilegija u postsocijalizmu. U ime zapadnih vrednosti, protiv ruskog uticaja, i zahtevajući više slobode, jednakosti i pravde. Razni obojeni ustanci zbog izborne krađe obeležili su hibridne režime u Gruziji, Ukrajini, Kirgistanu, Kazahstanu, Belorusiji, ali i Srbiji. Naime, među prvim revolucijama u tom obojenom talasu navodi se Bager revolucija Petog oktobra u Srbiji (2000). Iako ova revolucija nije imala svoju boju ili cvet, osim crno-bele pesnice Otpora.

S druge strane, kritika obojenih revolucija kao zapadnjačke zavere ili ujdurme predstavlja jedan od osnovnih stubova Putinove ideologije. I sve to na osnovu površnih sličnosti između navedenih pobuna. Jer, gle čuda, ljudi se bune protiv korumpiranog režima, mahom zbog izborne krađe, ujedine se oko nekog simbola ili boje, i demonstrante podrže Evropa i Amerika. A šta je tačno loše u tome, moliću lepo?

Politikolozi su izdvojili i nekoliko zajedničkih faktora za obojenu revoluciju, a to su: poluautokratski (a ne potpuno autokratski) režim jer postoji neki privid izbora, nepopularni predsednik, ujedinjena opozicija, sposobnost opozicije da brzo reaguje na izbornu krađu ili političku aferu, dovoljno nezavisnih medija da o tome informišu građane, opozicija koja je sposobna da mobiliše hiljade demonstranata na proteste, i podele unutar režima (a posebno unutar aparata sile).

Ponekad i same vođe protesta poveruju da postoji nekakva formula, nacrt ili mustra za uspešnu revoluciju. Kad ono, međutim. Jer ubrzo se pokazuje da svrgavanje autokrata nije dovoljno, i da ove revolucije moraju da prate i vladavina prava i demokratski standardi, bar ako žele da budu uspešne. Drugim rečima, obojene revolucije (više) nisu na dobrom glasu – ali zato što su ispale neuspešne. Srbija, Gruzija, Kirgistan, Moldavija i Ukrajina, nažalost, danas nisu naročiti primeri demokratije ili vladavine prava. Niti su nadnaravno zaljubljene u Ameriku i zapadne vrednosti. U Gruziji, prozapadni vođa Revolucije ruža Mihail Sakašvili nastavio je sa sistemom korupcije i autokratije. Slično je bilo i u Ukrajini, sa sukobom između Viktora Juščenka i Julije Timošenko, pa se na vlast vratio proruski Viktor Janukovič, ranije svrgnut u Narandžastoj revoluciji. Vođa Revolucije tulipana u Kirgistanu, Kurmanbek Bakijev, nametnuo se kao novi autokrata i svrgnut je pet godina kasnije.

A valjda znamo šta je bilo u Srbiji. Dvanaesti mart, dok čekamo Šesti oktobar. Ironično, upravo zato što su obojene revolucije bile stvarne i autentične, a ne isplanirane ili plod zavere iz Vašingtona, one su ispale relativno kilave i nisu dovele do istinske demokratizacije društva. U suprotnom, zar Amerika i njeni saveznici ne bi čizmom ili grubo pretvorili ove države u svoje lojalne satelite, a na vlast postavili američke pione? I naravno da je CIA (kao i KGB) učestvovala u mnogim državnim udarima ili pučevima tokom Hladnog rata.

Ali, revolucije su nešto drugo. Stvarne revolucije su zbrkane i neuredne, i često su praćene sukobima unutar elita, te reakcijom ili kontrarevolucijom. Kao što se i dogodilo. Međutim, i želje građana za više slobode i demokratije takođe su stvarne, autentične i univerzalne. Pa ne nasedajmo onda na putinističke i zaveraške mantre o obojenim revolucijama. Uostalom, šta je tačno pogrešno i kvarno u – revoluciji?

Aleksej Kišjuhas

Kišjuhas: Saradnje narodima!
Kišjuhas: Mir svetu
Kišjuhas: Mi, heroji?
Kišjuhas: Svete granice
Kišjuhas: Nikada više?
Kišjuhas: Druga Srbija živi!
Kišjuhas: Seks i telefon
Kišjuhas: Zakon protiv slobode
Kišjuhas: Propasti hoćemo
Kišjuhas: Događanje roda
Kišjuhas: Bombe na Božić
Kišjuhas: Čemu sreća?
Kišjuhas: Škola ili crkva?
Kišjuhas: Poslednja šansa
Kišjuhas: Zapad je kriv?
Kišjuhas: Mihal i ja
Kišjuhas: Zavera vetra
Kišjuhas: Kuvanje žabe
Kišjuhas: Smrt Vojvodine
Kišjuhas: Znanja deci
Kišjuhas: Guslarski orgazam
Kišjuhas: Šta je kul?

Levy: Svi su krivi osim nas
Rodić: Kazaljke