Dete je ubilo osmoro dece i čuvara u školi. Koji su uredno sedeli u svojim školskim klupama, na dežurstvu ili času istorije. Ali i sedeli u društvu i kulturi koje poseduju višak vatrenog oružja po domaćinstvima, odnosno višak istorije za svariti u želucu i umu. Dan posle, bio je novi masakr, i ubijeno je još osam osoba. Kako da se nosimo sa ovim događajima koji rašivaju naše već kilavo društveno tkanje? U svakoj tragediji, ljudi traže krivca.
U našoj tragediji, krivac je Zapad. Između ružnog ostalog, na delu je bila i besramna politička instrumentalizacija ovog masovnog ubistva. Bravo, kreteni.
Prvo je Boško Obradović tvitnuo „Tražili smo zapadne vrednosti u Srbiji – došle su!“ A zatim, konferencija za štampu na kojoj ministar prosvete „retvituje“ Obradovića: „Evidentan je poguban uticaj interneta, video igrica, takozvanih zapadnih vrednosti. Potreban je krupan preokret, kako ova tragedija ne bi, ne daj Bože, prerasla u društveno prihvatljiv način ponašanja, kao u nekim zapadnim društvima“. Dakle, u 21. veku, ministar prosvete kritikuje internet, zaziva boga, i dva puta u istoj rečenici napada Zapad – vrednosti mu i društva. Na sličnu temu nastavili su mnogi.
A šta su, dođavola, te zapadne vrednosti?
Kada je reč o Evropskoj uniji, njene vrednosti su taksativno navedene u Lisabonskom ugovoru (2007) i glase ovako: ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, jednakost, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava. I šta im tačno fali, moliću lepo?
A prema sjajnoj analizi istoričara Nila Fergusona sa Harvarda, osnovne institucije i vrednosti Zapada su sledeće: decentralizacija i konkurencija, nauka i medicina, vlasništvo (vladavina prava), konzumerizam (potrošačko društvo) i specifična radna etika.
Isto sve pet. Kako su se onda, iz mrske Amerike, u Srbiji primile jedino poljoprivredne kulture krompira, paprike i kukuruza u kuhinji – i kultura pištolja, mitraljeza i granata po kuhinjskim ormarićima?
U srpskom društvu preovlađuju antizapadna osećanja, zbog čega će svoje nevolje komotno pravdati zapadnim uticajima. Jer tada mirnije spava. Zapad je kriv, poput krivih krastavaca, šatro zabranjenih u zemljama EU.
Iako po Vračaru nema murala sa američkim i evropskim zastavama, naprotiv. Dok na svetu ima zemalja koje su daleko privrženije zapadnim vrednostima od Srbije, pa tamo nema ovakvih izliva masovnog nasilja. Istovremeno, na odurnom Zapadu započinje proces uvećanog poštovanja prema pravima dece i omladine, kao i otkrića detinjstva uopšte.
I proces opadanja infanticida, dečjih brakova, te fizičkog kažnjavanja dece. Nasuprot porodičnoj i biblijskoj tradiciji prema kojoj „Ko žali prut, mrzi na sina svog; a ko ga ljubi, kara ga za vremena“ (Priče Solomunove 13:24). U našem društvu, treba nam više, a ne manje vrednosti modernog Zapada.
Ali, kada ne znamo koga da optužimo, najzgodnija meta je truli Zapad. A ne trulo srpsko društvo. Zapad je odavno dežurni krivac za sve ovdašnje nedaće, pa zašto ne i danas? Ne pomažu ni podsećanja da se školski masakri dešavaju i na Istoku, odnosno Rusiji. Na primer, 2022. u školi u Iževsku (19 mrtvih), 2021. na Univerzitetu u Permu (6 mrtvih) i školi u Kazanju (9 mrtvih), 2018. u politehničkoj školi u Kerču (21 mrtvih) itd. Najveći masakr u nekoj školi u istoriji dogodio se 2004. u Beslanu u Rusiji, kada su čečenski islamisti pobili 333 ljudi (i 186 dece). Međutim, hajde da ne mešamo svoje političke svetonazore u tu stvar.
Ovakve tragedije se dešavaju i na Zapadu i na Istoku, na Severu i na Jugu. Ovo nasilje se dogodilo ovde, u našoj državi. I krajnje je neodgovorno da tražimo izgovore spolja, bilo u Vašingtonu, Moskvi ili Briselu.
I da se naša palanka geopolitički cepa kao u „Tri karte za Holivud“, dok usput policija zavodi red pendrecima. Umesto još 1.200 školskih pandura, našoj Republici je potrebno još (po) 1.200 psihologa, pedagoga, socijalnih radnika i sociologa. Ali javni novac se radije sliva u policiju i vojsku, a ne na filozofske fakultete. Šta smo očekivali onda?
Zatim, krive su video-igre. Zašto ne i stripovi, kao nekada? Akcioni filmovi? Hevi-metal muzika? I ovo su svojevremeno bila objašnjenja nasilja po školama.
Danas su to influenseri, tiktokeri, rijalitiji i Kristijani Golubovići. Razmislimo malo o tom abortusu od mišljenja. Jedan dečak je bio toliko nadahnut video-igrama, da je uzeo očeve pištolje i počeo da strelja drugarice i drugove iz škole? Hajde malkice logike i dašak zdravog razuma. Koliko hiljada dece u Srbiji i svetu igraju video-igre, pa ne planiraju, niti organizuju ovakve napade? Ukoliko je krivica u nečem generacijski dalekom, i što ne koristimo i ne razumemo, da li ćemo zaista lakše zaspati noćas? A za početak, hajde da roditelji ne drže lako dostupno vatreno oružje u kući. Šta mislimo o tome?
Tu je stvar ponajbolje raskrinkao Majkl Mur, u dokumentarcu o masovnom ubistvu u školi Kolumbajn (2002). Nasilne video igre? One su najpopularnije u Japanu, pa je tamo stopa ovakvih ubistava neuporedivo niža u poređenju sa Amerikom.
Hevi-metal muzika? Najpopularnija u skandinavskim zemljama, pa su ovakvi masakri tamo skoro nepostojeći. Istorija ratova i nasilja? Pogledajmo samo istorije Nemačke, Francuske i Velike Britanije, itd. Sva ova kulturnjačka ili istorijska objašnjenja previđaju jednu banalnu činjenicu – dostupnost vatrenog oružja u društvu sada i odmah.
U Sjedinjenim Američkim Državama, ali i u Republici Srbiji. Tinejdžeri i adolescenti, koji su po svojoj prirodi nezadovoljni i gnevni, naprosto ne bi smeli da imaju pristup oružju. I to je, otprilike, sve. U tom smislu, najavljene oštrije mere o nošenju i držanju vatrenog oružja, a pre svega o „razoružavanju Srbije“ zapravo su među retkim razboritim idejama i predlozima u sveopštem trabunjanju.
Komentarijat koji u ovoj tragediji vidi jedino ulogu Zapada i interneta će ostati zabeležen u istoriji srpskog beščašća. Kojeg nije sramota da zloupotrebljava jednu tugu i bol za svoje političke i sitnosopstveničke interese.
Možda jedino skaradnije su teorije zavere koje tvrde da masakra uopšte nije ni bilo. I sad, naša deca zaista ne gledaju Zadruge i ne čitaju Informere. Međutim, ona i dalje obitavaju u medijskoj kulturi i društvenom miljeu koji su agresivni, nasilni, patrijarhalni, mačistički i militarizovani. Gde su vojska, uniforme i pucnjava – kul. Baš kao i Arkan i Legija, Ratko Mladić ili Endru Tejt.
Najzad, i bolno ironično, vrednosti „Velike Srbije“ su te koje zapravo inspirišu mnoge masovne ubice na Zapadu. A ne obrnuto, da zapadne vrednosti inspirišu ubice u Srbiji.
Naime, masovne ubice Anders Brejvik iz Norveške (77 mrtvih) i Brenton Tarant sa Novog Zelanda (51 mrtvih) otvoreno navode da su u svojim masakrima bili inspirisani i islamofobnim vrednostima Radovana Karadžića.
Ali džabe, kriva je samo Amerika, Amerika, Amerika. Dokle više? Kriv je Zapad, a ne društvo u kojem živimo. Krivi su svi drugi, jer „Sve je to došlo sa Zapada“, samo da slučajno nismo krivi i odgovorni mi sami.
Naše jezivo lice u ogledalu izjutra, krvavo od tupog brijača, i mamurno od (č)etničkog nacionalizma. Krive su zapadne zemlje, koje naša deca nisu ni posetila, osim na ekskurzijama kao izgovorima za opijanje i prndačenja.
Pušteni s lanca države Srbije. Nije stigla „Amerika“ na Vračar da ubija decu po školama. Stiglo je naše oružje na naplatu. I doba u kojem se izdašno pumpana agresija prema spolja, sada okreće ka unutra.
Međutim, ne razvodnjavajmo stvari ni popularnim tvrdnjama da je krivo „čitavo društvo“, iako zvuči romantično i pametno.
Uz video igre, filmove, ratove, ratne zločine, TikTok, Instagram, Zapad, Istok, Južni vetar, Noć veštica, verske sekte i ostalo koješta, mnogo veći krivac jeste bio – taj očev pištolj.
A čemu, zašto, i otkud taj pištolj uopšte, predstavlja pitanje na koje valja da odgovorimo kao nacija.
Najmanje sedamnaest porodica je u dva dana ostalo bez svoje dece i bližnjih. Sve što čovek i roditelj tada oseća jeste želja da čvrsto, najčvršće, zagrli svoju decu. I da ih ne da nikome. Pa ni ovoj državi i društvu.