foto: Dženat Dreković/NOMAD

Kišjuhas: Znanja deci

Znanje ili vrline?

Prvi pop Crkve Srbije, Prvoslav (Porfirije) Perić, je učenicama i učenicima pred početak školske godine poručio paradoksalno sledeće: „Svi treba da znamo, i učitelji, i nastavnici, i roditelji, ali i vi đaci, da je važnije od znanja da stičemo vrlinu“. A na koje crkvene vrline je tačno mislio gospodin patrijarh? Na one o neplaćanju poreza državi? Otimanja javnog zemljišta? Nadrilekarstva po manastirima? Patrijarhata? Za njega, dobar čovek je onaj koji oseća ljubav prema svojoj porodici i drugima, te prirodi i celom svetu. Sve okej. Ali, pridodao je i da valja da se molimo bogu jedni za druge, i za sve ljude („budući da znam da su bogu dečje molitve najmilije“), zamolivši đake da se usput mole – i za njega samog. A je li, boga ti? Rečeno-učinjeno, pa je u škole u Srbiji uveden (doduše, izborni) predmet „Vrline i vrednosti kao životni kompas“.

Istim školskim povodom, srpski ministar odbrane (bez zaštite) Miloš Vučević je izjavio da kod srpske omladine valja „jačati patriotska osećanja“. I da se u prosveti i prosvećivanju već jedared „ne stidimo naših junaka i naše istorije, da razumemo sadašnjost i da se pripremamo za budućnost, jer istorija bi trebalo da bude i jeste najbolja učiteljica života“. Sve važi. Pa onda, evo malo istorijskih lekcija za ministra u nastavku ovog teksta. Uzgred, dilema srpskog popkulturnog patrijarha je sasvim legitimna. Pa i svakodnevna za svakog roditelja, vaspitača i tvorca obrazovnih politika. Zaista, šta (nam) je važnije u životu, i društvu i državi – znanje ili vrline? Da budemo pametni ili dobri ljudi? Evo jednog misaonog eksperimenta tim povodom.

Zamislimo da je neki zaludni vanzemaljski antropolog posetio planetu Zemlju sredinom 15. stoleća. Tada su ljudsko znanje, sreća i blagostanje bili krajnje različito raspoređeni po svetu nego danas. Ovaj radoznali Tuđin ili intergalaktički Nomad bi nesumnjivo bio impresioniran civilizacijama – Istoka (cinici bi rekli, zemljama BRICS-a). Tačnije, oblastima današnje Kine, Irana, Iraka, Saudijske Arabije i Turske. Na odavde „dalekom“ istoku, Peking i Nanking su u 15. veku bili najveći gradovi na svetu, valjajući se u bogatstvu, sa razvijenom trgovinom, arhitekturom, naukom i umetnošću. Za običnog čoveka Zapada, istočne ili „orijentalne“ civilizacije bile su (i ostale?) toliko uzbudljive i misteriozne zbog njihovog upadljivog luksuza. Zbog začina za inače bljutavu hranu, porcelana za skladištenje i konzumiranje iste, te zbog poslovične svile i kadife za ljudska telesa

Ali, bili su to i centri znanja i učenja, a ne samo bahaćenja i luksuziranja. Na primer, kineski car Jongle je 1403. godine bio angažovao čak dve hiljade kineskih naučnika da, jednom za svagda, zabeleže čitav korpus ljudskog znanja. Napisali su 11 hiljada tomova teksta, i bila je to najveća svetska enciklopedija čitavih 600 godina – sve do famozne Vikipedije 2007. godine. Zatim, sa onog (Zapadu) „bliskog“ istoka, otomanski Turci su uspešno osvojili Konstantinopolj (1453) i Atinu (1458), te ključne i ugaone tačke civilizacije Zapada. Dok su muslimani ili Arapi već stolećima vladali Španijom i Portugalom, gradeći Alhambru u Granadi kao palatu, ali i kao izvrsni obrazovni centar za sve vere i narode.

I pre toga, pojedinci poput al-Hajtama, al-Harizmija, ibn-Hajana, ibn-Nafisa i mnogih drugih mislilaca i naučnika već su bili utemeljili eksperimentalnu nauku (fiziku, hemiju, medicinu), dok se u Evropi izučavala sholastika i učilo napamet pod prutom. Vaistinu, koliko anđela staje na vrh igle? Arapi su izmislili i mrsku algebru, kao i algoritme za sve naše preplaćene programere. Zapravo, svaka reč ili izum koji počinju sa „al-“ su arapskog porekla, kao što i same brojeve koje koristimo, s pravom nazivamo „arapskim“. Arapi su bili osnovali prve bolnice, izumeli i kameru i sapun, te prvi ispekli kafu i destilovali alkohol. Dakle, sva pogonska goriva zapadne civilizacije, od Holivuda do kafane. Zato što su, u svojim civilizacijama, društvenu prednost davali – znanju.

Trijumf smrti

Za našeg vanzemaljskog posetioca ili nomada, Zapadna Evropa je u tom trenutku vremena i prostora morala delovati kao jedan krajnje zapušteni ćošak Evroazije. Kao krajnje zatucana septička jama, uprkos njenim hrišćanskim ili tradicionalnim vrlinama. Na primer, teškim mukama se oporavljala od bubonske kuge ili Crne smrti koja je prepolovila njeno stanovništvo. Trajao je Stogodišnji rat između Engleske i Francuske (1337-1453), uz jednako neprekidne i ostale verske ratove. Izdašno su spaljivane žene prozivane „vešticama“. London je 1420-ih godina imao samo oko 4 kilometra u prečniku i oko 40 hiljada stanovnika, dok je Nanking brojao najmanje 500.000 ljudi. Uz kugu, u Evropi su rašireni bili i tifus, dizenterija i boginje. U nedostatku bilo kakve kanalizacije i sanitarija, ulice su vonjale i zaudarale do neba. Dok su po kineskim gradovima, ljudske fekalije sistematski sakupljane i korišćene kao đubrivo po pirinčanim poljima, gotovo organski.

Prosečni životni vek u Zapadnoj Evropi bio je bednih 37 godina, mahom zbog ogromne smrtnosti dece. U inače bogatom i naprednom Londonu, umiralo je jedno od troje dece u prvoj godini života. Od dizenterije umire i engleski kralj Henri V, u svojoj 35. godini života (1422). Beda, siromaštvo, glad i stope ubistava bile su raspamećujuće. Bilo je stotinu ubistava na sto hiljada stanovnika (dvostruko više od kriminalnog Detroita 1980-ih). Uz prosečni unos 1.600 kalorija dnevno, što je na ivici minimuma za puko održavanje osobe u životu. Ali, po uzusu savremenih popova, papa i patrijarha, ovo je bilo društvo ispunjeno – vrlinama, zar ne? Evropa je tada bila najviše religiozna ili bogomoljačka u svojoj istoriji. Porodice su bile goleme, bavilo se jedino poljoprivredom na selu, i išlo se u crkvu nedeljom i stalno. I ratovalo protivu bezbožnika kada vladar pozove, đavo ih odneo.

Dakle, ne zaboravimo nikada kako su život i smrt zaista izgledali u tom periodu evropske istorije. U tradicionalnim seljačkim društvima ili u vrlom poznom srednjem veku. Srećom, umesto tadašnje istorije, književnosti i sličnih propagandnih hronika, imamo slikarstvo kao foto-dokument vremena. Tu stvar je ponajbolje ovekovečio Piter Brojgel Stariji u svom remek-delu „Trijumf smrti“ (1562). Na tom ulju na tabli, kralj umire ležeći i bogatstvo mu pabirče mrtvaci, ker glođe obližnji leš, četvoricu muče i rastežu na točku, a jedan čeka da ga dželat obezglavi. Vojske se uzalud tuku, kuće su spaljene do temelja, brodovi su potonuli, pejzaž je opustošen i spržen, dok skeleti tegle lobanje, a ljudi se gomilaju u rake. I nema razlike između plemića, kardinala, vojnika i seljaka, svi su podjednako umirući ili mrtvi. Uzgred, slično je i kod Hijeronima Boša na „Strašnom sudu“ (1482), te mnogih drugih prikaza vaskolike destrukcije i užasa koje nesumnjivo inspiriše strašna stvarnost.

I sad, ni u najluđim niti najvlažnijim snovima, niko nikada ne bi mogao da pretpostavi sledeće. Da će baš taj bedni, napaćeni, zapušteni i zaostali komadić evroazijskog kopna, izvesna Zapadna Evropa, ubrzo zavladati čitavom planetom. Bilo bi to kao da današnji Burundi, Burkina Faso i Južni Sudan za samo jedno stoleće postanu najveće svetske vojne, ekonomske i kulturne sile na planeti. I da zatim vojno poraze i okupiraju Sjedinjene Države, Veliku Britaniju, Nemačku i Francusku. Međutim, upravo to se bilo dogodilo u istoriji kao (ne)popularnoj učiteljici života. Kako to?

Trijumf znanja

Tačan odgovor je, naprosto – znanje. Tačnije, evropska nauka i Naučna revolucija (1543-1687). Jedna sistematska akumulacija i upotreba znanja, kao što je to već vekovima bilo rađeno na Istoku. Samo još nepokolebljivo snažnije i odvažnije, da bi se uhvatio korak sa tada razvijenim svetom – Orijentom. Jednostavno rečeno, na delu je bio trijumf znanja, umesto trijumfa smrti i religijskih vrednosti i vrlina. Naučna revolucija je započela sa simultanim otkrićima u pogledu kretanja planeta i kretanja ljudske krvi, do otkrića zakona vaskolikog kretanja na svetu. Odjednom je sve postalo jasno, a ne misteriozno i čudno. A teleskop i mikroskop su bespovratno proširili pogled na svet Homo sapijensa, i usmerili ga podalje od poslednje tarabe u srednjovekovnom selu. Uostalom, evo spiska najvažnijih naučnih otkrića i proboja ljudskog znanja u Evropi u periodu od samo par stoleća:

1543: Nikola Kopernik, u knjizi De revolutionibus orbium coelestium, revolucionarno otkriva da se planeta Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto.

1546: Georg Agrikola (De natura fossilium) klasifikuje minerale, te otkriva i uvodi reč „fosil“ u nauku i ljudsko znanje.

1589: Galileo Galilej (De motu) analizira slobodni pad tela i utemeljuje eksperimentalnu (naučnu) metodu.

1590: Optičari i pronalazači Hans i Zakarijas Jensen konstruišu prvi mikroskop.

1600: Vilijam Gilbert (De magnete, magnetisque corporibus) otkriva elektricitet i magnetizam Zemlje.

1608: Optičar i pronalazač Hans Liperhej konstruiše prvi teleskop.

1609: Galileo Galilej otkriva četiri Jupiterova meseca i zaključuje da Zemlja nije centar univerzuma (i postaje osnivač ili otac moderne astronomije).

1614: Džon Nejpier (Mirifici logarithmorum canonis descriptio) otkriva logaritme.

1619: Johan Kepler (Harmonices Mundi) otkriva zakone kretanja planeta.

1628: Vilijam Harvi (Exercitatio anatomica de motu cordis et sanguinis in animalibus) otkriva cirkulaciju krvi.

1637: Rene Dekart (Discours de la méthode) utemeljuje analitičku geometriju.

1638: Galileo Galilej (Discorsi e dimonstrazioni matematiche) utemeljuje modernu mehaniku.

1640: Pjer de Ferma otkriva teoriju brojeva.

1654: Pjer de Ferma i Blez Paskal otkrivaju teoriju verovatnoće.

1661: Robert Bojl (Skeptical Chymist) definiše prirodne elemente i hemijsku analizu.

1669: Gotfrid Lajbnic i Isak Njutn (De analysi per aequationes numero terminorum infinitas) otkrivaju infinitezimalni račun, tj. granu matematike koja se bavi funkcijama, izvodima, integralima, limesima itd.

1675: Antoni van Levenhuk otkriva bakterije, odnosno mikroorganizme.

1687: Isak Njutn (Philosophiae naturalis principia mathematica) otkriva zakon univerzalne gravitacije i zakone kretanja tela (i, uz Galileja, postaje osnivač moderne fizike).

1736: Karl Line (Systema naturae) uvodi sistematsku klasifikaciju rodova i vrsti bioloških organizama.

1738: Danijel Bernuli (Hydrodynamica) otkriva matematičko izučavanje fluida i kinetičku teoriju gasova.

1785: Džejms Haton (Concerning the System of the Earth) otkriva zakone geološkog razvoja planete Zemlje (i postaje osnivač moderne geologije).

1789: Antoan Lavoazje (Traité élémentaire de chimie) otkriva zakon o održanju mase (i postaje osnivač moderne hemije).

Naravno, ovaj spisak naučnih proboja i revolucionarnih otkrića u Dobu razuma nije konačan. A Naučnu revoluciju omogućila je i svojevrsna revolucija u mišljenju ili filozofiji. Bile su to hrabre i beskopromisne ideje o ljudskom razumu i progresu Bejkona, Dekarta, Spinoze i Lajbnica, te prosvetitelja poput Voltera, Holbaha, Didroa, Monteskjea, Loka, Kanta, Pejna, Tomasa Džefersona, pa i ovdašnjeg Dositeja Obradovića. Nauka je ovako, i ne tako davno, postala zasebna oblast ljudskog delovanja. Nešto blesavo različito od religije, filozofije i tehnologije (reč „naučnik“ skovana je tek 1834. godine), kao i vrednost po sebi.

Ovaj sumanuti uspon ljudskog razuma i bljesak intelektualnih inovacija porodio je modernu anatomiju, astronomiju, biologiju, fiziku, geologiju, geometriju, hemiju, matematiku, mehaniku, medicinu, psihologiju i sociologiju, koje danas uzimamo zdravo za gotovo. I zato, poenta školovanja nije (samo) u tome da naučimo mrske logaritme ili Njutnove formule za kontrolni zadatak. Već i da razumemo zašto su ove „formule“ toliko važne i koliko su promenile društvo i svet oko nas. I to su „vrline i vrednosti kao životni kompas“, zar ne? Širenjem ljudskog znanja, svet je postao neuporedivo udobniji, komforniji, luksuzniji, bogatiji, pametniji i zdraviji od sveta do juče. I što je već stvar istorije kao učiteljice života. A da li to želimo da naučimo i saznamo?

Društva znanja

Dakle, eto kako se dogodilo da su društva Zapada počela da napreduju, i zašto su danas tu gde dominantno jesu. Ova otkrića su bila (zlo)upotrebljena za vojnu nadmoć, od navigacije i balistike, do atomske bombe. Ali i za uvećanje bogatstva, jednakosti i slobode, te dramatično poboljšanje i dužine i kvaliteta života na Zapadu. Uostalom, najveće biblioteke u istoriji bile su u današnjem Egiptu, Turskoj i Iraku – Aleksandriji (2. vek p.n.e.), Konstantinopolju (4. vek) i Bagdadu (9. vek), dok ih nisu uništili razni varvari sa Zapada i Istoka. Međutim, najveće biblioteke su danas u Londonu i Vašingtonu. Baš kao što se i najugledniji univerziteti na svetu danas nalaze u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, redom (po tzv. Šangajskoj listi rangiranja za 2023): Harvard, Stanford, MIT, Kembridž, Berkli, Prinston, Oksford, Kolumbija, Čikago, Jejl, Kornel, itd. I što upadljivo svedoči o tome gde su locirani centri ili središta ljudskog znanja.

Još jednom, jer ponavljanje je mater znanja. Znanje, a ne propisane vrline su nas bili učinili dugovečnijim, načitanijim i racionalnijim ljudskim bićima, odnosno razboritim ljudskim životinjama. Kao vrlina i vrednost u društvu može se provući i prodati sve i svašta. I bog, i država, i porodica, i nacija, i ljudska prava. Ali, vrlina znanja i vrednost naučnih otkrića tada ostaju tvrde kano klisurine, od gravitacije do evolucije, od fizike do fizičkog vaspitanja. Uostalom, savremena društva se danas i nazivaju društvima znanja. Ali, biće da našim popovima i njihovim ministrima upravo ta savremenost upadljivo smeta. Kao svojevrsna zavera mrskog Zapada protivu pravovernog srpskog seljaka (dok isti na svoje šljive i praziluk ne dolije hektolitar hemije ili pesticida).

Nemoguće je preceniti značaj te istinske revolucije naše civilizacije, kao i evolucije ljudskog uma od 16. veka naovamo. Nauka i tehnologija vaistinu stvaraju jedan novi pogled na svet. One ulivaju osećanja moći i slobode, pa čovek postaje sve manje prepušten na milost i nemilost svojoj okolini, te volji i kapricu popova i vladara. I sva ta odvažna naučna otkrića su danas i relativno banalne činjenice koje izučavaju – naša deca još po osnovnim školama. Pa neka ih nauče? Osim ako političkim vremeplovom ne nastojimo da ih vratimo unazad na izučavanje vrednosti, vrlina i patriotizma, kao po bogoslovijama i/ili predvojničkim obukama. Od Edenskog vrta do danas, znanje jeste moć. I zato crkva nastoji da sačuva moć samo za sebe. Umesto molitve i klečanja – dajmo nauke i znanja deci. Da bi od naših dolina suza već jednom napravila pristojno mesto za život. Za sebe i svoju decu, ako smo mi već prespavali časove fizike i istorije. Najzad, znanje je vrlina, i znanje je vrednost. I najbolji životni kompas.

Aleksej Kišjuhas

Kišjuhas: Saradnje narodima!
Kišjuhas: Mir svetu
Kišjuhas: Mi, heroji?
Kišjuhas: Svete granice
Kišjuhas: Nikada više?
Kišjuhas: Druga Srbija živi!
Kišjuhas: Seks i telefon
Kišjuhas: Zakon protiv slobode
Kišjuhas: Propasti hoćemo
Kišjuhas: Događanje roda
Kišjuhas: Bombe na Božić
Kišjuhas: Čemu sreća?
Kišjuhas: Škola ili crkva?
Kišjuhas: Poslednja šansa
Kišjuhas: Zapad je kriv?
Kišjuhas: Mihal i ja
Kišjuhas: Zavera vetra
Kišjuhas: Kuvanje žabe
Kišjuhas: Smrt Vojvodine
Kišjuhas: Guslarski orgazam
Kišjuhas: Šta je kul?

Levy: Svi su krivi osim nas
Rodić: Kazaljke