„Srbija je umorna“, pisao je veliki arhitekta, filozof i gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović. Obratio se Centralnom komitetu SK Srbije, nakon zloglasne Osme sednice na kojoj je Slobodan Milošević preuzeo vlast i zakuvao pripremu za svoj krvoločni balkanski pir. Ovo pismo, ali i vrhunski književni i sociopolitički tekst na oko šezdesetak stranica, objavio je list Mladost 16-19. novembra 1987. godine. Dakle, pre ravno i tačno 34 godine. A jesmo li srećniji, jesmo pametniji, rečima filozofa Momčila Bajagića?
„Srbija je umorna od svoje istorije koju ne razume i kojoj se čudi. Umorna je od zapuštenih i izopačenih gradova. Srbija na istoku, Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula. Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanke, od svoje palanačke autodestrukcije. Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume“, pisao je Bogdanović tada.
A sada, preduge 34 godine kasnije? Srbija je danas preumorna. U hroničnom burnoutu ili izgaranju na poslu četničkog čišćenja i izbeljivanja, te istorijske revizije i relativizacije zločina u kojima je saučestvovala. Srbija je gotovo na umoru. Dementna i impotentna za bilo kakvu akciju, ona se grize i razjeda iznutra. Dok je stanovnici napuštaju, i češće umiru nego što se rađaju. Zapuštena i zaostala, ona leprozno vonja i valja se u stajskom đubrivu, odnosno vlažnim snovima o sopstvenoj veličini i srpskom svetu. Paradigma takvog sranja stvari upravo su dešavanja oko murala sa likom ratnog zločinca Ratka Mladića na beogradskom Vračaru.
Naime, paradržavna Srbija je prošle nedelje huliganski stala iza odbrane i zaštite jedne zidne žvrljotine, kao da je u pitanju spomenik ili famozna svetinja. Na međunarodni Dan borbe protiv fašizma, 9. novembra, narodno Ministarstvo unutrašnjih poslova i zvanično je zabranilo uklanjanje murala zločincu, a pod tupavim izgovorom zaštite reda i mira. A zapravo, u pitanju je bio poslednji iscedak našeg društvenog i moralnog sloma.
Vaistinu, bilo je nadrealno gledati policajce u civilu kako svojim telima brane Mladićev lik i zlodelo od nekakvih – jaja. To jest, od (samo?) dve građanske aktivistkinje sa mudima, odnosno jajnicima. I koje su zatim uhapsili zbog narušavanja spomenutog reda & mira, a zapravo narušavanja kulturne hegemonije nacionalizma. Branili su ga od mojih hrabro usamljenih i usamljeno hrabrih drugarica, Aide Ćorović i Jelene Jaćimović. Dakle, posmatrali smo kako to parapanduri izdašno štite, čak i po cenu razlivanja žumanca, belanca i ljuske po sopstvenoj perjanoj jakni i trenerci, ovoj (očigledno) najnovijoj žandarskoj uniformi. Jer treba i to oprati posle, u centrifugi naše stvarnosti, zar ne? Sa sve praškom, omekšivačem i eventualno izbeljivačem. Ali ko će nam tada oprati – obraz? Zato mural mora pasti.
Velika Srbija i zločinačka vizija Ratka Mladića danas se čuvaju slojem nekakvog bezbojnog laka iz farbare, odnosno prodavnice za zidne boje i molerske materijale. I kojim je (ne)vešto premazan navedeni pseudomural, samo da bi se jednostavnije oribao od – građanske i ljudske savesti. Jer, nakon što je i Đorđo Žujović izlio kantu kreča na isti, fašistički jurišnici (kukavički sakriveni iza maski i kapuljača) hvataju se – kućne hemije. Verovatno i prvi put u svom jadnom i bednom životu. Gotovo dirljivo, ovi neočetnički trenerkaši, kladioničari i navijači tada se laćaju sapuna i vode, domestosa i sunđera za sudoperu, džogera i truleks-krpa, pa onda satima trljaju jezivi Mladićev lik pred kamerama.
Etničko čišćenje zamenilo je – četničko čišćenje. I to jednog nakaradnog i navijačkog murala u Beogradu. Međutim, važno i krajnje higijensko pitanje ostaje. U kakvoj tačno državi i društvu živimo ukoliko zidnu sliku sa likom osuđenog ratnog zločinca čuva srpska milicija? Ili, ukoliko šatro-navijači otimaju i zatim bakljama spaljuju transparente Žena u crnom, kao da je u pitanju banalna fudbalska utakmica? Stotinu mu tribunala, nema navijanja oko utvrđenih činjenica. A onda opet, možda nas zaista i čeka ferka i jedan „Večiti Derbi“? Ne između „muralista“ i „antimuralista“, već između fašista i antifašista, četnika i partizana? Šovinista i antišovinista? Prve i Druge Srbije? Između dobra i zla?
Jer, iako se ova sintagma danas i pogrešno koristi i (zlo)upotrebljava, „Druga Srbija“ je naprosto ona Srbija koja se ne miri sa zločinom, ispravnim i preciznim rečima Radomira Konstantinovića. Upravo zato, to jeste ona Srbija koja je još 1992. godine bila govorila protiv diktature, nacionalizma i rata. I nju čine građani koji se i dan-danas – ne mire sa muralom ratnom zločincu. I to je sve. Malo li je na ovu skupoću? I da li je i danas Beograd svet, kao 1996. godine? Ili samo – srpski svet? Da li to njegov obraz valja da brane jedino dve usamljene aktivistkinje – Aida i Jelena? Uz Vesnu Pešić, Vladimira Arsenijevića, Stevana Filipovića, Zorana Vuletića i još par desetina ili pak stotina ljudi?
S tim u vezi, glasno ćutanje političke opozicije u Srbiji takođe progovara mnogo šta zloslutno. Posebno opoziciona i zaveraška budalaština da je tekuća gužva oko murala tek režimsko „skretanje pažnje“ sa, navodno, „važnijih stvari“. A koje su to važnije stvari, moliću lepo? Šta je tačno važnije i nekako strašnije od idolopoklonstva kreaturi koja je sudski dokazano rukovodila ubijanjem hiljada ljudi i dece? No, očigledno je da živimo u društvu u kojem stav „Ja smatram da je Ratko Mladić ratni zločinac“ donosi automatski poraz na političkim izborima. Okej, važi. Ali šta ćemo sa onim našim društvenim i moralnim izborima?
Na demonstracijama povodom zidne škrabotine sa Mladićem, kordon policije bio je leđima okrenut prema desničarskom navijaštvu koje urla „Raaaatko Mladić“. A licem prema onoj krhkoj vertikali Druge Srbije koja im viče „fašisti“ pošto se ista, podsetimo, ne miri sa zločinom. I to je, otprilike, sve što treba da znamo o preumornoj Srbiji. Onoj zapuštenoj Srbiji „izopačenih gradova“, „palanačke autodestrukcije“ i „zavade sa Evropom“ Bogdanovića. U pitanju je i naša sramota, ali i krhki ponos zbog par stotina građanki i građana koji tamo jesu poručili – No pasarán! Kao i anonimnih majstora koji gotovo svakog dana uništavaju ovaj sramotni mural, samo da bi ga ekstremisti i neofašisti zatim četnički čistili.
Jezivo je ukoliko smo većinu građana Srbije u prethodnih trideset i kusur godina ubedili u sledeće. Da je za njih opasnije i uvredljivije to što rade npr. Inicijativa mladih za ljudska prava, ili Aida i Jelena, nego sva ona odurna nepočinstva koja su obavljali ratni zločinci i kriminalci u borbi za Veliku Srbiju i za belu tehniku. Ali nije i to ništa novo. Svom spomenutom gradonačelniku, Beograd se već bio „odužio“ sledećim grafitom na ulazu u njegovu zgradu: „Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića“, zbog čega Bogdanović i odlazi u egzil 1993. godine. Šta se tačno promenilo? I spomenuti Đorđo Žujović, koji je prekrečio mural, sada napušta Beograd zbog pretnji koje dobija. Dakle, kao „ustaša“ je grafiterski proglašen isti onaj čovek i Srbin koji je autor monumentalnog i veličanstvenog spomenika Kameni cvet u Jasenovcu, a koji je posvećen upravo žrtvama stradalim od ustaša. Pa šta je onda još jedan mural ili bedna žvrljotina? Biće da beogradski zidovi trpe sve.
Uzgred, umesto full genocida, zamislimo da se u Srebrenici zaista dogodio tek „strašan zločin“, kako ga ovde etiketiraju i prozivaju zvaničnici gotovo svih vlasti u Srbiji. Dođavola, ne čini li Mladića čak i to i takvo jezičko razvodnjavanje – ratnim zločincem? Pa čemu onda taj mural? Šta on znači i predstavlja? I kome? Izgovori za ljude koji četnički čiste mural Ratku Mladiću – prizivaju zločin. Aplaudiraju mu, raduju se, zazivaju ga. Navijaju, ej! Šta tu nije jasno? Treba li nam spomenik ovom „strašnom zločincu“ i zašto nam očigledno treba? Kao gnojni iscedak sopstvene vrednosti i izmaštane veličine? Kao simbol našeg tribalizma? Naših promašenih politika? Kao mitologija? Najnovija ikona ili Svetinja 2.0? I da li smo se već jednom umorili od tog jednog te istog?
Pitanje ratnih zločina je centralno pitanje srpskog društva. Onaj ugaoni kamen, alfa i omega, kvintesencija. Zato što, bez suočavanja sa nasleđem ratnih zločina, nema ni rasta plata i penzija, ni stranih investitora, ni pravne države, ni borbe protiv korupcije, ni brzih pruga, ni ljudskih prava, ni demokratije, pa čak ni vodovoda i kanalizacije. Kako to? Tako što braća po oružju i po ratnom zločinu, koji čuvaju svoje zadnjice i svoje ideologije, sve što je pravno, lepo i pristojno ne mogu da dozvole i smisle. Jer tada će zaglaviti robiju, ili će ih neko priupitati za poreklo imovine. I to šta su tačno radili u ratu. Sistemom spojenih (haških) sudova: ako nam je Ratko Mladić heroj – država i društvo nam jednostavno moraju ostati nakaradni, zli i naopaki. Moraju ostati na marginama civilizacije, i mimo svake pristojnosti, poštenja i dobrote. Mladićevska „Velika Srbija“ je ona najmanja Srbija.
Zamislimo da se ujutru probudimo u državi koja, eto, zabranjuje protest protiv osuđenog ratnog zločinca? Koja hapsi ljude jer bacaju jaja na – neverovatno, ali istinito – prikaz čoveka koji je međunarodno osuđen za genocid? Dobro jutro, probudili smo se u njoj. Nenaspavani i beskrajno umorni. Zato što nas nešto uporno žulja. Probudili smo se u lošem horor-filmu sa beskrajno mnogo nastavaka. Ili u Danu mrmota. Srbija zaista jeste umorna. Od svog raspojasanog četništva i narodnjaštva, umesto modernosti i prosvetiteljstva. I sirota je, zaostala, zapuštena i nekako tužna. Posvađana sa samom sobom, a posebno sa razboritim svetom.
Istinskim patriotama je žao zbog toga. Dok je oni odviše umorni ljudi samo napuštaju i beže, glavom i koferom bez obzira. Nakon mamurluka ili otrežnjenja zbog kapiranja da nije valjalo. Da nije trebalo. Ili pak, samo zato što organski osećaju da ovde nešto duboko ne valja, bez jasnog (pre)ispitivanja zašto. Srbija je zato, pre svega, umorna od kostiju i lobanja po masovnim grobnicama koje joj spočitavaju činjenice i stvarnost. I koje zatim nevešto guramo pod tepih, pravimo se da ne postoje, i da nikom ništa. Ali i koje se opet i iznova pojavljuju, ama baš svaki put kada zagrebemo po našim našminkanim fasadama.
Od kultnog Bogdanovićevog pisma iz 1987. do danas, nacionalizam je doneo samo smrt, stradanje, pustoš i glad. Slična opaska Ante Markovića – „zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha, i položajem daleke periferije Evrope“ iz 1989. – sada je tek banalni internet mim. Isto kao i onaj Koče Popovića: „Srbi nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod, i narugali se njegovoj slavnoj istoriji“ iz još 1992. godine.
Vratimo se klasicima onda. Ratko Mladić je upravo taj izdajnik koji se narugao srpskoj istoriji, dok su Aida, Jelena i njima slični – oni odistinski heroji. Nema tu mnogo više šta da se priča i drobi, jer sve je već poodavno napisano,presuđeno, dokazano i ispričano. „Moramo se tući“, rekao bi nadrealista Koča. Dakle, nije baš da i nije bilo bojazni, upozorenja ili „crvenih zastava“ na uzbunu. Samo što nismo želeli da ih čujemo i saslušamo. Pa zašto se onda iznenađujemo? Zato smo i danas toliko umorni. Dok, trulom krpom, ribamo murale ratnom zločincu.