Kako napraviti funkcionalnu državu? Ovo je pitanje na usnama, u srcima i na umovima mnogih građana Bosne i Hercegovine, te onih visokih i niskih predstavnika međunarodne zajednice. Baš kao i svih nas dobronamernih Jugoslovena. Međutim, malo ko razmišlja o sledećem. A kako napraviti funkcionalno – društvo? Vaistinu, šta čini jedno društvo na okupu? Zašto se prosto ne raspršimo u masu međusobno izolovanih, atomizovanih, otuđenih i sitnosopstveničko interesnih individua? Zašto uopšte ustajemo starijima u javnom prevozu? Vraćamo ona mrska kolica natrag na mesto, nakon šopinga u hipermarketu? Zbog čega ostavljamo bakšiš nakon espresa na benzinskoj pumpi na međunarodnom autoputu? Tim konobarima-strancima koje tačno nikada više u životu nećemo videti ili sresti? Dođavola, zašto se ne poubijamo (iako nije da nismo pokušali)? Šta je taj misteriozni fluid koji čini društvo mogućim? Saradnju, bakšiše i – mir? Šta čini osnovu dobrog društva?
Kako ono beše? Sva srećna društva liče jedna na drugo, a svako nesrećno društvo je nesrećno na svoj način? Tako nekako? Danas su naša društva karakteristično „podeljena“, kako drobe razni politički analitičari. I ona to zaista jesu, ali je u pitanju banalni truizam. Podeljena su isto kao što je i voda mokra, Zemlja okrugla, a vakcine bezbedne i efikasne. Podeljena na leve i desne, konzervativne i liberalne, vernike i bezbožne, partizane i kolaboracioniste, šoviniste i „autošoviniste“, te na bogate i siromašne, imajuće i nemajuće, na onih 1% i onih 99%, na elitu i na narod(e).
Upravo zato, postali smo isuviše usredsređeni na naše međusobne razlike, a privučeni jedino našim tribalističkim lojalnostima. Umesto stvarima koje su nam zajedničke, koje nas spajaju i povezuju u – društvo. Pa je i svojevremeni uspeh američkog lonca za pretapanje (melting pot), bio ustupio mesto stereotipno bosanskom loncu sukoba i novih identitetskih politika. Amerikanizacija (u smislu etničke integracije) se odavno povukla pred balkanizacijom ili dezintegracijom, otprilike kao i spolovilo u hladnoj morskoj vodi. A granice i linije podele su povučene takođe, te danas deluje neobično ili politički nekorektno da uopšte promičemo činjenicu da nas, ljude, mnogo više toga povezuje, nego razdvaja. Jer šta je ovo, nekakav izbor za Miss? Muzičke želje i pozdravi za mirom u svetu i zdravljem delfina?
I da li to sklonost koju osećamo prema vlastitim grupama, bilo na osnovu dodeljenih atributa (rasa, vera, nacija) ili ličnih društvenih veza (poznanici, prijatelji, kolege), nužno mora biti povezana sa jednim oprezom, prezirom ili odbacivanjem – drugih? Da li je moguća privrženost ili ljubav prema „Nama“ bez prateće mržnje prema „Drugima“? Pa, bar ako ćemo poverovati ozbiljnim sociolozima, udarne vesti možda i nisu tako loše. Ljudska priroda sadrži mnogo toga za iskreno divljenje, uključujući tu i univerzalni kapacitet za ljubav, prijateljstvo, saradnju i učenje kod našeg Homo Sapijensa ili Razumnog čoveka. I na tim se prirodnim i kosmopolitskim osnovama ponajbolje gradi – dobro društvo. Ali, hajde da prvo pogledamo u ona društva koja to nisu.
Veštačka društva
U istoriji je postojalo tušta i tma fiktivnih, ali i onih realnih – veštačkih društava. Dakle, društava koja su bili osmišljavali ili čak organizovali razni vizionari, čudaci i društveni inženjeri sa viškom imaginacije i slobodnog vremena. Još je Platon u „Državi“, davne 375. godine pre nove ere, predlagao novo društvo u kojem su npr. žene vlasništvo svih (muškaraca), a deca se oduzimaju od roditelja tako da ih više ne prepoznaju i ne favorizuju, pa ih onda vaspitava čitava zajednica. Strogo se cenzurišu opasne knjige i pozorišne predstave, dok svako radi ono u čemu je najbolji, tj. „svako radi svoj posao, i ne meša se u tuđi“. Zlato i srebro su zabranjeni, a obrazovanje posvećeno negovanju prefinjene gospode, odnosno vaskolike staloženosti, uljudnosti i vojničke hrabrosti. Najbolji se polno sparuju sa najboljima, a najgori sa najgorima. Radnici rade, vojnici ratuju, i vladaju najmudriji, odnosno filozofi. A podsetimo se Vajtheda: čitava je zapadna filozofija – samo niz fusnota na tog prokletog Platona.
I zato, Tomas Mor je u „Utopiji“ (1551.) pisao o istoimenom ostrvu sa 54 grada, koji su svi isti i podjednako udaljeni, sa identičnim kućama i odećom stanovnika im. Na vratima nema brava i svako komotno može da ulazi u svaku stambenu jedinicu. Radi se po šest sati, nema besposličara, niti nekorisnog rada, pa onda ni klasnih razlika. Rano ujutru svi građani pohađaju razna predavanja, a u krevet se uredno leže u osam uveče. Muškarci i žene se kažnjavaju ukoliko u brak uđu nevini („Jer niko ne bi kupio konja, a da prvo sa njega ne skine sedlo i uzde“). Nema luksuza, i prezire se zlato i srebro. Jede se u zajedničkim prostorijama, i vlada verska harmonija. Izbegava se rat, i dalekovido kritikuju narodi koji su prinuđeni na ratovanje „obesnom ludošću njihovih vladara i poglavara“.
Ili, Tomazo Kampanela u „Gradu Sunca“ (1602.), a koji isto strogo propisuje seksualnost i kontrolu rađanja, dok vlast takođe stavlja u ruke mudrim filozofima. Lična svojina je opet zajednička, pošto privatna svojina stvara „samoljublje, tvrdičluk, licemerje i spletkarenje“. Ovako je i sa ženama, zbog čega se zagovara slobodna ljubav, odnosno izdašna razmena partnera. Rađanje dece služi državi, a ne pojedincu i porodici. U tom hipijevskom „Gradu Sunca“ iz 17. veka radi se jedva četiri časa dnevno, mahom loveći i sakupljajući hranu, a ostalo vreme provodi u krajnje prijatnom razgovoru, čitanju, pisanju i učenju. U suprotnom, nije li u društvu na delu samo (ne)vešta zavera bogatih ljudi i moćnika koji, pod firmom opšteg blagostanja, zapravo podmiruju jedino svoje sopstvene potrebe?
Zvuči seksi? Pa, kako kome i kako kada. Platon je zbog svojih ideja jedva izbegao smrt i završio na pijaci robova na Siciliji. Tomasu Moru su odrubili glavu, a Kampanela je 27 godina proveo u tamnici. Dakle, svi su oni smišljali i izmišljali određena veštačka ili alternativna društva, a koje smo zatim prozvali „utopijama“. Bile su to i rane sociološke teorije, krajnje zgodne naučne fantastike, kao i društvene kritike svega postojećeg. I to mahom onih upadljivih klasnih razlika, koruptivne vlasti, ljudske pohlepe i gramzivosti, te neobuzdane seksualnosti. Međutim, da li bismo živeli u takvim društvima – i zašto ne?
Svi naši brodolomi
Ovakvih društvenih eksperimenata bilo je i u društvenoj realnosti, a ne samo u socijalnoj filozofiji. Zapravo, bili su to prirodni eksperimenti na navedenu temu – kako napraviti društvo? I to napraviti ga od početka, na brisanom prostoru, ili od nule? Najbolji primer za ovo predstavljaju – brodolomi. Još od Homerove „Odiseje“, preko Šekspirove „Bure“, do „Robinzona Krusoa“ Danijela Defoa i „Gospodara Muva“ Vilijama Goldinga, brodolomi su zaokupljali popularnu imaginaciju čovečanstva. Hej, pa zamislimo samo neke ljude nasukane na pustom ostrvu? Kako će organizovati svoj život? Kako će napraviti svoje društvo? Hoće li zavladati komunizam ili kapitalizam? Demokratija ili diktatura? Harmonija ili pak kanibalizam? Nažalost, i ne moramo mnogo da zamišljamo. Odgovori su mračni, koliko i jezivi.
Na primer, posada realno nasukanog broda „Batavija“, sistematski je isplanirala ubistvo žena i dece kako bi sačuvala resurse 1629. godine. Posada broda „Jutil“ nasukala se 1761. godine na „rajskim“ ostrvima Tromelin u Indijskom okeanu. Kada su spasioci stigli 15 godina kasnije, preživelo je samo sedam žena i jedna beba. Nakon brodoloma čuvenog broda „Meduza“ što je 1816. godine ostavio 146 ljudi na jednom nestabilnom splavu, preživelo je samo 15 osoba, sa pratećim kanibalizmom. I ulje na platnu „Splav Meduze“ Teodora Žerikoa postaje ikona francuskog romantizma, te pobune sproću prosvetiteljstva i vere u ljudski razum. Zahvaljujući Holivudu, najpoznatiji primer bila je pobuna na brodu „Baunti“ revolucionarne 1789. godine. I kada pobunjenici odlaze na pusto ostrvo Pitkairn da bi kreirali svoje novo društvo koje postoji i dan-danas. Iako su buntovni mornari tada samo želeli da se vrate na Tahiti, kako bi nastavili sa svojim ugodnim i seksualno uzbudljivim životom sa Tahićankama – i ova je zajednica bila svojevrsna propast i društvena katastrofa.
Pacifičko ostrvo Pitkairn beše nenaseljeno, sa pitkom vodom, drvećem za drvnu građu, i plodnim vulkanskim tlom za poljoprivredu. Naseljavaju ga devetorica belih pobunjenika sa Bauntija i lokalni urođenici (šest Tahićana i jedanaest Tahićanki). Ova devetorica zatim su utopijski podelila ostrvo na devet jednakih delova (šestorici Tahićana nisu dali ništa) i sebi dodelili po jednu ženu (za Tahićane je preostalo tri). U početku, delovalo je da korektno sarađuju između sebe. Uspostavili su nekakva pravila ponašanja, i donosili odluke konsenzusom ili demokratskim glasanjem. Bez pravnog kodeksa, bez centralnog političkog autoriteta, bez monopola na upotrebu sile, bila je to istinska anarhija, rijaliti šou, ili pak Edenski vrt s kraja 18. veka. A zatim su počela ubistva i krvoprolića. Preživeo je samo jedan odrasli beli muškarac sa ženama mu. Kolonija je potom rasla i razmnožavala se, ali je vremenom otkrivena i kultura viševekovnog seksualnog zlostavljanja maloletnih devojčica od strane starijih muškaraca, kulminirajući u suđenju 2004. godine. Konradovo „Srce tame“, vaistinu.
I sad, ukoliko ove istorijske lekcije deluju preterano, pošto su brodolomnici bili stvarali svoja nova društva u nepovoljnim okolnostima – razmislimo dvaput. Motivisani utopijskim, političkim ili religijskim razlozima, mnogi pojedinci i grupe u istoriji takođe se (i posve dobrovoljno) sektaški odvajaju od svog društva kako bi napravili samo svoju i posve drugačiju vrstu društvene zajednice. I svi oni isto & takođe neslavno propadaju. Takozvani „Šejkeri“ u 18. veku zagovaraju zajedničku imovinu, pacifizam i – celibat. Neverovatno, ali nisu potrajali naročito dugo. Utopijska zajednica „Bruk farma“ u Masačusetsu, kao i utopijske radne zajednice Roberta Ovena i Šarla Furijea, takođe se raspadaju samo nekoliko godina nakon osnivanja. Izraelski kibuci, kao radikalno drugačija forma društvene organizacije, danas opstaju tek nakon što se približavaju normama svog izvornog društva (umesto platonovskim idealima). Jer biće da se veze i emocije između roditelja i dece ipak pokazuju kao isuviše snažne i društveno važne.
Najzad, isto je bilo i sa komunama hipika i „slobodne ljubavi“ u Njujorku ili San Francisku tokom famoznih 1960-ih godina. U jednom kontrakulturnom trenutku, osnivalo se i po dve hiljade komuna godišnje, a činili su ih mladi i buntovni ljudi koji su priželjkivali drugačiji stil života i drugačije društvo. I njih je ubrzo rasturila potpuno prirodna – ljubomora. A i kolektivni rad je predstavljao izazov, te je posuđe prečesto ostajalo neoprano. Prema istraživanju sociologa Bendžamina Zablockog, od šezdeset hipi komuna koje je analizirao, 48 (ili 80%) je opstalo samo jednu godinu. Razlog za ovaj slom bile su svađe oko liderstva, podele rada, kao i seksualne napetosti.
S druge strane, ima neke ironije u tome da učesnici u rijaliti programima (poput „brodolomnika“ u rijalitiju „Survajvor“), i koji im omogućuju da stvore potpuno novo društvo od početka, obično samo ponavljaju svoj postojeći način života. Krajnje predvidivo formiraju nekakva pravila, dužnosti, klike, strukture i slično (uz sveprisutne tračeve i zavere). Kao da postoje neki fundamentalni i univerzalni principi (ne)uspešnog društva? Biće da tropski raj prosto nije dovoljan. A slično je i sa novim zajednicama tzv. gejmera u onlajn video-igricama. Jednostavno rečeno, pravljenje novog i radikalno drugačijeg društva od nule predstavlja jednu zajebanu rabotu. I ona je neretko osuđena na raspad, slom i – brodolom.
Prirodna društva
Okej, a kako da onda napravimo dobro društvo od temelja ili od nule? Ili nakon funkcionalne, pa do temelja razorene – SFR Jugoslavije? Da li je u pitanju samo još jedna naivna utopija? Šta kažu i sma(t)raju Evropljani? Kako se uopšte pravi i proizvodi društvo bez rata, nasilja i seksualnog nasilja? Koje prosvećeno i moderno poštuje ljudska prava, i neguje pravnu državu umesto feudalnih privilegija? Društvo sa više jednakosti i saradnje? Slobode mišljenja, govora i izražavanja? I sa više ljubavi, brige, pristojnosti i pažnje? Jer, i teorijski i praktični utopisti zaista jesu imali dobre namere, ali put do pakla… Umemo li bolje od ovoga? I kakva su ona naša prirodna društva, umesto odvažnih i veštačkih vizija verskih mudraca i društvenih inženjera?
Prema lekaru i genijalnom sociologu sa Univerziteta Jejl, Nikolasu Kristakisu, postoji nešto što se može nazvati – „društveni paket“. U pitanju je svojevrsni amalgam naših osobina kao društvenih bića, a koji obuhvata ljudski prirodni kapacitet za: (1) lični identitet, (2) ljubav prema svojim partnerima i deci, (3) prijateljstvo, (4) društvene mreže, (5) saradnju i solidarnost, (6) izvesnu sklonost prema sopstvenoj grupi, (7) blagu hijerarhiju, ali i za (8) učenje i poučavanje. Jednostavno rečeno, nakon stotina hiljada godina evolucije, postoje naša zajednička ljudskost i naša kolektivna društvenost. A zašto je onda toliko izbegavamo? Društva i zajednice koje kreiramo prirodno i spontano mnogo su uspešnije od onih koje nam nameću najnovije političke vođe, neuke državne birokrate, vizionarski programeri, i mračni ideolozi.
Ovaj sjajni „društveni paket“ one posve prirodne ljubavi, prijateljstva i saradnje, nudi veoma uspešnu i evoluciono proverenu strategiju grupnog života u tom nekom – društvu. I tako beše tokom milenijuma ljudske prirodne istorije. Upravo zato, uopšte ne moramo da budemo vukovi jedni prema drugima, niti u ratu svih protiv sviju, kako je tvrdio Hobs u „Levijatanu“. Niti da postanemo kanibali, čak i ukoliko jesmo brodolomno nasukani na nekakav državni splav, iako dotični i curi i pušta sa svih strana. Jer, spisak ponašanja, vrednosti i mišljenja koji nas međusobno spaja jeste mnogo veći od onog koji nas razdvaja. I sve to uprkos našim lažnim i izmišljenim rasama, verama i nacijama. S tim u vezi, antropolog Donald Braun 1991. godine izdvaja i tzv. „ljudske univerzalije“, a koje odlikuju ama baš svako društvo ili kulturu na kugli zemaljskoj. I među njima se nalaze i sledeće.
Mitovi, tabui, magija, lečenje, nada, verovanja u zagrobni život, verovanja o sreći i baksuzu, brak, briga o deci i starima, „bebeći govor“ prema deci i romantičnim partnerima, ukrašavanje tela, estetika i briga o lepom, konzumiranje psihoaktivnih supstanci, stav da muškarci i žene imaju različite prirode, zabrana nekih tipova seksa, seks u privatnosti, razlikovanje dobrog i lošeg, koncept poštenja, srodstvo i termini za srodstvo, brojevi, jezik, metafore, izreke, lična imena, nazivi za boje, kuvanje, deljenje hrane, ples, muzika, igra, tkanje, oruđa, empatija, solidarnost, trgovina, reciprocitet, gestovi pozdravljanja, ljubav, ljubomora, stid, strah od zmija, sahranjivanje, post, tračarenje, plakanje, higijena, kontrolisanje nužde, tumačenje snova, frizure, društvene posete, sklonost prema slatkom, golicanje, humor, pričanje viceva i mnogo, mnogo šta još. Zvuči poznato?
Dakle, sve ovo odlikuje Sva. Društva. Na. Svetu. I sve su to dobri temelji za izgradnju dobrog društva. Odličan prirodni nacrt, recept ili plan. Prisetimo se metafore o ledenom bregu: na površini izviruju mnoge naše međusobne razlike. Ali u dubini hladne vode, mnogo više toga imamo zajedničkog. Upravo zato, jedna neverovatna analiza grupe naučnika iz „Zbornika Nacionalne akademije nauka Sjedinjenih Država“ iz 2017., sistematski je obuhvatila čak 414 društava u proteklih 10.000 godina. Od starog Rima i carstva Inka, sve do moderne Velike Britanije i Kine, kao i uprkos površnim razlikama, pokazuje se sledeće: sva realna društva razvijaju se i proizvode na gotovo isti, upadljivo predvidivi, pa čak i umobolno dosadni način. Sva su društva neobično slična. Balkanska i postjugoslovenska takođe.
Kako skuvati funkcionalno društvo? Uzmimo dvesta grama ličnog identiteta, pola kilograma ljubavi i prijateljstva, zaliveno saradnjom i društvenim mrežama, uz prstohvat hijerarhije i (legitimnog) autoriteta. I stavimo da se to sporo peče na 180 stepeni, nakon što sve izdašno pospemo – učenjem. Zvuči šašavo, ali deluje. Umesto otkrivanja tople vode, u pitanju jesu one najbolje antropološke osnove za to – kako napraviti društvo. Jer solidarnost se već pronalazi i u ljudskom genomu. A zašto je ne podstičemo? I zato, hajde da već jednom prestanemo da se ponašamo kao rasistoidni, nacionalni, provincijalni, parohijalni i uskogrudi brodolomnici, okej? Kao Robinzoni Krusoi? Zgodne i seksi lepotice sa izbora za Miss su bile u pravu: mnogo više toga nas približava i spaja. I nijedan čovek nije pusto ostrvo, naprotiv. Već i otac i sestra, komšija, ljubavnik, prijatelj i drug. Da bismo napravili funkcionalnu državu, možda prvo treba da napravimo funkcionalno društvo. Hajde da pokušamo?