Brus Springstin i ja
Ako je neko napisao muzičku podlogu, pratnju ili saundtrek za onu odraslu fazu mog života, bio je to Brus Springstin.* Uz Springstinovu 4th of July, Asbury Park (Sandy) ja sam izgubio nevinost. Negde na prelazu između vekova, ali i u ritualnom prelazu između dva modusa egzistencije i svetonazora. Uz njegovu Streets of Philadelphia, češka striptizeta Džej-Džej (pravo ime Jarmila), izvela je moj prvi lapdance ikada, trljajući svoju genitaliju sa pirsingom o preuske mi farmerke 2002. godine. Hadžiluk ili putovanje na Springstinove koncerte u Beču i Pragu, dan za danom 2012. godine, bio je i moj prvi istinski evropski road-trip sa prijateljima.
Uz muziku tog muzikanta sa zvučnika automobila, usledila su i sva ostala putovanja u mom voljenom Mercedesu C-klase po Evropi. Po Toskani, po Bavarskoj, po Burgonji i Šampanji. U Berlin i Hamburg, kao i do Pariza i nazad (par puta). A kada sam se 2008. vratio iz Japana, feljton u Danasu o svom iskustvu naslovio sam Gazdinom Thunder Road. Bio je to intimni motiv mog gromoglasnog puta po vatrenom pojasu Pacifika, od Tokija do Hirošime. I svoj doktorat sam (na)pisao isključivo uz Springstinove albume u pozadini. Odbranio sam ga 2015. Dok je Darkness on the Edge of Town muzički pratila sve moje nevešte preljube, i kojih se danas (ne) stidim, niti se naročito branim. Jer Svako ima svoju tajnu, Soni.
A kada sam boravio ili nedeljama živeo u njegovom rodnom Nju Džersiju, i na spomenutim ulicama Filadelfije, Njujorka i Las Vegasa, bilo je to lično hodočašće. Jer, kao da sam oduvek bio Born in the USA, pa sam se vratio svojoj pravoj kući. Springstinov bahato uramljeni Working on a Dream poster mi i dan-danas ponosno stoji iznad kreveta u mom Novom Sadu (Neoplanti ili The New Garden). Gde i ja nešto radno sanjam o tom boljem svetu, ili se pak nesanično prevrćem ispod jorgana. Najzad, na Springstinovom koncertu u antičkom Circus Maximus u Rimu (2016), osetio sam jedan od najmagičnijih, najintimnijih i najvažnijih trenutaka u svom životu. Jer, tada i tamo sam kleknuo u rimsko blato, i zaprosio svoju devojku. Rekla je „da“.
I sad, od moje sada supruge, za rođendanski poklon sam dobio Springstinovu autobiografiju, Born to Run (Simon & Schuster, 2016). Bespotrebno je reći, raspametila me je i razoružala van svake pristojnosti. Navodno, ovu će knjižurinu na srpskohrvatski jezik prevoditi Dejan Cukić. Kao letnje kiše ili između kreštavih dočeka nekih sportista na onoj terasi beogradske Skupštine grada, šta li? Grozno. Moj dug prema samom sebi jeste da tu knjigu predstavim prvi. Uostalom, Springstin je danas opet na evropskoj turneji. Pa onda, vidimo se ponovo u Beču u julu mesecu. Biće to i prvi muzički koncert naše dve devojčice, koje su se rodile u međuvremenu.
Dakle, knjiga Born to Run je nacrt, recept, i piratska mapa do kovčega sa blagom. Ovo je LEGO i/ili IKEA uputstvo za sastavljanje komadića života koji se uporno preplitao sa mojim, od adolescencije, preko šatrozrelosti, sve do roditeljstva. Ekstaza i trans, divljenje i fandom, univerzalni popkulturni narativ i sav taj džez, sve je to kul. Ali, ima tu i nešto (mnogo) više. U pitanju je tekst koji otkriva njegovu – i, neobično, moju – ličnost, karakter i svetonazor. Među tim stranicama krije se odgovor na sledeću zagonetku. Kako je to i zašto jedan čova i muzikant iz radničke porodice iz Nju Džersija – toliko uticao na sociologa i kolumnistu sa ljute, rurbane i proleterske Detelinare iz Novog Sada u Vojvodini?
O čemu to piše Brus Springstin? Na čak 500+ stranica, u autobiografiji koju je (bez ghost-writera) pisao čitavih sedam godina? U pitanju nije hronika, u pitanju nisu memoari. Reč je o veštoj i masivnoj kolekciji literarnih vinjeta i egzistencijalnih razmišljanja na temu muzike, porodice, ljubavi, prijateljstva, Amerike i života kao takvog. U nekakvoj hronologiji koja zapravo nadilazi i vreme i prostor. The Boss – što mu je nadimak koji upadljivo izostaje iz autobiografije – neprekidno, ali i ponizno i skromno, postavlja mnoga životna i društvena pitanja.
Ko sam ja? Šta znači biti ja? Šta znači biti Amerikanac? Jer, postoji nešto što se može nazvati i Legendom o Springstinu. O gitarošu i kantautoru plavog okovratnika koji poput propovednika decenijama puni antičke i moderne fudbalske stadione, a sve (navodno) u ime običnog čoveka. On negde raskrinkava, a negde i podgreva tu legendu i mitologiju. Jer, veli iskreno, Potičem iz obalskog grada u kojem je gotovo sve začinjeno prstohvatom prevare. Takav sam i ja. U čemu se onda sastoji ta prevara, u službi jedne velike istine?
Na početku, Brus iznosi niz motiva o svojoj kući iz detinjstva, drvetu u dvorištu, ulici, crkvi, mešanom italijansko-irskom i nadasve katoličkom poreklu jednog Amerikanca sa istočne obale. A u pitanju su otvoreno provincijski i palanački koreni, gotovo isti kao i među potomstvom vojvođanskih paora koji su posleratno naglo ugurani u prigradske fabrike. Lokalno antipatriotski, piše i o umrtvljenom svetu i grobu varošice iz koje potiče (Frimont, Nju Džersi). Ali zato, i činjenici da se nije susreo sa rasizmom – sve dok nije upoznao srednju klasu.
Nisam imao prijatelje koji su završili fakultet. Moj Esberi Park bio je ostrvo plavih okovratnika i provincijalaca koji se nisu uklapali. Pametnih, ali ne knjiški pametnih. Ili, taksista, radnik za pokretnom trakom, zatvorski čuvar, vozač autobusa, vozač kamiona, bili su to samo neki od poslova mog oca. Odrastao sam u radničkom kvartu, krcatom fabričkim radnicima, policajcima, vatrogascima, kamiondžijama. Nikada nisam video da čovek izlazi iz kuće u sakou i kravati, a da nije nedelja, ili da nije u nevolji. Ako je neko pokucao na vrata u odelu, taj je odmah bio sumnjiv!
Kada je imao samo 19 godina, njegovi roditelji su bez njega otišli u Kaliforniju, da započnu novi život za sebe. Sestra mu se udala, a on je sam-samcijat ostao u Džersiju. Ipak, ubrzo je napustio svoj rodni grad i otišao na famozni Jersey Shore, u kultni Esberi Park, sa neodoljivim osećanjem lakoće i slobode o kojem takođe nadahnuto piše. I sad, i ja Novosađanin (Nova bašta) sam posetio taj famozni Novi ili Nju Džersi, živeći kod moje sestre Slađane i vozeći se širom te The Garden State. Boravio sam na nepreglednim plažama Atlantika, sa belim peskom i pogledom u slobodu za provincijske šljakere, kao i za dobronamerne, porodične ljude. Uz besne talase koji su me terali napolje iz vode, slinavili mi uhogrlonos, i svlačili mi kupaće gaće. Sve na zgražavanje pristojnih, ali i na kurcobolju sviknutih Amerikanaca.
Springstinov izlaz ili dobrovoljni egzil bila je – muzika. I to muzika koju je kao klinac prvi put čuo na radiju i televiziji (kultni Šou Eda Salivana), koja ga je zapalila i zarazila kao nešto što je najzad živo u njegovoj zabiti. Dakle, Bitlsi i Elvis, Stounsi i Dilan, te ugaone (kotrljajuće) kamenčine popkulture 20. veka. Radio je učinio da dišem i živim u tinejdžerskim godinama. Muzika na radiju je zajednički grozničavi san, kolektivna halucinacija, tajna među milionima ljudi, i šapat u uho cele nacije. Ali, umesto lakih nota, od samog starta su ga palile one malo kompleksnije i sofisticiranije stvari. Ambivalencije između sreće i tuge, pomešane osećanjima čežnje – za boljim životom, i za nekom curom koja se femka i ženira. Bitlsi i Dilan i ostali rokenroleri, za njega su uneli crvenu krv u anemični pop pejzaž. To nije bilo samo uzbuđenje, već nešto što je „oduvek“ želeo da radi.
Decenijama kasnije, na izboru za Rokenrol dvoranu slavnih 1988. godine, stajao je na bini između tih Boba Dilana, Džordža Harisona i Mika Džegera, i sa njima odsvirao I Saw Her Standing There. Skroman kakvim ga je američka provincija dala, Springstin veli sledeće: Pitao sam se šta nije u redu sa ovom slikom? Kako je klinac iz Džersija završio na bini sa ovom trojicom, čiji je rad toliko uticao na mene? Ovo su bili bogovi. Ja sam bio samo jedan gitaroš. Osećao se isto i kada je sa Stounsima u bekstejdžu uvežbavao sjajnu Dead Flowers, pevajući uz Džegera kao Čoveka čiji je glas ovlažio milione gaćica (kao da njegov sopstveni to nije). U tom smislu, Springstinova autobiografija predstavlja i omaž velikanima rokenrola i soula, uz detaljne i ponizne posvete spomenutima. Jednako kao i posvete Džejmsu Braunu, Vanu Morisonu, te panku i generaciji njemu sličnih muzikanata i vizionara, lokalnih i globalnih ličnih heroja. Nastojao je da ispoštuje one koji su ga nadahnuli. Da ostavi trag, da kaže šta ima, i da inspiriše one koji će preuzeti štafetu kada njega više ne bude.
Kada je i sam dohvatio gitaru, muzičkim pejzažem su dominirali hipiji i rok, kakav je bio i njegov prvi kafanski bend, okosnica buduće E-Street bande. Tada je pekao zanat i neumorno svirao po mesnim zajednicama Nju Džersija pred par desetina ili stotina ljudi. Tezgario po svadbama, vatrogasnim stanicama i bolnicama za umno obolele. Verovatno zato i danas njegovi koncerti deluju kao koncerti nekog svadbarskog benda, sa sve naručivanjem pesama ili muzičkim željama na voljenom radiju. Istovremeno, provodio je vreme u njujorškom Grinič Vilidžu, sa hipijima i gejevima i dilerima droge. Dugo je sedeo i kontemplirao po klupama Vašington Skver Parka (prvi dan faksa je otišao tamo, a ne na predavanja). Beše jedno epifanično skapiravanje da sam na istim tim klupama 2016. godine i ja sam gubio vreme među studentima, hipsterima, beskućnicima, uličnim performerima i turistima. Odatle potiču Incident on 57th Street i New York City Serenade, romantične i vudialenovske posvete o Njujorku, priče koje sam i ja osetio, uz nekog koga volim.
Ali, to i dalje nije bio njegov glas. Jer, 1968. godine bio sam pozerski hipik (slobodna ljubav mi je bila okej!) pošto je cela ta kontrakultura bila u suprotnosti sa mojim konzervativnim iskustvom plavih okovratnika. I tada je malo otkrio, a malo izmislio samoga sebe. Raspičkao je (hard) rok estetiku, skratio kosu, i pronašao soul, i ritam i bluz. Tajni sastojci bili su du-vop, soul i Motaun. Ovo je bila muzika koja učini da vam preskoči srce. Bile su to rane sedamdesete, ali i stvari i melodije koje su bile veoma uticajne i slušane na obalama Džersija. Otuda i novi zvuk, muzika za ples, moj rok i soul zvuk, kako veli. I nije više bilo demokratije i „imena bendova“ za njega. On je bio nedvosmisleni frontmen, eponimija, neko ko vodi ceo bend, ko i svira, i piše, i peva (Najpametnija odluka mog mladalačkog života!). Ja sam bio gradonačelnik, sudija, porota i šerif. Džejms Braun je postao njegov bog, otac i heroj kao vođa benda. Bend svira dobro, konzistentno i zategnuto zato što muzičari vole svoj posao, ali i zato što ih je on naterao na to. Rođen je The Boss. Sviđao mu se taj nadimak ili ne, a šatro mu se ne sviđa.
Springstin je ubrzo objavio svoj prvi studijski album, Greetings from Asbury Park, N.J. (1973). Kada je čuo svoju stvar na radiju, bio je to san koji se ostvario. U knjizi detaljno opisuje logiku, motive i inspiraciju iza mnogih stvari koje toliko volim, raskrinkavajući ih kao svoju muzičku autobiografiju (Growing Up, Hard to be a Saint in the City, Lost in the Flood, potonja Rosalita itd.) i otkrivajući mi te neke tajne o kojima sam se toliko zapitkivao. Naprosto, pričao je priče, zbijao šale, antički dramatizovao. Međutim, tu i tada još uvek nije bilo pravih hitova za radio. Ali nije posusta(ja)o, niti pravio politikantske kompromise i istorijska pomirenja.
Drugim rečima, celoj toj stvari je pristupio suvislo, racionalno i znalački razumno. Elementi rokenrol pesme su: glas, muzika i reči. Pošto nije imao neki glas, niti je bio naročiti virtuoz na gitari – preostalo mu je samo to da piše bolje pesme (od ostalih). Da priča priču. Poput plemenskog šamana ili rimokatoličkog propovednika, još od početka sveta do danas. Za pećinskom vatrom ili na MTV-ju, svejedno je. Po uzoru na (naravno) Dilana, kaže: Želeo sam da budem glas koji je refleksija iskustva i sveta u kojem sam živeo. Uz nešto skromniju opasku: Naravno da sam mislio da sam lažnjak i prevarant – to je taj neki umetnički fazon – ali sam takođe mislio da sam nešto najiskrenije što ste ikada videli. Imao sam veliki ego.
Najzad, došlo je vreme za proslavi se ili umri treći album (Morao sam da napravim album koji bi bio otelotvorenje onoga što sam obećavao da ću da uradim. Nešto epsko i neobično, nešto što se nije čulo do tada). Tako i bi. I, biblijski, vide Boss da je dobro. Beše to Born to Run (1975) koji ga je lansirao u zvezde. Napisao je kultnu, naslovnu, noseću i istoimenu stvar sedeći na ivici kreveta u vikendici koju je iznajmio u Vest Long Brenču, u Nju Džersiju. Jer, skitnice kao nas dvoje, bejbi, rođene su da trče! Međutim, i ovde se raskrinkava tipični springstinsovski pristup muzici. Sorry, fanovi, nije to bio bljesak genija, kao sa Hey Jude ili Satisfaction, jok. Već jedan naporan, težački posao u hrišćanskom znoju lica svoga, prepun pokušaja i pogrešaka. Pisao ju je šest meseci, kaže.
Na sličan način, Brus je osmislio i koncept ostatka albuma, kao niz vinjeta koje se odvijaju tokom jednog dana i noći. Usna harmonika na Thunder Road otvara priču (Vrata od verande lupaju, i Merina haljina se zavijori), a optimistični ljubavnici na kraju završavaju u urbanoj džungli, odnosno sa violinama u Jungleland. U rukama sudbine u kojoj vlada ambivalentnost, a sutrašnjica je neizvesna i nepoznata. Sa ovim albumom, najzad je napustio mladalačku samouverenost i „rokerske“ lake note, te počeo da otvara pitanja koja će postavljati narednih skoro 50 godina. Želim da znam da li je ova ljubav stvarna. Nisi lepotica, ali hej, skroz si u redu. Ovo je grad pun luzera, i odlazimo odavde da bismo pobedili! Drugim i Gazdinim rečima, Napustio sam adolescentske definicije ljubavi i slobode. Od ovog trenutka, postaće mnogo komplikovanije. Ostalo je… biologija.
Istovremeno, osmislio je svoje žive nastupe kao sve ili ništa angažmane, kao eksplozivni šou, kao vatromet u srcu, umu, nogama, preponama i duši. U tom smislu, ilustrativna je i priča o njegovoj prvoj međunarodnoj turneji – i kada je prvi put uopšte napustio Sjedinjene Američke Države – nastupajući u čuvenoj Hammersmith Odeon dvorani u Londonu 1975. godine. Tamo su ga sačekali posteri na kojima je pisalo da je baš on „Prva sledeća velika stvar“ u rokenrolu. Springstin je pankerski buntovno pocepao te postere, uz stav da je to Poljubac Smrti! Obično je bolje da publika sama odluči o toj stvari! Ne radi se to tako. Ja znam kako se to radi. Radio sam to. Sviraj, i umukni. Ne govoriš ljudima ništa. Pokažeš im šta umeš i pustiš da odluče sami. Ako pokušaš da kažeš ljudima šta da misle, završiš kao mali fašista sa mentalitetom Medison Avenije. Hej gos'n rok zvezdo, odjebi iz moje glave i uđi u moje noge i moje srce. Tako se radi posao. Tako se predstavljaš ljudima.
Springstin zato i detaljno piše o svojim nesigurnostima, o tremi, o pozeraju, o kostimima i maskama koje oblači i svlači na bini, sve u sukobu sa njegovim stvarnim sopstvom i identitetom. Sjeban sam. Patetično sam slomljen i nervozan. Sa 25 godina, još uvek sam momak iz provincije. Nikada do tad nisam putovao van zemlje. Kao što sam to rekao i pre, znam da sam dobar, ali znam i da sam pozer. Međutim, baš kao i Poli Goltijeri iz (naravno, džersijevske) Porodice Soprano, i Springstin je jedva čekao da se vrati kući, na pravi čizburger. Nisu preskočili baru narednih pet godina, dok nisam odrastao malo, i probio jezičku i kulturnu barijeru. Prodrmalo me je, ipak.
S druge strane, Brus Springstin i E-Street Band (Ljudi bez doma, života, redovne plate ili bilo kakvih praktičnih veština ili talenata u stvarnom, strejt svetu) su u londonskom Hamersmitu odsvirali i otprašili jedan od svojih najboljih i najčuvenijih, istinski antologijskih koncerata. Zbog čega je i poručio: Uostalom, čekam neki mladi bend da iznese i iz sebe izbaci džersijevski kotlić ovakvog rok i pank soula! I baš zato ova grupa prekaljenih svadbarskih muzičara sa vizijom i pozivom neumorno svira kako svira (a to je nepojamno fantastično) već skoro pet decenija. Čak tri električne gitare, harmonika, saksofon, truba, klavir, bubanj, perkusije, violina, mandolina, sintisajzeri i sveopšte ludilo od 20+ muzičara ili rokenrol filharmonije koje razvaljuje živo meso i kida kao vivisekcija. Mi smo filozofija, kolektiv, sa profesionalnim kodeksom časti. Dajemo sve od sebe, sve što imamo, tu noć, da vas podsetimo na sve što vi imate, na nešto najbolje, reći će Brus. Mi ne skrivamo svoje karte. Mi ne sviramo kul. Mi smo lokalni kafanski bend.
Još jedna velika rokenrol tajna koju nam autobiografski otkriva Springstin je sledeća: Ljudi ne dolaze na koncerte da bi naučili nešto. Dolaze zato da bismo ih podsetili na nešto što sami već dobro znaju i što osećaju duboko u svojoj utrobi. Kao neki „narodni“ sociolog, etnograf i antropolog, Brus primećuje snagu okupljanja, ritmičkog svezivanja, plesa urođenika oko zajedničkog totema. Poput sociologa Emila Dirkema u njegovoj raspravi o kolektivnoj uzavrelosti, i Brus Springstin otvoreno svedoči da postoji nešto totemski magično u zbližavanju i uzdizanju ljudi uz muziku. Neko mistično učvršćivanje zajednice kada se ljudi okupe i mrdaju zajedno u prostoru i vremenu, sinhronizovano jedni sa drugima. U pitanju je nešto transcendentno jer, na kraju krajeva, kaže prvosveštenik E-Street bande, rokenrol jeste izvor jedne religijske i mistične moći. Uzgred, ja sam i napisao, pa zatim u međunarodnom naučnom časopisu objavio naučni rad o tome.
Mahnito čitajući Born to Run po novosadskim kafanama poput Pivoteke 77, uz zanatsko pivo i Gauloises pljugu, otkrivam i toplu vodu prema kojoj Brus Springstin naprosto obožava ono što radi. Pa i u toj neobičnosti leži odgovor na pitanje o poreklu njegovog nadnaravnog uspeha. I svojevrsne iskrenosti koju mu niko ne dovodi u pitanje, niti spočitava. Izaći na binu pred 75 hiljada vrištećih fanova sa najstarijim prijateljima u životu, da biste svirali muziku koja je ukorenjena u vama, pa to je nešto nezamenljivo. Ako to uradite jedno, samo jedno veče, nikada više ga nećete zaboraviti. A raditi to iz noći u noć, ceo život, jeste nezamislivo i nemerljivo zadovoljstvo i privilegija. I ovaj sociolog i kolumnista je to osetio, i nikada tu svoju privilegiju neće zaboraviti. Kao na primer, u blagoj uvali Circus Maximusa u Rimu 2016, na mestu antičkih trka kočijama a la Ben Hur. U prašini i u senci rimskih ruševina, tik do improvizovane bine u funkciji magije Springstinovog koncerta, bilo je to odistinski metafizičko iskustvo.
To je zaista nešto što oplemeni. I uzdigne, pročisti grehe, uzdrma mozak, želudac i prepone. Posebno kada je izabranica vašeg srca i uma tu, tik pored vas. Kada vam ovaj džersijevski muzikant „peva na uvo“, rastačući vas na elementarne i subatomske čestice. U jednom trenutku, Gazda je, u mrkloj tišini, potpuno sam, i prebirajući po žicama akustične gitare ispred 100 hiljada zanemelih ljudi, u Rimu odsvirao The River i The Ghost of Tom Joad. I, one dlačice na vratu su eksplodirale, grlo se stegnulo, a suze ispljuštale kao monsunska kiša. Jer, kapira to bitanga od kantautora: Ima nečeg neverovatnog u okupljanju duša, što rasteruje tugu, nešto što učini da vas obasja sunce, što učini da i dalje dišete, što vas podiže na način koji ne može da se objasni, samo da se iskusi, napisao je u svojoj knjizi.
Takođe, Springstin se autobiografski razotkriva i kao patološki radoholičar, u toj neprevodivoj ili na srpskohrvatski jezik kretenski prevedenoj frazi. Poznato je da njegovi koncerti redovno traju između tri i četiri sata, ali jednako minuciozni pristup odlikuje svaku njegovu stvar, svaki njegov album, o čemu u knjizi ne štedi reči. Jedini odnos koji ima prema svojoj muzici i svom izvođenju iste je Lenjinova maksima: raditi, raditi i samo raditi. U tom smislu, Springstin je i neobično strejt. Nema tu mnogo poroka, partijanja, halucinogena i grupi devojaka, već samo proleterske marljivosti i protestantske štedljivosti.
Naime, kada se on susreo sa drugaricama seksualnim radnicama u Amsterdamu i Hamburgu, pobegao je u svoju hotelsku sobu ili glavom bez obzira (Ne ulazim ja unutra!). Uzgred, u istim gradovima i sličnim situacijama, ja nisam bio osoba tako visokih moralnih načela. Njegova autobiografija zato nije hronika hedonističke rokenrol dekadencije, poput one Kita Ričardsa i njemu sličnih, već svedočanstvo o bogougodnoj posvećenosti tom jednom jedinom pozivu. I drugi bogotac sociologije, Maks Veber, bi bio ponosan. I Brusov prvi menadžer mu je rekao da ga je uzeo pod svoje „zato što se ne zajebava unaokolo“ i zato što kod njega „nema droge, cuge i cura; samo težak rad i muzika“.
Naime, Springstin otvoreno piše o tome da nikada nije konzumirao droge, a da je alkohol prvi put okusio tek u 22. godini života (Svirao sam po kafanama i bio okružen cugom ceo svoj život, ali nikada nisam bio u iskušenju da probam tu stvar. Moje iskustvo sa očevim napijanjem bilo mi je dovoljno. Zastrašujuća, sveprisutna figura u koju se tada pretvarao ubedila me je da ne krenem ovim putem. Dobrota i blagost koje je imao u svom srcu, bile su izbrisane u samosažaljujućem gnevu i okrutnosti koja je naš dom pretvarala u minsko polje straha i zebnje). I što je velika misao i lekcija i za moju cugu. A nije baš ni jurio za devojkama, niti deluje kao da su mu one bile naročito bitne. Isuviše stranica autobiografije posvetio je muzici, instrumentima, bendovima, zvuku, a tek sporadično uleti neka preplanula surferka koja mu zavrti glavu. Ali, već na sledećoj stranici ili u sledećem pasusu je više nema, i onda nastavlja o muzici, o radu, i o radu na muzici.
Neposredno nakon Born to Run (1975), Springstin je otkrio kantri. Ali, ne kao američke narodnjake, već kao muziku koja se bavi zrelim motivima, odnosno temama odraslih ljudi, za upadljivu razliku od (naj)većeg dela rokenrola. Ovo je bio moj život, moje komšije, i nisam više želeo da pobegnem, da to izbrišem, zaboravim ili odbacim. Želeo sam da razumem. Koje su to društvene sile bile? Zašto je bilo tako teško? Poželeo sam da budem prosvećeni, sažaljivi glas razuma i osvete. Bio je to glas klasne svesti, gneva i besa ravan Karlu Marksu, te je (moje) sveto trojstvo sociologije – Dirkem, Veber i Marks – ovako postalo zaokruženo u Gazdinoj muzici, filozofiji i društvenoj teoriji.
Usledili su albumi Darkness on the Edge of Town (1978), dupli The River (1980) i Nebraska (1982). U ovako bogatoj zemlji, Springstin se zapitao otkuda onda njegov toliko siromašan, bedan, šljakerski komšiluk? Moja muzika je trebala da bude i muzika identiteta, potraga za smislom i za budućnošću. Bilo je tu i malo Gazdinog lukavstva uma: Moraš prikupiti stvari koje ti nešto znače, da bi one značile nešto i tvojoj publici. Tu leži dokaz. Tako znaju da se ne šališ. Springstinovi albumi oduvek su pokušavali da budu ili da predstavljaju zvuk osobe koja nastoji da razume gde da smesti svoj um i svoje srce. Kada mu je sestra, zaglavljena u nesrećnom braku, za njegovu pretužnu, bolnu, egzistencijalnu stvar The River rekla „To je moj život“, bila je to najbolja kritika koju je ikada dobio.
A zatim je došao Born in the USA (1984). I po čemu Springstina i dan-danas (pre)poznaju i oni koji sa rokenrolom imaju veze kao žirafa sa stiroporom. Poput prvog Ramba, naslovna i istoimena stvar bila je protestna pesma o veteranima iz Vijetnama, ali je pogrešno percipirana kao nekakva ultrapatriotska himna. Za njega, taj song je bio jedna od najboljih pesama koje sam napravio, ali i pesma koja je najslabije shvaćena. Ipak, Springstinova guzica u farmerkama ispred američke zastave, a pred objektivom čuvene Eni Libovic, svakako nije pomogla ispravnom skapiravanju songa, bar ne u miljeu hladnoratovskog patriotizma.
Bio je to njegov ulazak u pop-arenu, ali i hard kor penetracija u status globalne superzvezde. Jebiga, ljudi na albumu čuju ono što žele da čuju. Na kraju dana, veliki deo rok muzike čini eskapistička zabava. U pitanju je prostor za snove, iluzije, zablude, za igranje uloga. Naravno, Brus tu pokušava da se opravda i da centrifugira svoju biografiju. Pa drobi o tome da je samo želeo da bude glas onih društvenih sila koje su uticale na (nesrećne) živote njegovih roditelja, njegove sestre, njegovih suseda i zaboravljenih ratnih veterana. Pa je opet Born in the USA, na svojim predizbornim mitinzima, koristio jebeni Ronald Regan. Uprkos tome što su Springstinovo poreklo, politika i pogledi na svet bili u mnogome drugačiji. Mi smo bili za Demokrate. Oni su za radne ljude. Ali opet, priznaje Brus, osamdesete su bile do jaja. Nikada nismo bili baš toliko loše obučeni. Kada gledam te fotografije danas, naprosto izgledam… gej.
Ne treba biti preoštar prema Gazdi. Za one koji žele da čuju, Brus Springstin je u svojim songovima uvek nedvosmisleno iznosio jednu socijalnu i klasnu dimenziju društvene stvarnosti, a koje je i te kako bio svestan. Bio sam dete Amerike iz doba Vijetnama, iz doba atentata na Kenedija, Martina Lutera Kinga i Malkolma Eksa. Naša zemlja više nije bila nevino mesto iz Ajzenhauerovih 1950-ih godina. Politička ubistva, ekonomska nepravda, i institucionalni rasizam bili su moćni i brutalno sveprisutni.
On zato i nudi jednu detaljnu muzičku raspravu o američkim i društvenim paradoksima, kao i socijalnu istoriju društva kojem snažno pripada. Piše o strepnji i strahu, o mogućnosti da se stvari ipak neće odvijati ili da se ne odvijaju kako treba. O dubokom jazu između američkog sna i američke realnosti koja ga neprekidno tišti. Kako poručuje u Badlands, i kojom decenijama otvara svoje koncerte: Pričaš o snu, pokušavaš da ga ostvariš, a budiš se noću, sa tako realnim strahom. Provedeš ceo život čekajući trenutak koji neće doći. Pa, nemoj da gubiš vreme čekajući! Kao popkulturni izraz razuma što grmi u svom gnevu, Springstin urla: Želim da pljunem u lice ovoj pustoj zemlji!
Međutim, ono što nam njegova autobiografija razotkriva jeste i da Brus kao relativno bahati bogatun – hvala rokenrolu i tantijemima – oseća izvesnu moralnu nelagodu. Posebno u vezi sa tim levičarskim škrabanjem i pseudomarksističkim ispevavanjem po koncertima i albumima. Na kraju dana, bio sam samo tip kojem je nelagodno u sopstvenoj koži. Jebote, Brus Springstin oseća nelagodu, anksioznost, i ima loš ukus u ustima zato što je bogataš u košulji siromaha. Ili je i to samo još jedna poza? A onda opet, bio je otišao i na ljudskopravašku Amnesty International Tour, a 1988. godine svirao u Istočnom Berlinu.
Pa ga je to iskustvo političkih i građanskih nesloboda iza Gvozdene zavese učinilo zahvalnim što se rodio u Sjedinjenim Američkim Državama. Zahvalnim što se, citiramo, rodio u mom malom seljoberskom, represivnom govnetu od grada sa jednim hidrantom koji sam voleo i gde si, uprkos društvenom pritisku glupavih i netolerantnih, ipak mogao da hodaš i govoriš slobodno, bez straha za svoj život i zdravlje (u većini slučajeva). Jebiga, to je ta neka Amerika: amalgam represivne konzerviranosti i nezapamćene slobode, sve odjednom i u isti mah.
Još od 1980-ih do danas, Springstin se sve više uključivao u političke, socijalne, ali i lične dileme svog doba, na svoj idiosinkrazijski način. Sa sjajnim, vrhunskim i neprikladno zapostavljenim albumom Tunnel of Love (1987), na primer. I, koji mi kao original (kupljen u Amsterdamu) uporno stoji u automobilu za upotrebu kada sam i ja sam u sličnoj egzistencijalnoj i emotivnoj krizi. Sada otkrivam da se čova i autor tada posvetio sličnim krizama: Borio sam se da otkrijem ko sam to ja, i kako da dospem do nelagodnog mira sa vremenom i smrću. To je bilo iskustvo oko toga kako sam se zaista osećao sam sa sobom, kako se osećam u najmračnijim trenucima svog srca, a gde zaista obitavam. Jer, neposredno pre toga Springstin je krajem devedesetih raspustio E-Street bend i krenuo solo, pustinjom bespuća onog Francuza Bodrijara i našeg Žižeka – ali i putem sopstvene kliničke depresije.
Ipak, tu negde se i smuvao sa svojom (drugom) suprugom i članicom benda, devojkom iz Džersija i soulmejtom, crvenokosom Peti Skijalfa (zvanično se uzeše 1991. godine). Dozvolio sam da me Peti upozna kako nikom drugom nisam. Ovo me je plašilo. Verovao sam da mnogo toga u vezi sa mnom nije zgodno za saznati. Moja usredsređenost na samog sebe, moj narcizam, moja izolacija. Peti je i sama bila usamljenik, što joj je pomoglo da me prihvati, ali da li će me i dalje voleti ako me upozna? Bila je snažna, i pokazalo se da može da se izbori sa mojim autodestruktivnim ponašanjem. Peti je promenila moj život na način na koji to niko drugi nije. Inspirisala me je da budem bolji čovek. Smanjila je moje bežanje, a i dalje mi je ostavila prostora da se krećem. Brinula se o meni i više nego što sam to bio zaslužio. Zvuči poznato, bar za sve nas introvertne samotnjake? I Springstin usamljeno tumara i luta, i Brus Springstin je nomad.
A kada je ponovo okupio bend, on je želeo novu i modernu ploču. Kako sam kaže, bez balzamovanog roka, želeo je album za novi vrli digitalni svet, tj. za stanje stvari u kojem pažnja ne traje duže od par minuta. U tome mu je – mudra odluka – pomogao lik koji razume mlade, genijalni 30-godišnji producent Pearl Jam i Rage Against the Machine, ali mu pomaže i traumatično iskustvo tragedije od 11. septembra 2001. godine. U pitanju je bio The Rising (2002). Tog odvratnog dana, na naplatnoj rampi ga prepoznaje neki čova, i moli ga da pripomogne, rečima – Trebaš nam, Brus.
Zato je i glavni motiv naslovne i eponimične numere, The Rising, bio vatrogasac koji se na taj zloglasni datum pentra uz stepenice Svetskog trgovinskog centra, dok svi ostali i „normalni“ ljudi beže i trče dole. I, naravno, vatrogasac gubi svoj život, pritom maštajući o pecanju somova što se praćakaju u vodi. Ovo je možda i najbolja metafora Springstinovog pogleda na muziku, Ameriku, život i svet. Jedan osećaj dužnosti, uz nepojamnu hrabrost, i religijske slike uspona na zvezdano nebo. Neverovatna je to stvar. Ali, bilo je na tom albumu i antikolonijalnog sluha za glas palestinskog bombaša samoubice (stvar Paradise), čisto da sve ne bude patriotski, jer jednom se već opekao.
Istu dužnost i isti poziv, kao odistinski glas svojih suseda i prijatelja, osećao je i u Nju Orleansu nakon uragana Katrina. Kao i nakon rata u Iraku. I nakon recesije ili raspada američke ekonomije. Bili su to vrhunski, savremeni i naprosto brutalni albumi Magic (2007), Working on a Dream (2009) i Wrecking Ball (2012). Sanjao sam snove izbeglica i stranaca. Ovi snovi su nekako bili i moji. Osećao sam njihove strahove, njihove nade, njihove čežnje, našao sam se i sam na jednom metafizičkom autoputu u potrazi za životom i rokenrolom. Bio je to protest protiv Džordža Buša (koji je nekako bio i ostao laka i jeftina meta), ali i nešto mnogo više. Jedna muzičko-radna etika, i priča o društvenoj nepravdi raspojasane deregulacije i jednog capitalism gone wild. Jer, deindustrijalizacija jeste teško pogodila njegov kraj i njegove ljude, proletere sa plavim kragnama i ekipu oko koje lešinare Donald Tramp i slični populisti i nacionalisti.
Deluje šašavo, ali postoje ozbiljne veze ili duboke paralele između američke i srbijanske provincije ili palanke. Sve su to isti pejzaži napuštenosti, bede, isključenosti i beznađa. Po čitavim postsocijalističkim zajednicama koje je nekada doslovno hranila po jedna fabrika, a koje danas više nema. Ili se u njoj nose pelene u crkvi neoliberalizma. Kako poput vrsnog političkog analitičara rezignirano tvrdi: Pisao sam o američkoj postindustrijskoj traumi i radničkoj klasi 35 godina. Pokazalo se da je tanki veo demokratije bio samo plitka maska za narastajuću plutokratiju, i koja je zapravo oduvek bila tu.
Najzad, ogroman deo Springstinove autobiografije sačinjava njegov – otac. U pitanju je snažna frojdovska figura veća od života, ali i tip koji je bolovao od alkoholizma i dijagnostikovane paranoidne šizofrenije. Hladan, depresivan, distanciran, nezgodan i zajeban. Nisam bio ćaletov omiljeni zemljak, otvoreno kuka Brus Springstin. Međutim, jednom prilikom, dotični ćale je vozio 700 kilometara da bi sa sinom podelio pivo u njegovoj kući, i tada mu priznao: „Brus, bio si dobar prema meni i tvojoj majci. Ja baš i nisam bio dobar prema tebi“. Kaže Gazda: To je sve što mi je trebalo. Kratko priznanje istine. Springstin detaljno i emotivno opisuje očevo umiruće telo u bolnici, i zatim otkriva možda najveću istinu svoje autobiografije.
A to je – da je sve radio zbog njega, i po uzoru na njega, uz dašak glume i šmiranja, naravno. Čekajte, polako, zaista? Springstinovi albumi nisu toliko revolucionarni glas proletera u klasnoj borbi, već Springstinova lična, psihološka borba sa mentalnom, socijalnom i klasnom egzistencijom sopstvenog oca? Tragao sam za glasom unutar sebe koji će se stopiti sa mojim kako bih ispričao jednu priču. I ja sam majstor koji popravlja stvari. Ja, koji u životu nisam radio više od nedelju dana nekog fizičkog posla (živeo rokenrol!), oblačio sam uniformu fabričkog radnika, odeću mog oca, i išao sam na posao. Vidi, tata, taj momak na sceni, to si ti. Ja te ovako vidim.
A piše Springstin i o svojoj deci, o rođenju sina koje ga je ispunilo kako arogancijom, tako i skromnošću. Jer život je ipak jači od umetnosti. O svojim klincima koji ne slušaju njega, već Lejdi Gagu i Džastina Timberlejka, kada mu ne kritikuju albume. Ali, bez staračke mudroserije, kaže: Kršteni su u toj svetoj reci rokenrola, od strane svojih sopstvenih heroja, na svoj način, u svoje vreme, i to je u redu. Najzad, emotivno i nadahnuto govori i o članovima E-Street benda kao o svojoj drugoj porodici. U pitanju su njegovi višedecenijski prijatelji i drugovi, zemare iz Džersija, te braća po muzičkom oružju koja dele njegov zanat i viziju. Piše o njihovoj borbi sa alkoholizmom i drugim bolestima, te o tragičnoj i preranoj smrti Klerensa Klemonsa (saksofon) i Denija Federičija (harmonika). Ali i o hegelijanskoj borbi za priznanje ili ničeovskoj volji za moć unutar nedvosmisleno autokratskog režima koji se zove Brus Springstin i E-Street bend.
Istovremeno, Gazda progovara i o očevoj nakaradnoj genetici, odnosno „virusu“ depresije koji vrluda i njegovim sopstvenim krvotokom. Otkrivajući sve karte, bez bulšita, baš kao na svojim koncertima. Dakle, piše o svom dugogodišnjem psihijatru, o tome kako je bio na antidepresivima poslednjih 20 godina života, bez zaverašenja o farmaceutskoj mafiji (Lekovi su mi podarili život koji ne bih imao da ih nije bilo). Kako je bio doslovno slomljen od 60. do 62., i onda opet od 63. do 64. godine života, u nemogućnosti da napusti krevet. Opisuje svoj hod ka ambisu, uz prateće erektilne disfunkcije (Dođavola, nije mogao ni da mi se digne! Hm, biće da ima nade ako 60-godišnjak kuka zbog toga?) i neprekidne, konstantne suze i plač.
I sad, uprkos popularnom miljeu jednog antinaučnog i njuejdž nadrilekarstva, od kojeg boluju mnoge superzvezde, uzroke za svoju kliničku depresiju Brus pronalazi isključivo u sopstvenom fizičkom, a ne metafizičkom nasleđu. U prostom hemijskom disbalansu, i bez naivnog i jeftinog psihologiziranja. Ova STVAR koju sam proučavao i protiv koje sam se borio najvećim delom tokom prethodnih 65 godina. Ona dođe u mraku ili usred dana… To je bilo u meni, hemijski, genetski, i znao sam da moram da se pripazim. Jedina odbrana bila je ljubav. I, jebiga, kao i toliko puta u svojim pesmama, u pravu je čovek i u ovoj poeziji u prozi.
Do ove autobiografije iz 2016, Brus Springstin je bio objavio 314 originalnih, autorskih pesama na 18 studijskih albuma u protekle 43 godine. A zatim i još tri albuma ili staroškolske ploče: Western Stars (2019), Letter to You (2020) i Only the Strong Survive (2022), kao nove i fantastične omaže kantriju i soulu. Na nagovor izvesnog Baraka Obame, proizveo je i šou Springstin na Brodveju, kada je pet dana nedeljno (od utorka do subote) solo izvodio svoje stvari za gitarom i klavirom – i pričao priče – tokom 2017, 2018. i 2021. godine. Ima na neizbežnom Netfliksu. Dobio je i Oskara i Predsednički Orden za slobodu. Naravno, ima u tom saundtreku za život i slabijih uradaka, ali i stvari koje su lansirale moj lični svet u meandre preispitivanja, promišljanja, egzistencijalnih dilema. Kao i egzaltacija, raspamećivanja i značajnih zapitkivanja o sebi i smislu istog života.
Kako sam Springstin autobiografski ističe: Moje pisanje je bilo usredsređeno na pitanja identiteta. Ko sam ja, ko smo mi, šta je i gde je dom, šta sačinjava muškost, zrelost, koje su naše slobode i odgovornosti? Bio sam zainteresovan za to šta znači biti Amerikanac. Zvuči poznato? A šta tačno znači biti sociolog i kolumnista? Univerzitetski profesor, Jugosloven, ateista, strejt muškarac, niskog rasta i kratkovid, u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji, u protekle četiri decenije života? I gde je dom? Ostavio sam dovoljno znoja na binama širom sveta da ispuni bar jedno od sedam mora! kaže Brus Springstin. Ostavio sam i ja skoro-pa-toliko izgovorenih reči na svojim predavanjima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i napisanih rečenica po novinama već punih 17 godina. Ili čitava 533 teksta ili kolumne samo u dodatku „Nedelja“ u dnevnom listu Danas, svake proklete nedelje, bez izuzetka.
A čemu sve to? Zašto ja pišem i govorim? Nije li to krajnje apsurdno i besmisleno, kao u Mitu o Sizifu? Čemu doktorat iz sociologije? Knjige i naučni radovi? Čemu kolumne i slika u novinama? Pred izazovima boljeg života u smislu napuštanja ove puste zemlje? Sve što i ja sam pokušavam da pišem i kažem, takođe je velika laž ili obmana u službi velike istine. I upravo zato, Springstinova autobiografija Born to Run jeste vanserijsko književno delo koje pred čitaoca, slušaoca i muzičkog fana neprekidno postavlja pitanja Ko sam ja? Čemu ja? kako to najbolja književnost (u)radi.
Jer, svi smo počasni građani te primalne šume. U kojoj smo nakaradno izgubljeni i nevešto preplašeni pred babarogama života. Ipak, kaže Springstin, Mi ostajemo. Moj klan, moja krv, moje mesto, moji ljudi. Verovatno zato on i danas živi na 10 minuta vožnje od svoje rodne varošice, a na 20 minuta od Jersey Shore plaže. A ne u Švajcarskoj, Monaku ili na Maldivima. Kako to? Pa, tako što čak i davno posečeno drvo u njegovom dvorištu iz detinjstva nutka svedočanstvo o svom trajanju, bar u vazduhu i praznom prostoru iznad koji o(p)staju i traju. I zato i mi sami ostajemo kako u tom vazduhu, tako i u prašnjavim korenima i dubokoj zemlji. Predstavio sam svoju dugu i glasnu priču, moj mađioničarski trik, nadajući se da će vam prodrmati dušu. Idite i ispričajte je dalje. Evo, Brus, važi.
Jer, posve neskromno, ovo je moćni eho priča koje i ja sam već skoro dvadeset godina pričam za dnevni list Danas, te za Plejboj, Eskvajer, VICE, Cenzolovku i Nomad. Kao i studentima i studentkinjama iza fakultetske katedre, u jalovoj nadi da će ih prepoznati kao svoje i važne. Uz logični nastavak tih storija za ostale i razne goste po tribinama i medijskim gostovanjima, odnosno među prijateljima, poznanicima i sličnomišljenicima. Ili uopšte u toj nekoj javnosti ove jalove države i sakatog društva. Dok, zapravo, ove priče mahom pričam za sebe samog. U ličnoj borbi sa svetom oko nas, ili uprkos ovoj zapuštenoj i pustoj zemlji kojoj treba pljunuti u lice, i palanke iz koje valja gromoglasno pobeći, što bi rekao Brus. To je ta neka stvar, taj antički demon koji vam ne da mira.
Zato su to i moje lične pesme, podsetnici i priče o vremenu i mestima u kojima sam obitavao, i prostorima u kojima sam maštao i sanjao. O društvenim nepravdama i nejednakostima, o marksizmu i sociologiji. O modernosti, antifašizmu i Jugoslaviji, o nacionalizmima, zločinima i nepočinstvima, o diskrepancijama i nepoštenju, o stvarnom i prevarnom patriotizmu. Kao i ljubavi, čežnji i strasti. Zato je ova Springstinova autobiografija nešto što najzad iščupa čoveka iz te mračne nevolje izbačenosti u svet ili u život iz materice. I, sa Njenom posvetom „Hvala ti što si Rođen da Trčiš sa mnom“, ona je jedna od mojih najvećih dragocenosti i blaga. Jebeno jesmo rođeni da trčimo, i to je nešto savršeno. U neku bolju, razumniju i suvisliju egzistenciju, u trajnoj potrazi za smislom. Hvala tebi, mila.
*Onu filmsku i filozofsku podlogu napisao je Vudi Alen, ali o tome drugi put.