Kada sam u S/M raspoloženju, ja sebi pustim Ćirilicu. U pitanju je nacionalno frekventni tok-šou Milomira Marića koji besramno traje satima, i u kojem se vrti jedno dvadesetak istih gostiju, odnosno nacionalnih trudbenika koji smatraju o sudbini srpskog naroda. Pa se tamo, u nedogled, bogoradi protiv Hrvata, Albanaca, Bošnjaka, Crnogoraca, Engleza, Nemaca, Francuza, Amerikanaca, Obaloslonovačanaca, feministkinja, građanista, komunista, judeomasona, reptilijanaca, drugosrbijanaca i uopšte svih i mrskih „drugih“ koji „nama“ – rade o glavi. Ova popularna trovačnica duha tada mi posluži kao reality check oko srbijanskog društvenog mejnstrima, ili kao uvek neugodni izlazak iz personalnog društvenog mehura. Ali i kao uspavanka, pošto je sve to odavno prežvakano, već viđeno i tako prokleto isto.
Najmanje trideset i kusur godina, Srbija je famozno „podeljeno“, a zapravo krajnje tribalističko (a ne pluralističko) društvo. Jedna zapuštena i predmoderna zajednica u kojoj se mnogi i prekobrojni ljudi narajcano protive svakoj saradnji sa onima koji se nekako razlikuju od njih samih. Međutim, i savremena Evropa koja sa blazirane visine posmatra našu malu plemensku zajednicu ili kočoperno galsko selo, ne bi smela da oseća odviše samozadovoljstva. Tribalizam u formi nacionalizma bukvalno je razorio, uništio i razbucao Zapadnu Evropu u paramparčad u dva svetska rata u prvoj polovini dvadesetog veka. Takoreći, juče. Dok i danas, sama reč „migranti“ ili „muslimani“ u mnogim zabitima Evrope izaziva jednu vagnerovsku salvu raspojasanog gneva, ako ne i organski nagon za invazijom na Poljsku.
Tribalizam naš nasušni
Tribalizam je vešta kurva. Jer poput smrtonosnog koktela od bezalkoholnog soka sa žestokim pićem, miksuje zgodnu saradnju i solidarnost među „našima“ sa onom opijajućom mržnjom i agresijom prema „drugima“. A u pitanju je i krajnje prirodni impuls, pošto su većina društvenih životinja tribalistička bića. One love zajedno u čoporu, zajedno brane teritoriju, i pleme je neophodno za njihov opstanak kao jedinki. Ovako je bivalo i u 99% ljudske prirodne istorije, ili tokom miliona godina evolucije putem prirodne selekcije, zbog čega u lobanjama i dalje nosimo jedan praktično praistorijski um. I zato i danas razvijamo neobičnu privrženost prema članovima sopstvene ekipe za mali fudbal ili za pab kviz. Hvala Darvinu, otuda volimo da grupno pripadamo, pa i da se posledično delimo među sobom.
Na primer, na Delije protiv Grobara ili na BBB protiv Torcide. Na mikiste protiv đokista, pankere protiv metalaca, i fanove Bitlsa sproću fanova Stounsa. Na odane Najku protiv Adidasa, Mercedesu protiv BMW, ili Ajfonu protiv Samsunga. I da, identični je impuls na delu i sa međusobno zavađenim verama i nacijama, iako sa neuporedivo težim društvenim i istorijskim posledicama. Ljudi naprosto imaju blesavu umsku sklonost prema članovima sopstvene grupe (što psiholozi nazivaju „unutargrupna pristrasnost“) uz prateću nelagodu, strah ili prezir prema članovima one druge grupe (što sociolozi nazivaju „ksenofobija“ ili „etnocentrizam“). A sve to čak i ako je naša grupa potpuno izmišljena, veštačka ili trivijalna kao što jeste.
Međutim, kako ispravno ističe sociolog Ričard Senet, tribalizam sa ksenofobijom je vremenom postao kontraproduktivan u složenijim i modernim društvima. Ova društva sada nužno zavise i od radnika koji su emigranti ili stranci, ona sadrže i različite etničke grupe, vere i rase, te kreiraju i drugačije načine seksualnog i porodičnog života. Naterati svu tu društvenu kompleksnost u jedan te isti kulturni kalup ili dobro ograđeni svinjac, kao u Marićevoj Ćirilici, jeste – politički represivan poduhvat. A predstavljao bi i jednu golemu laž o samima sebi. Svako „ja“ ili sopstvo čini kombinacija osećanja, pripadnosti i ponašanja koja se retko uklapaju zajedno na uredan, zgodan i (etnički) čist način kao puzzle u sliku sa kartona slagalice. I svaki sociopolitički poziv na plemensko jedinstvo, sabornost i spasonosnu slogu, nužno će umanjiti ovu kompleksnost i višestrukost identiteta. Drugim rečima, ako zaista želimo da društveno i lično napredujemo u savremenom svetu, treba nam više pluralizma, a ne više tribalizma.
O problemu represivnog jedinstva, etnički čiste i kulturno homogene sloge ili „Srba na okup“ pisao je još Aristotel pre oko 2.400 godina. Ovaj filozof teške kategorije zamišljao je grad ili državu kao synoikismos, odnosno kao sinergijsko okupljanje ljudi iz različitih porodičnih plemena. Svako pleme ili domaćinstvo (oikos) zaista imaju svoju sopstvenu istoriju, lojalnosti, obaveze, imovinu, pretke i porodične bogove. Međutim, zbog nasušne potrebe za uzajamnom podrškom i saradnjom, „svaki grad se sastoji od različitih vrsta ljudi; i slični ljudi ne mogu stvoriti grad“, pisao je Aristotel u Politici poodavno.
Otuda dobar polis ili društvo obavezuju ljude na to da razmišljaju i da se bave i Drugima koji imaju različito poreklo, drugačije lične bogove i raznovrsne svetonazore. Pluralizam, a ne tribalizam, je sudbina svakog istinski modernog društva. Očigledno je da međusobni sukobi ne mogu da održe društvo na okupu, ali je naš starogrčki (ili pak makedonski?) filozof razborito otišao i korak dalje. Za njega, svaki tribalizam podrazumeva i da mislimo da znamo kakvi su drugi ljudi, iako o tome pojma nemamo. Pa se u nedostatku neposrednog iskustva sa drugima i drugačijima, udobno vraćamo našim „plašljivim fantazijama“ (ksenofobiji i stereotipima, modernim rečnikom). A lekovito sredstvo ili dodatak ishrani za ove viruse uma tada predstavlja – saradnja.
Blagotvorna saradnja
Dakle, šta ćemo sa našim akutnim, ako ne i hroničnim tribalizmom? Sa našim Ćirilicama i ostalim TV programima uskogrudog i sitnosopstveničkog parohijalizma? Rešenje je u saradnji ili kooperaciji, kako argumentuje spomenuti sociolog Senet. Naime, saradnju čini svako ponašanje ili razmena u kojoj svi učesnici imaju koristi od datog susreta. Ovakvo ponašanje prepoznajemo među šimpanzama koje se međusobno bište i trebe od vaški, i među decom koja zajedno prave zamak od peska na igralištu ili na plaži. Kao i među muškarcima i ženama na seoskom svinjokolju ili mobi, i koji jedni drugima dodaju vreće od peska da bi se odbranili od pretećih poplava. Ljudi jesu ksenofobne, ali su i saradljive životinje, onda kada za to dobiju političku priliku.
Sredinom 20. veka, američki psiholog turskog porekla Muzafer Šerif, komotno je proizveo agresivni tribalizam i ksenofobiju među dva novoformirana „plemena“ tinejdžera („Orlovi“ i „Zvečarke“) kao između Delija i Grobara – ili Srba i Hrvata, a u svom eksperimentu u jednom omladinskom kampu u Oklahomi. Uzgred, ovakav važan eksperiment danas ne bi dozvolile fakultetske etičke komisije. I zatim je, kao na nekakvom sociopsihološkom termostatu, Šerif bio smanjio međusobne animozitete među našim plemenima u kampu. Kako to? Pa, tako što je dečake primorao da sarađuju mimo svojih plemenskih pripadnosti i veštački konstruisanih linija podele. Slično tome, američki sociolog Semjuel Stoufer otkrio je i da su beli vojnici koji su se borili zajedno sa crncima u Drugom svetskom ratu zatim imali manje rasnih predrasuda od bledolikih Amerikanaca koji nisu iskusili crnce u svojim jedinicama. Dakle, saradnja jeste u našim genima. Ali je uvek valja društveno podmazati jednim političkim WD-40 mazivom.
Saradnja može biti različita i razna. Uostalom, ljudi mogu da sarađuju i na spravljanju atomske bombe, i na organizovanju pljačke banke ili kazina u Las Vegasu (kao u onim filmovima sa Džordžom Klunijem). Ali, oni umeju i da zajedno očiste sneg ispred ulaza u svoju kolektivnu stambenu jedinicu, te da komšiji ili čak strancu pozajme kablove da pokrene automobil kojem se ispraznio akumulator. I zato, neobično je važno da ljudi putuju mimo granica svoje zemlje, da studiraju u inostranstvu, i da rade u multikulturnom okruženju. Dakle, da sarađuju na nekom obrazovnom, radnom ili čak turističkom zadatku sa Drugima. Procenjuje se da je iz programa međunarodne studentske razmene Erazmus od 1987. do danas rođeno više od milion beba! Očigledno je da su tu bile razmenjivane i telesne tečnosti po studentskim domovima. Ali se zato ovakvim druženjem i prndačenjem, blisko i hrabro sarađivalo mimo istorijskih granica u Evropi.
Muškarci i žene koji se susreću po firmama, učionicama i amfiteatrima, na ulicama i trgovima, i koji po kafanama ili kod kozmetičarki razmenjuju tračeve i kuknjave (na svoje žene i na muževe), obavljaju tu stvar bez svesti o tome da zapravo – sarađuju. Društveni čin ove kooperacije umotan je u urbano iskustvo obostranog zadovoljstva. Saradnju čine i formalni rituali pričesti u crkvi, ali i neformalni gestovi pristojnog ponašanja poput „izvinite“, „molim vas“ i „hvala lepo“ ispred lifta, a koji uzajamno poštovanje među ljudima verbalizuju u društvenoj stvarnosti. Države i nacije nisu individue i ljudi. Ali slučajevi, primeri i simbolički gestovi međudržavne ili međunarodne saradnje našoj tribalističkoj životinji i njenom tribalističkom umu poručuju sledeće: „Hej, ovo pleme su naši prijatelji i saradnici; i nema razloga da ih se pribojavamo.“ Takvi činovi mogu imati veličanstvene i gotovo magične posledice, i umeju da naprave ogromnu razliku. Na primer, između rata, primirja i mira.
Dva Božića
U ovo praznično vreme, možda i najdirljiviji slučaj saradnje među narodima u jednom zlom dobu bilo je neformalno božićno primirje u Prvom svetskom ratu. Naime, 25. decembra 1914. godine, oko 100.000 vojnika duž celog Zapadnog fronta organizovali su nezvanični prekid vatre, i odbili su da ratuju jedni sa drugima. Položivši oružje, pevali su božićne pesme (pa i na jezicima Drugog), okitili su svoje rovove svećama i dekoracijama, igrali fudbal među sobom, razmenjivali cigarete, čokoladu i konzerve hrane sa „neprijateljem“, te razgovarali o ženama i tračarili o svojim brkatim i nadređenim oficirima. Ima i sačuvanih fotografija, ako možda pesimistički ne verujemo u tu snagu ljudske saradnje usred kosmičke nevolje i belosvetskog rata. I zato, umesto što doživljavamo svoja društva jedino kao teritorije, imovine i identitete, valja da promenimo perspektivu. Jednog smo roda, Sapijensi ili ljudska bića, čak i kada nas ratni komandanti u svom interesu ubeđuju da nismo.
Tačno 107 godina kasnije, 25. decembra 2021. godine, mi po Balkanu jedni drugima i dalje brojimo krvna zrnca, kopamo nove rovove, prepaljeno čuvamo izmišljene tradicije, te crtamo murale i političke granice koje nas erektivno uzbuđuju. A baš tog dana, čovečanstvo je u svemir lansiralo do sada najveći teleskop na svetu. I sad, ukoliko ga okrenemo ka planeti Zemlji, da li ćemo videti državne granice i zašto ne? Videćemo samo Sejganovu bledu, plavu tačku kao našu jedinu domovinu. Ovaj teleskop („Džejms Veb“) je veličanstveni primer saradnje među belosvetskim naučnicima, inače krajnje različitog porekla, istorija, vera, država, rasa i nacija. I paradigma ili egzemplar neslućene snage ljudske kooperacije – kada se razumom odreknemo tribalizma u ime onih (naj)viših i kosmičkih ciljeva.
Očekuje se da će istraživanja i podaci sa ovog teleskopa iz korena promeniti naše razumevanje kosmosa, i pomoći nam da saznamo odakle to zaista potičemo. A da li nas to interesuje, kada smatramo da sve znamo? I da li smo uopšte spremni na ovakvu kognitivnu promenu? Mentalno eksperimentalno, razmislimo i o sledećoj stvari. Ukoliko npr. otkrijemo inteligentni život na drugim planetama, hoće li i ti vanzemaljci imati svoje – vere, države i nacije? Ili su oni već bili prevazišli svoj tribalizam? Pa će, kao u naučno-fantastičnim filmovima, biti stanovnici svoje planete kao svoje jedine domovine? Kosmopolitski građani (svog) sveta? A mi? Da li ćemo se kao Zemljani, tada ujediniti i najzad sarađivati protiv novih Drugih sa drugih nebeskih tela? Ili ćemo ostati i zaostajati u svojim parohijalnim, uskogrudim i zatucanim granicama Ćirilice i onog jedino srpskog sveta? I zašto?