Završavaju se upisni rokovi i prijemni ispiti na fakultetima u našoj Republici. A kakve su želje i ambicije naših budućih studentkinja i studenata? Ukratko – svi ili većina bi u programere, a malo njih na jezike i društvene nauke.
I gotovo niko ne bi u škole, odnosno na učiteljske ili nastavničke smerove. Na primer, na Fizičkom fakultetu u Beogradu, za nastavnički smer Opšta fizika prijavio se samo jedan kandidat od 25 predviđenih.
Na Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, tek 24 kandidata na 100 planiranih mesta. Kako to? Pa, i ne mora se završiti fakultet za razboriti odgovor. Među razlozima jesu i demografija, kao i skaradan društveni status učitelja i nastavnika u ovom društvu.
Ali, među razlozima je i novac. Želimo da uvećamo broj nastavnika u Srbiji? Uvećajmo plate radnicima u prosveti, i to značajno.
Naime, nije da je naša omladina baš toliko opsednuta kompjuterima. Pa da nejač ovoliko mahnito želi da izučava informatiku i softversko inženjerstvo, odnosno algoritme, kodove i programske jezike čitave četiri godine života.
Već su u famoznom IT sektoru danas ubedljivo najveće plate, i to je tako. Da je drugačije, mnogi programeri u Javi ili Pitonu bi se prekvalifikovavali za nastavnike geografije i biologije, štrebajući topografiju ostrva Jave i anatomiju pitona (ili kulturni uticaj Letećeg cirkusa Montija Pajtona na društvo), umesto što je sada obrnuto.
To jest, da je prosečna plata učitelja ili nastavnika u školi 2.000 evra, srednjoškolci bi podjednako strastveno navaljivali da izučavaju didaktiku, interaktivnu pedagogiju i metodiku nastave.
JEZIK OSNOVA CIVILIZACIJE: I zato, drugo i važnije pitanje je sledeće. Zašto omladina danas mahom upisuje fakultete rukovodeći se finansijskim interesima, a ne ličnim interesovanjima? Što progovara o otužnom stanju naše ekonomije, (obrazovne) politike, kao i kulture. Napetost između odabira lukrativnih profesija i autentičnih želja je postojala oduvek.
Kao i između želje roditelja da im čeljad budu doktori i inženjeri, a ne antropolozi ili istoričari umetnosti. Ali, kao da nikad nije bila zaoštrena ovoliko, i kao ovde. S tim u vezi, interesovanje srpske omladine je danas neobično tanko i za studiranje srpskog jezika i književnosti.
Kao i nemačkog, francuskog, italijanskog, pa čak i ruskog (engleski se još uvek drži). Nacionalisti i dežurni ćiriličari tada će kršiti prste zbog sudbine srpskog jezika i književnosti, ali je problem još dublji od toga. Uostalom, i programski jezik je na prvom mestu – jezik.
A jezik je, Đuro, šta? Verovatno najznačajnija odlika ljudske vrste. Mnogo veća i dalekosežnija od kompjutera. Jezik i komunikacija su osnova ljudske civilizacije. Sve što radimo, od svakodnevnih razgovora do organizacije čitavog društva, počiva na jeziku.
Upravo zato i postoji tolika opsesija tehnologijom koja je u vezi sa ljudskom komunikacijom, od masovnih medija do interneta. Jer, gle čuda, iza skraćenice IT u popularnom sektoru krije se oblast informaciono-komunikacionih tehnologija.
A šta oni zaista uče i znaju o tome? Jer, složena vokalna komunikacija je evoluirala pre oko 150.000 godina među praistorijskim ljudima. A govorni jezik je pretvoren u tehnologiju pisma u drevnoj Mesopotamiji i Egiptu pre oko 5.500 godina.
Ukoliko nešto zapišemo, to već može da se deli ili šeruje sa neuporedivo više ljudi u prostoru i vremenu. Razne informacije, od poezije i mitologije, do matematike, filozofije i nauke, tada mogu da postanu sačuvane, unapređene ili kritikovane.
Nakon glinenih pločica i papirusa, usledili su i izumi papira, pa štamparske prese, i tako sve do interneta, Fejsbuka i Tvitera. Uzgred, o problemu lažnih vesti u medijima i politici pisali su još antički Grci.
I, sve se to detaljno predaje na filozofskim fakultetima. A ima li ko da čuje? Pismo i jezik su direktno doprineli novim oblicima društvene organizacije, trgovine, nauke, kulture i ljudskog života uopšte. Najzad, zato omladinu i pitamo – šta ćeš UPISATI?
POPUT HOBIJA: Kao i sa jezicima, slično je i sa društvenim i humanističkim naukama: filozofijom, sociologijom, antropologijom, istorijom, arheologijom itd, sa upadljivim izuzetkom psihologije. Kad je ovaj sociolog i kolumnista 2002. upisivao Filozofski fakultet, na Sociologiju se prijavilo oko 90 kandidata. Samo dvadeset godina kasnije, prijavilo ih se 25.
U čemu je kunst? Prvo, deo i laičke i naučne javnosti, kao i donosioci odluka, društvene nauke danas ne smatraju dovoljno naučnim, niti naročito ozbiljnim i bitnim. To su neke meke nauke i teorije ili nepraktični poduhvati. Koji su poput hobija, i o čijim predmetima istraživanja (kultura, obrazovanje, politika, društvo) svi znaju sve, zar ne?
Drugo, krivicu za ovu pogrešnu sliku snose i masovni mediji, i koji saznanja iz društvenih nauka veoma retko prenose u rubrikama o nauci. Naime, mediji će sociologe i ostale društvene naučnike često pozvati za komentar ili izjavu o tekućim događajima.
Preneće i neke ekonomske trendove ili statistike o stopama kriminala, ponekad i na naslovnoj strani. Ali, gotovo nikada neće izveštavati o naučnim otkrićima i istraživanjima iz sociologije, antropologije i srodnih društvenih nauka.
Slično tome, i nauke o jeziku dospevaju u masovne medije samo povodom – rodno senzitivnog jezika ili kad se uzbudi patrijarh. Jedini medijski izuzetak su naučna saznanja iz psihologije, koja ovako deluje tvrđe i ozbiljnije, i zbog čega (još uvek) beleži nadnaravnu popularnost među omladinom.
Ali, ima tu još nešto. Biće da su naša politika, društvo i kultura postali krajnje jeftini u tranzicionom međuvremenu. A naša deca i mladi prilični oportunisti. Jer, sve ovo se dogodilo u prethodnih petnaestak godina.
Pa ni u našim univerzitetskim gradovima više nema dovoljno nejači koja bi upisala fakultete i smerove koji ne donose novac odmah posle studija. Svaka čast izuzecima, ali mladima u Srbiji više nije atraktivno da požele jedno široko, teorijsko, opšte, humanističko, iako nešto teže i tržišno nepraktično znanje.
Kao što se u našem društvu više ne razumeju značaj i vrednost znanja iz filozofije, sociologije, lingvistike ili književnosti, dakle, onog najtemeljnijeg znanja o (neprogramskom) jeziku i društvu.
NE MAŽE SE NA HLEB: Naš društveni problem nije samo nedostatak nastavnika fizike i srpskog jezika po školama, već i nedostatak visoko obrazovanih građana koji će misliti naše društvo i kulturu. Danas je centralno pitanje pred prijemne ispite – Gde ćeš se zaposliti posle fakulteta?
Umesto pitanja – Šta želiš da saznaš? I na tu žvaku pristaju i naše obrazovne politike, pa i sami fakulteti. Pa imamo odurne zahteve da se brojevi slobodnih mesta na fakultetima modifikuju u skladu sa tržištem (a ne obrazovnom vizijom ili politikom).
Dođavola, tržište je krajnje promenljiva stvar od danas do sutra, poput srpskog javnog mnjenja. Da li zbog te nevidljive ruke i fluidne fikcije treba da izučavamo fenomene koji su trenutno lukrativni, ali nas nimalo ne zanimaju kao ličnosti? Drago dete, interesuje te istorija književnosti? Džabe, ne trebaš tržištu rada. I čemu to, ako se ne maže na hleb i ne sipa u rezervoar?
U vaskolikoj trci za novcem i statusom, za tim benzinom i hlebnim namazom, prečesto zaboravljamo na sledeću činjenicu. Studiranje je vanserijsko, transformativno, egzistencijalno, i gotovo magično iskustvo. Koje se pamti ceo život i koje formira naš profesionalni i lični identitet do kraja tog života.
Naime, studiranjem najzad i zauvek dobijamo odgovor na pitanje – Ko sam ja? Šta jesam i šta želim da budem? I, posle studija na univerzitetu, većina ljudi nikada više neće dobiti sledeću fantastičnu priliku.
Da pune četiri godine svog bivstvovanja na planeti Zemlji posvete jedino – učenju. Čitanju, istraživanju, sticanju znanja o svetu oko nas, te preoblikovanju svog uma.
Poslovi i visine plata se menjaju, ali ovo iskustvo ne možemo vratiti. Nikad više. Zato nije svejedno šta ćemo studirati. Ono što nameću trenutno tržište rada, masovni mediji i vladajuća kultura – ili ono što nas zaista interesuje kao ljudska bića?
Draga omladino, šta ćeš upisati?