foto: Dženat Dreković/NOMAD

Kišjuhas: Albanci sa drveća

Albanofobija u Srbiji još nije umrla, a ka’će ne znamo. I što je krajnje neobičan osećaj straha, prezira i mržnje prema Albancima, bar za državu i društvo koji formalno žele Kosovo sa većinskim albanskim stanovništvom u svom sastavu, zar ne? Ili to, po starom-lošem običaju, Srbija želi Kosovo – ali bez kosovskih Albanaca u istom?

Naime, na naslovnoj stranici prorežimskog glasila Informer, i svim trafikama u Srbiji, nedavno je osvanuo naslov: „Zapad ukinuo vize lažnoj državi. Evropo, evo vam Šiptara! Vodite ih sve u EU!“ Čekajte, šta? Nije li poenta državne politike da se Albanci reintegrišu u Srbiju?

Zbog čega ih onda glasnogovornički Informer, uvredljivim rečima, proteruje sa Kosova u mrsku Evropu? Kakav je to kačamak u glavi? Tabloidi su vaistinu nastavak rata drugim sredstvima. Kao argument za nezavisnost Kosova od Srbije, sve što kosovski premijer Kurti treba da uradi u Briselu jeste da pokaže ovu naslovnu stranu.

Ovu, kao i nebrojene druge. Albanci u navedenom glasilu konstantno figuriraju kao „Šiptari“, pa tako „Šiptari bi da izbrišu Srbe“, „Šiptari se spremaju za rat“, „Šiptari spremaju terorističke napade u Evropi“, „Šiptari totalno poludeli“ i tome tabloidno slično.

Prema jednom istraživanju, samo u januaru 2017, Informer je objavio 20 tekstova sa pogrdnom rečju „Šiptar“. Ovaj termin izdašno koristi i aktuelni šef Državne bezbednosti, institucije koja je bila odgovorna za onolike zločine na Kosovu. I da, jednom za svagda, u pitanju jeste termin koji je nepristojan i uvredljiv, iako Albanci jedni druge ponekad nazivaju slično („Shqipetar“).

Otprilike kao i termin „crnčuga“ (nigger) koji je takođe uvredljiv i rasistički, iako pojedini američki crnci jedni druge ovako oslovljavaju. Ali, zamislimo Njujork tajms koji na svojim naslovnicama poručuje da se „Crnčuge spremaju za rat“, „Crnčuge bi da izbrišu Amerikance“, „Crnčuge potpuno poludele“ ili „Evropo, evo vam crnčuga“?

Hajde da pokušamo racionalno i bez prenapučenih emocija. Da smo kosovski Albanci – da li bismo želeli da živimo u takvoj državi, te medijskom i društvenom ambijentu? Prema istraživanju Instituta društvenih nauka (2020), samo trećina ispitanika Srba (31 odsto) bi prihvatili brak sa Albancem ili Albankom.

A 24 odsto Srba bi pristalo da Albanac bude predsednik Srbije. To nam, otprilike, govori sve o našoj zajedničkoj budućnosti. Prisetimo se tretmana jednog jedinog Albanca, Šaipa Kamberija iz Bujanovca, u Skupštini Srbije (potpredsednica iste je zatražila njegovo hapšenje).

Šta bismo da ih je trideset ili pedeset? A premijerka Brnabić je 2019. izjavila da „Priština ne razmišlja racionalno“ i da „Imate posla sa ljudima koji su bukvalno izašli iz šume“. Iako je verovatno mislila na bivše pripadnike OVK, u pitanju jeste indikator (pre)dugog smatranja o Albancima kao iracionalnim varvarima i divljacima mimo civilizacije.

Kosovski Albanci tada su na društvenim mrežama reagovali humorom, te sarkastičnim heštegovima „Bukvalno sada smo izašli iz šume“ (#LiterallyFromtheWoods) i „Ljudi iz šume“ (#PeopleFromtheWoods), uz selfije ispred nekog drveća.

A nije to od juče, i u tome je ceo kunst. Jedan drugi srpski premijer, Vladan Đorđević (1897-1900), opisivao je Albance kao divljake i plemenske ljude koji nemaju istoriju i nesposobni su za državu. Mrtav i rasistički ozbiljan, Đorđević je tvrdio da su Albanci „evropski crvenokošci“ koji „spavaju u drveću za koje su prikačeni repovima“. Kako u Vladi, tako i u Srpskoj akademiji.

Njen predsednik, čuveni naučnik Jovan Cvijić, opisivao je kosovske Albance kao podle i prikrivene Srbe. I nadrinaučno je insistirao na tome da Srbija „zbog životnih potreba“ mora da izađe na more preko Albanije (luke Drač), te crtao razne geografske i etnografske mape tim velikosrpskim povodom. Pa eno tog Cvijića na našoj novčanici od 500 dinara, u državi na koju bismo da privolimo Albance. Ali kako, moliću lepo?

Ako je npr. akademik Vaso Čubrilović 1937. napisao memorandum za Vladu u kojem otvoreno predlaže – totalno etničko čišćenje Kosova od Albanaca. Za njega, Albanci su „neprijateljski i strani elemenat“, zbog čega kritikuje „zapadne“ metode u rešavanju etničkih problema, i predlaže hapšenja, krčenja groblja, seču šuma i puštanje pasa, odnosno golu represiju.

I ambasador u nacističkom Berlinu Ivo Andrić 1939. piše svoj elaborat rešavanja „albanskog pitanja“ putem asimilacije i iseljavanja, radi izlaska Srbije na famozno more. Prema Dimitriju Tucoviću (1914), šovinistička štampa u Srbiji je širila stereotipe o Albancima kao varvarima i „ljudskom odrodu“ koje valja civilizovati.

I jeste, slične rasističke stavove imali su razni kolonijalni gospodari, Englezi, Francuzi i Španci, te Amerikanci, kao i Rusi. Ali i mi u Srbiji, uz aktivne politike kolonizacije, represije i aparthejda.

Međutim, ako to smatramo ružnom rasističkom i kolonijalnom prošlošću, razmislimo dvaput. Premotajmo nekoliko decenija unapred, i SANU je sačinila Memorandum (1986) u kojem se kosovski Albanci predstavljaju kao divljačke ubice i silovatelji koji progone srpski narod.

Srbija je i 1981. primenila golu silu nakon demonstracija sa zahtevom da Kosovo postane sedma republika, a Albanci konstitutivni narod u SFRJ. Tada je ubijeno više desetina Albanaca, proglašeno vanredno stanje sa sve tenkovima, te uhapšeno i na robije osuđeno preko 4000 Albanaca.

Dok je akademik, prvi predsednik SR Jugoslavije i takozvani „otac nacije“ Dobrica Ćosić 1999. ovako pisao o kosovskim Albancima: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.“ U ćosićevskom govoru mržnje, kosovskim Albancima se i danas prišivaju jedino epiteti „šiptarskih terorista“, dilera drogom i ljudskim organima. Kao da u pitanju nisu ljudi, već – ljudi sa drveća.

Da Srbija ozbiljno razmatra politiku „Kosovo je Srbija“, umesto što je samo štampa na majicama za desne ekstremiste, ponašala bi se veoma drugačije. Na primer, albanski jezik bi se izučavao u školama u Srbiji. A predsednik Vučić bi se na Instagramu hvalio da ga aktivno uči.

Obeležili bismo masovne grobnice, progovorili o hladnjačama, i izvinili zbog ratnih zločina Miloševićevog režima. Promenili bismo Ustav, i redefinisali Srbiju kao državu srpskog, albanskog i svih ostalih naroda. Prevodile bi se knjige kosovskih pisaca i naučnika.

Narodna banka Srbije bi novčanicu sa Cvijićem zamenila Majkom Terezom (ili Ibrahimom Rugovom). Navijalo bi se i za kosovske sportiste, džudistkinje Mejlindu Keljmendi i Distriju Krasnići, pa i za fudbalere Džaku i Šaćirija. Na radio stanicama bi svirala i popularna muzika sa Kosova, a u Beogradu se organizovali koncerti Dua Lipe i Rite Ore.

Jer, sve bi to značilo da smo zaista ozbiljni u svojim namerama da Kosovo (p)ostane u sastavu Srbije, i da Albancima pružamo iskrenu ruku pomirenja. Nemoguće? Nezamislivo? Možda i jeste. Ali baš zato je i Kosovo u Srbiji pojednako nezamislivo – bez rata i egzodusa koje priziva Informer.

I da Kosovo nikada ne dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama ili zastavu na jarbolu na Ist Riveru, sledeće pitanje ostaje. Šta smo to mi kao društvo uradili da bismo Albance učinili ravnopravnim i prihvaćenim građanima naše Republike?

Umesto kolonijalne i rasističke dehumanizacije kao dežurnih terorista, dilera droge, pekara i semenkara sa repovima ili sa drveća? Zašto nema „specijalnih veza“ sa ovim ljudima, prilikom upisa na fakultet ili lečenja na kliničkim centrima? Da li tada treba da iznenađuje zašto kosovski Albanci ne žele da žive u Srbiji? I da li to iskreno želimo – i mi sami?

Na kraju, ko su danas jedini evropski „Indijanci“ nesposobni za uređenu državu, u dubokom raskoraku sa vrednostima modernosti i Zapada? Prosvetiteljstva, sekularizma i vladavine prava, umesto vladavine srodničkih veza, partijske korupcije, tribalnog kriminala, i podrške Rusiji? I ko je tu zaista „moralni talog“ Balkana? Kosovski Albanci ili srpski tabloidi?

Aleksej Kišjuhas

Kišjuhas: Saradnje narodima!
Kišjuhas: Mir svetu
Kišjuhas: Mi, heroji?
Kišjuhas: Svete granice
Kišjuhas: Nikada više?
Kišjuhas: Druga Srbija živi!
Kišjuhas: Seks i telefon
Kišjuhas: Zakon protiv slobode
Kišjuhas: Propasti hoćemo
Kišjuhas: Događanje roda
Kišjuhas: Bombe na Božić
Kišjuhas: Čemu sreća?
Kišjuhas: Škola ili crkva?
Kišjuhas: Poslednja šansa
Kišjuhas: Zapad je kriv?
Kišjuhas: Mihal i ja
Kišjuhas: Zavera vetra
Kišjuhas: Kuvanje žabe
Kišjuhas: Smrt Vojvodine
Kišjuhas: Znanja deci
Kišjuhas: Guslarski orgazam

Deduš: Đon
Marković: Lice i naličje
Ćatić: Suprug je…