Sve je počelo kada su osnivači Sjedinjenih Američkih Država u svoju čuvenu Deklaraciju o nezavisnosti od 4. jula 1776. godine stavili i frazu „potraga za srećom“ (the pursuit of happiness). Na koju zatim, uz pravo na život i slobodu, podjednako imaju pravo sva ljudska bića. Međutim, ono što hrabri drugovi Vašington, Adams, Džeferson, Medison i ostali tada nisu mogli da pretpostave je sveopšti kukavičluk potonjih generacija oslobođenih fiskulture. Jedne armije posleratnih pojedinaca i postrevolucionarnih pojedinki čiji je jedini smisao postojanja postao taj da budu – srećni. A umemo li bolje od toga? Postoje mnogo važnije stvari u životu od sreće. Naime, sreća bez pratećeg smisla je krajnje prozaično, plitko i isprazno iskustvo, poput fejsbučke fotografije sa putovanja za pohvaliti se nezainteresovanim „prijateljima“ na mreži. E sad, druga je tema što ni smisla nema.
A sve je i definitivno otišlo dođavola sa motivacionom i samopomoćnom (self-help) industrijom knjiga o „snazi pozitivnog mišljenja“, „autosugestije“ i slično, zbog koje plaču na hiljade hektara posečenih šuma. Kao na primer, u pop-psihologijama i svojevrsnim manifestima jeftinog optimizma poput Moći pozitivnog mišljenja (The Power of Positive Thinking, 1952) publiciste i sveštenika Normana Vinsenta Pila (pet miliona primeraka, prevedena na 15 jezika), odnosno Tajne (The Secret, 2006) publicistkinje i TV-producentkinje Ronde Birn (devetnaest miliona primeraka, 46 jezika) i nebrojenih drugih.
Prema ovom, pa, smeću, „sve dolazi iz glave“ ili „kakve su misli, takav ti je život“, pa onda: misli pozitivno, ti to možeš, budi optimista, voli sebe, čaša je polupuna, svaki dan je novi početak, svaki dan postajem sve bolji, i slične mantre i instant-budalaštine za umno nedorasle. Kao i za plašljivce pred grubom i teškom realnošću koju nazivamo životom ili borbom. Dakle, dovoljno je da mislimo drugačije – pozitivno i optimistički – i, magično će se nizati uspesi u školi, na poslu, na računu u banci, kao i u krevetu. A u čemu je problem sa tim?
Moć negativnog mišljenja
Problem je, i zato što ovakvo pseudoštivo zavodljivo implicira da je moguće menjati okolnosti u svom prirodnom i društvenom svetu procesom pukog – mišljenja. A možemo misliti da pivo i čokolada ne goje, da je Kosovo u sastavu Srbije, ili da smo lepi, visoki i plavi, ali to neće promeniti realnost. Zabluda ostaje zabluda. Problem je i zato što mnogi naučni dokazi ukazuju na to da nas upravo pozitivno razmišljanje može učiniti nesposobnim, nejakim i nesrećnim. Naime, pozitivni mišljači obično nemaju rezervni plan, skloni su poricanju, preopterećeni su srećom i srećnošću, za neuspehe preterano krive same sebe i svoje misli, i tako dalje u jednoj spirali patnje i samo-optuživanja. Naravno, najopasnije je kada se pozitivno razmišljanje nutka kao lek, i to za teške i sasvim realne bolesti poput kancera. A što je neutemeljena, preterana i smrtno opasna ideja koja nema veze sa naukom i dokazima.
Na svu tu priču o srećnosti se nakačila i naučna ili paranaučna psihologija, u disciplini prikladno nazvanoj pozitivnom psihologijom. I koja je svojim banalnim anketicama pokušala da izmeri sreću, baš kao što se meri 250 grama bureka sa sirom/sirnice za poneti. Što su zatim vrhunski brutalno raskrinkali i demontirali kao naučnu prevaru jedan skeptični amater i jedan čuveni subverzivac, fizičar Alan Sokal. Suština je u sledećem: ljudi koji se služe pozitivnim mislima kako bi izbegli da se osećaju loše, sebi samima čine lošu uslugu. Jer nas upravo loši osećaji motivišu na to da delujemo i preduzimamo nešto. Udaranje briga na veselje neće promeniti situaciju koja je te brige prouzrokovala. Uostalom – kacigu, padobran i kondome smislili su pesimisti i njima slični skeptici, tužnjaci i mračnjaci.
Drugim rečima, kao i svaka prevara, od hrišćanstva do proizvoda za uvećanje penisa, ova jeftina „uradi sam“ psihologija nudi – laka rešenja za teške probleme. I za skromnu novčanu naknadu, naravno. S druge strane, postoji obilje naučnih dokaza za suprotno – za svojevrsnu korist ili moć negativnog mišljenja, a o čemu je 2011. godine pisao čak i pop-naučni Scientific American. A postoje i naučni radovi koji pokazuju da negativno raspoloženje izaziva bolje pamćenje, kao i da smo ubedljiviji i zapravo bolje utičemo na ljude sa kojima stupamo u kontakt ukoliko smo „negativni“. Naprosto, očekivanja od drugih i od samih sebe da budemo pozitivni i srećni zapravo nas čine dodatno sjebanijim i unesrećenim.
Šta (ni)je sreća?
Ali, šta je ta prokleta sreća uopšte? Ah, pa to već ne znamo i zapravo pojma nemamo. Što nas ne sprečava da je želimo, i tako odmah i stalno. I zbog čega smo često nesrećni. A ljudi su kroz istoriju imali sasvim drugačije stavove i razmišljanja o tome šta sreća tačno jeste. Pre modernog doba, sreća je naprosto bila definisana kao srećna okolnost, a ne kao subjektivno stanje ili osećanje. Dakle, sreća je bila nešto poput kiše, pobede u ratu ili rođenja sina (umesto ćerke). I nije bilo moguće uraditi nešto povodom toga – ili su nas bogovi obdarili tom srećnom okolnošću ili nisu, kraj priče.
Među antičkim filozofima, sreća je bila isto što i vrlina, odnosno isto što i ispravno, moralno i razumno ponašanje. Srećna osoba je moralna osoba, a sreća nije značila osećati se dobro, nego biti dobar. Tako je za Aristotela sreća bila „aktivnost duše koja ispoljava vrlinu“, a Ciceron je tvrdio da moralnog čoveka možemo nazvati srećnim, čak i dok ga muče i rastežu na točku. Zatim (u bliskoj vezi sa tim mučenjem), u srednjem veku su bogobojažljivi hrišćani zgodno ustvrdili da je sreća nešto što duša dostiže tek u zagrobnom životu ili u Raju. Zato su patnja, suze i bol na Zemlji sasvim okej, pošto ćemo za iste biti nagrađeni na nebu. Za sreću se valja i načekati i napatiti, i tačka.
Tek u 18. veku dolazi do ideje o sreći kao o jednom subjektivnom i hedonističkom stanju, a sreća je najzad izjednačena sa osećanjem zadovoljstva. Što je stav koji iskijavamo i danas. Dakle, sve do modernog doba, mislioci su sreću opisivali kao stanje čoveka koji vodi moralno ispravan život, a ne kao lično osećanje nekoga dok jede parče torte ili dok se igra sa kučićima i mačićima. Međutim, vremenom se valjda ukapiralo da vrlina i sreća uopšte ne moraju da idu zajedno. Kao i da neki sasvim iskvareni, grešni i rđavi ljudi prilično uživaju u tome što rade.
I zato je veliki prosvetitelj Markiz de Sad ovaj novi filozofski stav doveo do logičkog ekstrema: ako je sreća zadovoljstvo, onda je sreća u bludu i nemoralu. U telesnim zadovoljstvima i prolaznim vrednostima. Helvecije je 18. vek i prozvao „stolećem sreće“, pošto su se životne okolnosti Evropljana dramatično poboljšale, a nakon vekova gladi i kuge, životni vek i broj stanovnika su udvostručeni. Doba Prosvetiteljstva tada je proglasilo i da svako ima pravo na sreću, što je zapisano i u spomenutoj američkoj Deklaraciji o nezavisnosti od 4. jula 1776. godine. Uz pravo na život i pravo na slobodu, i pravo na „potragu za srećom“ postalo je neotuđivo i apsolutno za sve. Dobro, osim za žene i robove, ali ne sitničarimo sad.
U čemu je poenta? Definicija sreće kao „ono nešto što osećaš kada jedeš parče torte, i tako stalno i bez prestanka“ je istorijski potpuno nova. Baš kao i ideja da možemo „postati“ srećni tako što ćemo nešto uraditi povodom toga. A ideja da treba da „budemo“ srećni, i da je sve drugo posledica nekog neobičnog gremlina u mozgu (kojeg onda treba ispraviti „pozitivnim razmišljanjem“) je takoreći od juče. Mnogi ljudi su danas nezadovoljni i frustrirani upravo zato što misle da upadljivo propuštaju neku magičnu emociju koju „srećni“ ljudi osećaju stalno. Jer, vidi Instagram!
Sreća je ranije bila neko transcendentno, gotovo božansko stanje koje može dostići samo obdarena manjina ili elita – filozofi koji po ceo dan mozgaju o istini, odnosno monasi koji se po ceo dan moljakaju i šibaju u kelijama. Dok je danas sreća demokratizovana i gotovo vulgarizovana u vidu sveprisutnih smajlija i sveopšte industrije sreće. Ali, da li je sreća zaista pogodna kao krajnji ljudski cilj? I gde se dednuše istina, lepota, pravda, kreativnost, ljubav, sloboda i svetska revolucija?
A sreća je danas i veliki biznis. Od piva i kokaina, preko kurseva meditacije, sve do lekova koji se reklamiraju obećanjem da smanjuju simptome depresije nakon smrti voljene osobe. U kompaniji „Gugl“, na poziciji „veseljaka“ (jolly good fellow), radi čovek zadužen za širenje sreće i pronalazak duševnog mira među ostalim zaposlenima. Stjuardese i uopšte radnici u uslužnom sektoru se primoravaju na to da se stalno osmehuju, ali i da doslovno osećaju sreću. Jer, istraživanja pokazuju da su srećni radnici 12% produktivniji od nesrećnih.
Tada pristižu psiholozi i ostali menadžeri ljudske osećajnosti, a koji su smislili i “koeficijent” sreće, odnosno propisali „ispravnu“ razmeru pozitivnih i negativnih emocija i koja iznosi: 2,9013. Znači, ako je taj koeficijent veći od 2,9013 pozitivnih prema 1 negativnoj emociji, čestitamo, mi smo jedan srećan čovek i uspevamo u životu. Komplikovani faktori sreće, nesreće, uspeha, razočarenja, okruženja, vaspitanja, kulture, klase, pola, roda, gena i ostalog, banalno se redukuju na magičnu brojku od 2.9013. Slično tome, Ujedinjene nacije od 2012. godine objavljuju Svetski izveštaj o sreći, gde bez blama rangiraju države-nacije po količini sreće (Finska je najsrećnija zemlja na svetu, četvrtu godinu za redom). Pojedini mislioci pozivaju i na to da se BDP zameni sa indeksom „Bruto domaće sreće“ jer, fakat, ne žele ljudi toliko da bruto proizvode i rmbače, koliko žele da budu – srećni.
Međutim, u tome je i problem. Biti srećan je postala norma ili pravilo, poput dobrog zdravlja ili korišćenja maramice, viljuške ili WC papira. A jednostavno je nemoguće stalno osećati sreću, niti stalno biti srećan. I što se više trudimo da ugrabimo tu sreću, ona nam sve više i više izmiče. Hvala Darvinu, ali za to postoje dobri biološki razlozi. Milioni godina evolucije oblikovali su nas tako da uvećaju našu šansu za opstanak i reprodukciju, a ne našu šansu za sreću. Lukavstvo evolucije je u tome da nas biohemijski nagrađuje prolaznim zadovoljstvima baš u vezi sa tim opstankom i reprodukcijom – otuda uživamo u dobroj hrani i blaženim orgazmima, baš kao i u poboljšanju našeg društvenog statusa. Ali, avaj, ta osećanja sreće namerno ne traju dugo. I ukoliko želimo da ih osetimo ponovo, moraćemo da se potrudimo za još hrane i još seksualnih odnosa i još društvenog statusa, i tako stalno i neprekidno u našoj borbi koju zovemo životom.
Zamislimo samo da je drugačije. Ako bi neka zgodno nezgodna mutacija u mozgu učinila da stalno budemo srećni, pa niko se ne bi trudio da (u)radi bilo šta drugo. Baš kao što i laboratorijski miševi u eksperimentima radije pritiskaju pedalu koja im u mozak izliva hormone sreće (endorfine), a ne pedalu koja im donosi hranu. I na kraju umiru od gladi i iscrpljenosti. Nalik na ljudske zavisnike od kokaina, rakije ili video-igrica koji zapostavljaju i hranu i partnere i društveni status. Srećom, evolucija nas je obdarila srećom koja je prolazna. Upravo iz tih razloga, i sreća zbog zgodnih partnera, unapređenja na poslu, kupovine nove kuće, automobila ili ugaone garniture, obično ne traje naročito dugo. Istraživanja pokazuju i da imamo biološki ugrađeni prag sreće, i da je on isti i kod ljudi koji su dobili na lotou, i kod običnih Petara Petrovića sa uplatnice, i kod paraplegičara i kvadriplegičara. Sve tri grupe su posvedočile o istom broju „srećnih“ i „nesrećnih“ dana, bez pobednika u toj trci za srećom. Uostalom, rečenicom „I živeli su srećno do kraja života“ završavaju se – bajke.
Sreća je precenjena
S druge strane, nema sumnje u to da ljudi jednostavno žele da budu srećni. Zato, uz alkohol, lekove i/ili droge, postoji spomenuta industrija raznih samopomoćnih knjiga, magazina, gurua, lajf-koučeva i mobilnih aplikacija, a koja (zlo)upotrebljava tu recentnu ljudsku želju za srećom. Glavno pitanje koje postavljamo je „Kako da budemo srećni?“, a gotovo nikada se ne zapitamo sledeće: „Zašto da budemo srećni?“. Takvo pitanje nam deluje budalasto i besmisleno. Poenta je da je sreća cilj po sebi, a ne sredstvo za dostizanje nekog drugog cilja, poput moći, bogatstva ili statusa.
Međutim, u tome je greška u koracima. Ne valja posmatrati sreću kao nekakav cilj koji treba postići. Želeti da budemo srećni isto je kao i želeti da budemo – visoki. Istraživanja pokazuju da ljudi koji to mahnito žele, pa gutaju razne knjige za samopomoć i mantraju banalne motivacione poruke, na kraju osećaju jedino anksioznost i razočarenje zbog nužnog neuspeha. Isuviše fokusirani na sreću, na kraju se osećamo prevarenim i nezadovoljnim. Zato je Frojd skromno i dalekovido rekao da je suština psihoterapije u tome da „histeričnu patnju pretvori u uobičajenu nesreću“. A Vudi Alen da se život deli „na užasan, i na očajan“. Užasan je život smrtnih bolesnika, slepih, invalida itd., a očajan je život svih ostalih – zbog čega treba da budemo zahvalni ako smo očajni.
Dakle, ukoliko zaista želimo da budemo srećniji, prvi korak je da prestanemo da brinemo o tome kako da budemo srećniji. I da, umesto toga, svoj trud i energiju orijentišemo na naše društvene veze i na stvari koje nas čine zadovoljnim. Ljudi su srećniji onda kada ne pokušavaju da budu srećni. Otuda je antička i srednjovekovna filozofska ekipa, koliko god nam njihova zamisao sreće delovala sumasišavše, možda bila na tragu nečeg istinitog i važnog. Sreća je stvar povoljnih društvenih okolnosti i ispravno vođenog života, i džabe se trudimo da je dostignemo jeftinim trikovima. Razmislimo dvaput kad nekome poželimo „srećnu“ Novu godinu ili pak Božić.
Biti srećan u svetu koji je osuđen na propast – jer Sunce će se jednom ugasiti, a druge planete su jebeno predaleko – detinjasto je i naivno. Jedino sigurno je da ćemo umreti dok dokaza da se život nastavlja posle smrti prokleto nema. Moždane funkcije se gase, a sa njima i pamćenje i svest. Život je sagorevanje, prosti proces oksidacije. Isto je i za zelenu salatu, rđu na vratima automobila, našeg kućnog ljubimca, i za čoveka. Sve što smo videli, naučili i voleli, bespovratno nestaje u smrtnoj bolesti koju nazivamo životom. Za Šopenhauera, ovo je najgori od svih svetova. Prema Kjerkegoru je taj svet sazdan jedino od anksioznosti, unutrašnjeg nemira, strepnje i straha. A za Tolstoja je jedino apsolutno znanje ono da je život krajnje besmislen. O Sartru da ne počinjemo. Kao grube mašine za propagaciju gena (sa prekratkim „upotrebljivo do“ rokom trajanja), izbačeni smo u svet iz nečije materice samo da bismo se napatili, rasplodili i odapeli zatim.
Život je doživotna robija. A svaki pokušaj da se poboljšamo, u startu je osuđen na neuspeh. Naše telo, ta ograničena, bolešljiva i lako kvarljiva samica našeg uma, jeste naš pravi gospodar. I ništa u čemu smo bili uživali i što smo cenili neće imati smisla. Ovo telo i njegov mozak ili um, umiru koliko god se trudili i mislili pozitivno. Tada postajemo sećanje za još generaciju-dve iza, a onda i definitivno i zauvek nestajemo i odatle. Sartr, Kami i ostala ekipa sa leve obale Pariza su bili u pravu – egzistencija je apsurdna jer kosmičkog smisla nema, a patnja i očaj su pravilo. Ali, nije to boljka samo 20. veka: još prema antičkom filozofu Hegesiji iz 4. veka pre nove ere, prvom filozofu pesimizma, bol dominira u odnosu na zadovoljstvo, i uvek ga nadjačava.
Svet je prenapučen od siromaštva, gladi, zaraznih bolesti, katastrofa, mrtvih pandi i koala, ozonskih rupa, globalnog zagrevanja, ratova, genocida, nasilja, silovanja, zlostavljanja, diskriminacije, religija, tradicija, kontrole, korupcije, nepotizma, nepravde, laži, prevara, gluposti, kenjaže, neznanja, banalnosti, foliranja i prozaike. Da li smo zaista pošteni prema sebi i fer prema drugima ako je sve što želimo to da osećamo nekakvu infantilnu – sreću? Čemu to, tih pola grama endorfina kao prirodnog fiksa? Istinski odrastao i prema sebi odgovoran svet ima pametnija posla. Na primer, mukotrpan rad, sticanje znanja i svetsku revoluciju. Uostalom, proleće je u Srbiji, hej, imamo li zaista razloga da budemo srećni? Normalno je i zdravo da se osećamo loše i da mislimo negativno ukoliko smo izgubili posao, partnera ili deset procenata sa državne plate u skaradnoj državi. Čaša nije samo poluprazna, već i neoprana i napukla.
U tom smislu sveopšteg besmisla, ukoliko mislimo negativno, i sve najgore o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, mi jesmo iskreni prema samima sebi. Što nije mala stvar, bar kao otrovni protivotrov prema svetu. Jer, umesto bebećeg bežanja pod majčinu suknju ili ćebence, bivamo pripremljeniji za najgori scenario. Ironično, pesimizam i hronično teranje te sreće dođavola mogu nam pomoći u tome da ovaj život podnosimo bolje. Spas počiva jedino u saznanju da spasa nema. Kako Vudi Alen briljantno započinje svoje remek-delo Eni Hol (Annie Hall, 1977), „Život je pun tuge, samoće, nesreće i patnje – i onda se završi prebrzo“. Naime, život je samo ona crtica između dve brojke na nadgrobnom spomeniku. Najjeftiniji simbol za dežurnog kamenoresca. I zato je jedina istina u telesnim zadovoljstvima i prolaznim vrednostima. Sreća je precenjena.