Boj na Stounvolu
Vidovdan, 1969. godine. Tog 28. juna, u subotu veče, američka policija je organizovala još jednu raciju na izvesni gej klub u Njujorku. Bila je to kafana Stounvol (Stonewall Inn), na adresi Kristofer Strit 53, u kultnom kvartu Grinič Vilidž na Menhetnu. Panduri su očekivali uobičajeno. Da naprosto pohapse i strpaju u maricu par našmikanih muškaraca koji furaju suknje, te da legitimišu i popišu lične karte ostalim gostima. I koji će zatim da pobegnu u mrak, u miru, tišini i vaskolikoj sramoti. Isto kao što su to radili nedeljama i godinama unazad, zato što imaju silu i državu iza sebe. I zato što im je samo dosadno na noćnom dežurstvu. Jer, homoseksualnost je tada bila nezakonita čak i u mrskoj Americi.
Međutim, to se nije dogodilo. Pederi su stisnuli petlju ili muda, i tvrdo ostali ispred svoje omiljene gej kafane, na polzu čovečanstva. Počeli su da viču, psuju i bogorade. I da gađaju policiju upaljačima, kamenicama, ciglama i odvaljenim aparatima za naplatu parkiranja. Policija je pozvala pojačanje, dok je okupljena masa postajala sve brojnija. Zapaljeni su automobili i kontejneri, razbijeni su mnogi izlozi, i neredi su trajali naredna tri dana. Uzgred, ovaj sociolog i kolumnista je, sa neskrivenim zadovoljstvom i ponosom, u Njujorku (dva puta!) posetio Stounvol kao mesto od izuzetnog društvenog i istorijskog značaja. Jer, bila je to policijska racija za koju je čuo ceo svet. Boj na Stounvolu, takoreći. I više ništa nije bilo kao pre.
Ili, rečima čuvenog pesnika Alana Ginzberga, bio je to „Dan kada je pederima nestao strah sa lica“ („The day the fags lost their scared look“). Ubrzo je osnovan i „Front za oslobođenje gejeva“ (Gay Liberation Front) i mnoge slične udruge, a koje su pozivale na borbu, slobodu i – ponos. Osnovani su časopisi poput Come Out u Njujorku, Rag u Bostonu, ili Gay Sunshine u San Francisku. Njihova poruka (ili zaista propaganda?) je bila sledeća: krajnje je vreme da gej osobe prestanu da se pretvaraju. Valja biti ponosan na svoju (homo)seksualnost. I upravo zato paradiranje, odnosno parada Ponosa ili EvroPrajd u Beogradu. Muškarci i žene koji glume da su strejt samo doprinose sistemu nasilja i diskriminacije prema gej osobama, te zalivaju i pothranjuju svet ilegalnih gej barova, mračnih parkova, javnih toaleta, i pratećeg policijskog ili državnog nasilja. Prema Gej Manifestu Karla Vitmana (1970):
Bežimo od policajaca koji nas ucenjuju, od porodica koje nas se odriču ili nas „tolerišu“; izbačeni smo iz vojske, izbačeni smo iz škola i fakulteta, otpuštani smo sa posla, tuku nas barabe i policija … Pretvaramo se da je sve okej, zato što ne vidimo kako da to promenimo – jer, plašili smo se.
Ali, ne i nikada više. Pa deder ponos, umesto sramote i stida. Gejevi su odjednom „izašli iz ormara“ poput poplave ili cunamija. Amerika i Engleska svojevremeno, kao i Srbija i ostale postjugoslovenske državice danas, naprasno su otkrile svoje paralelno društvo i zatajnu zajednicu u nedrima. Jedan zasebni društveni svet u svakom većem gradu, i sa kojim ne znaju kako da se (po)nose. Pederi su najednom svuda. Glumci, muzičari, arhitekte, naučnici, frizeri, knjižari, konobari, pekari, lekari i apotekari, zlo i naopako. Pa se narajcano brinemo za državu i društvo, za veru i naciju, za živalj i nejač.
Gej tradicija i vaspitanje
Međutim, nije to ništa novo. Homoseksualnost je zapravo starija i od Isusa i od Muhameda. U pitanju je ponašanje sa mnogo dužom tradicijom od hrišćanstva ili islama. Uostalom, zato ga judeohrišćani i zabranjuju smrću (Levitski zakonik 24: 15-16), što implicira samo da su – dobro znali za šta je to. Ali, i pre otkrića monoteizama na pesku Bliskog istoka, jedan od najpoznatijih primera homoseksualnih odnosa u istoriji dolazi sa Balkana, odnosno iz – stare Grčke.
Gotovo sve najveće ličnosti grčke filozofije i politike praktikovale su istopolne odnose, mahom između starijih i mlađih muškaraca, odnosno adolescenata. Stariji partner je tada najčešće stavljao i trljao svoj penis između butina onog mlađeg (analni seks se praktikovao, ali jedino između muškaraca i žena, ili između muškaraca nejednakog društvenog statusa). Za Sokrata, i njegove učenike Platona ili Ksenofona, seks je bio sastavni deo obrazovnog procesa. Ova (homo)seksualna pedagogija je trebala da olakša prenošenje znanja između starijih mudraca i njihovih učenika. I sama filozofija je zapravo bila ljubav (prema mudrosti), a ljubav je i jedna krajnje fizička i fiskulturna stvar. U filozofskom dijalogu Gozba, Platon je boga Erosa smatrao vrhovnim bogom koji sjedinjuje telo, dušu i saznanje. Jer, nema duboke istine bez žudnje, strasti ili erotike. O lezbejskoj ljubavi pisala je grčka pesnikinja i filozofkinja Sapfo.
Slično je bilo na i bojnom polju među zaraćenim helenskim polisima. Mnogi grčki vojnici (od kojih su najpoznatiji Spartanci) sa sobom su vodili dečake kao saputnike i seksualne partnere, da bi izučili vojni zanat. Smatralo se da stariji i mlađi gej partneri, odnosno parovi koji se bore rame uz rame, čine najbolju borbenu snagu. A Spartanci se razumeše u ratovanje. Ko zna, možda bi Vladimir Putin mogao da olabavi svoju homofobiju, bar ako nastoji da preokrene situaciju na ukrajinskom frontu?
Jednostavno, homoseksualne odnose su praktikovali mnogi pripadnici grčke elite i vojske, bili su sastavni deo starogrčke kulture (dakle, same osnove Zapadne civilizacije!), i niko ih se nije naročito stideo. Uzgred, muškarci antičke Grčke uopšte nisu bili eksluzivni homoseksualci, i većina njih su usput bili snažne pristalice „tradicionalnog“ braka i porodice. Od svih muških građana se očekivalo da se venčaju, imaju seksualne odnose sa svojim ženama, te da izrode decu. A to što je muž uživao u seksu sa dečacima nije naročito brinulo antičke popove ili Grkinje sve dok je spavao i sa njima, i starao se o domaćinstvu i potomstvu. Umesto modernog stereotipa da su gej muškarci „feminizirani“ ili „ženstveniji“ od strejt osoba, ovo nije bio slučaj u staroj Grčkoj. Upravo suprotno, smatralo se da su gej odnosi krajnje muška ili muževna stvar.
Uz to, homoseksualni odnosi imaju još dužu tradiciju od matore Grčke. Radi se o nebrojenim plemenima nomadskih lovaca-sakupljača, sa kojima se (zabezeknuto) susreću evropski istraživači i etnografi. Ovi „divljaci“ ili „urođenici“ zapravo žive onako kako su živeli svi ljudi na svetu, ili u 98% svoje prirodne istorije kao (ljudske) vrste. I tako beše par stotina hiljada godina, sve do otkrića poljoprivrede, odnosno uzgajanja hrane u Mesopotamiji. Drugim rečima, u pitanju je istinska i najdugovečnija tradicija ljudske životinje ili pasmine.
A homoseksualnost postoji i među mnogim lovcima-sakupljačima širom planete. Na primer, Azande iz južnog Sudana, takođe imaju slične običaje i tradicije kao stari Grci. Ratnici koji su činili stalnu vojnu silu istovremeno su „ženili“ mladiće i dečake, zadovoljavajući svoje seksualne potrebe sa njima (isto penisom između butina), sve dok ne skupe dovoljno resursa (koplja ili grla stoke) za „kupovinu mlade“, odnosno ženske neveste. Do ovog strejt braka, dečak ili mladić se ratniku obraćao sa „moj mužu“, donosio mu hranu, drvo za ogrev, i skupljao je lišće za njegove toaletne potrebe. U ratu mu je nosio štit, i noću spavao sa njim. Dakle, ovi odnosi su bili oblik šegrtovanja, ali sa (homo)seksualnom dimenzijom.
Zatim, Etoro sa Nove Gvineje su verovali da je sperma jedna dragocena tečnost koja daje život, i koju svaki čovek poseduje u ograničenim količinama. Bez sperme, čovek vene i umire. Uzgred, u pitanju nije neobično verovanje, i zbog istog su mnoge religije prokazivale masturbaciju. Međutim, ono što jeste neobično kod Etoroa je njihova predstava o tome kako muškarci ostvaruju svoje zalihe sperme. Oni veruju da se dotična može dobiti samo kao „dar“ jednog muškarca drugom, te se od starijih muškaraca očekivalo da daruju ili prenesu svoju spermu mlađima. Kako? Oralnim seksom ili felacijem, naravno. Stariji muškarci ovako „hrane“ omladinu, čineći da momci rastu i sazrevaju. Najgora pretnja po njihov duševni mir bilo je iskušenje da imaju snošaj sa ženama. Svi muškarci iz plemena Etoro se venčavaju, ali im je zabranjeno da imaju odnose sa svojim ženama oko 250 dana u godini. Jebiga, i to je nekakva tradicija.
Najzad, homoseksualni odnosi su prikazivani i u pećinskom slikarstvu iz Mezolita, mnogi urođenici ili lovci-sakupljači dobro poznaju koncept „trećeg pola“ (ili „muškaraca-žena“), a etnografi i antropolozi su homoseksualnost prepoznali u gotovo svim ljudskim tradicionalnim društvima – od plemena u Africi i Amazoniji, preko „Indijanaca“ u Americi, te zajednica u samoj Indiji, odnosno Indoneziji i Polineziji. Okej, istini za volju, mnogo ređe među ženama. Ali, većinu antropologa su činili muškarci, i moguće je da nisu bili u mogućnosti da razgovaraju sa ženama podjednako otvoreno i opušteno o gej temama. Uprkos tome, pederluk je vaskolika kulturna univerzalija poput jezika, brojeva, umetnosti, mitova, religije, magije, braka, muzike, ličnih imena ili straha od zmija.
Homofobija, bolest najmilija
Međutim, narod se danas narajcano buni protiv pedera. I baš ovako skandira Aleksandru Vučiću na sportskim susretima i manifestacijama – i što njega neobično tišti. U onim modernim društvima, homoseksualnost je svojevremeno bila kriminalizovana u praktično svakoj državi na planeti Zemlji. U Srbiji i do 1994. godine. A raspojasana homofobija i nasilje prema gej osobama su ti koji zapravo predstavljaju krajnje neobično ponašanje, zato što napadač ili nasilnik od toga – nemaju baš ništa korisno za sebe. Ako ništa drugo, moglo bi se očekivati da strejt muškarci smatraju sledeće: „Pederi? Super! Više žena preostaje za mene!“. Po istoj logici, lezbejstvo bi trebalo da bude posebno odurno i gnusno, jer iz potencijalne baze za snošaj i prokreaciju isključuje (najmanje) dve ženske osobe. Pa ipak, homofobija je u istoriji mnogo istaknutija od lezbofobije. I tako beše sve do juče i na Zapadu, odnosno do dan-danas na Balkanu.
Primera radi, britanski matematičar Alan Tjuring je bio čovek koji je izmislio moderni kompjuter (i računarski algoritam), rešio filozofski problem odnosa između uma i tela, i preokrenuo tok Drugog svetskog rata u korist Saveznika (pošto je prokljuvio Enigmu, nemačku mašinu za šifriranje). Nije preterano reći da je i spasio i dramatično unapredio ljudsku civilizaciju. A dotična mu se odužila – kako? Tako što ga je 1952. godine uhapsila, osudila za „grubu nedoličnost“, te ga hemijski kastrirala, zbog čega je ubrzo izvršio samoubistvo. Njegov greh? Imao je seksualne odnose sa muškarcima. Isti zakon je svojevremeno osudio i jednog Oskara Vajlda, koji je cele dve godine (1895-1897) proveo na teškoj robiji, i nikada se nije oporavio posle. Inače, Tjuring je bio toliko progonjen zato što je britanska vlada smatrala da su gejevi posebno nezgodna i ranjiva populacija za eventualno ucenjivanje od strane sovjetskih agenata, odnosno ruskih špijuna.
Uzgred, ne postoji ništa specijalno neobično u homoseksualnom ponašanju. Ljudi su polimorfno perverzna bića, a muškarci će smeštati svoja spolovila u razne žive i nežive stvari, od lutaka na naduvavanje do američke pite iz onog filma. Homoseksualno ponašanje je krajnje uobičajeno u zatvorima, na brodovima, istopolnim internatima, i tome slično. A već je navedeno da je „pedagoška“ homoseksualnost (tzv. pederastija) bila institucionalizovana posvud, od „civilizovane“ antičke Grčke do „divljačkih“ Azande. Ipak, nešto komplikovanije pitanje jeste homoseksualna orijentacija, odnosno ljudi koje gotovo isključivo privlači isti pol, i koja je očigledno urođena poput boje kose ili očiju. S druge strane, istraživanja pokazuju da je ženska seksualnost mnogo kompleksnija stvar od muške. I zbog čega iste žene mogu da prolaze kroz razne „faze“ u svojim životima – pa umeju da budu i aseksualne i promiskuitetne, i monogamne i poligamne, i hetero i homoseksualne, i sve ostalo između. Otuda i čuveni (homofobni?) stereotip o studentkinjama koje su „lezbejke do diplomiranja“.
Kako god, koje je poreklo raspojasane histerije prema homoseksualnim osobama? Dođavola, zašto je narod onoliko protiv pedera? Dakle, protiv pripadnika sopstvenog naroda, a koje samo seksualno uzbuđuju polno ista tela i genitalije? Ako već ima toliko raznovrsnih seksualnih praksi širom planete, a tradicionalna porodica jeste priprosta izmišljotina?
Prema antropologu Marvinu Harisu, antigej histerija se pojavljuje kao posledica društvenih pritisaka na rađanje manjeg broja dece. To jest, pojave uslužnog sektora u privredi, većeg udela udatih žena u radnoj snazi, i sloma bračnog i prokreativnog imperativa. Jer, oni koji se protive homoseksualnosti, tipično se protive i abortusu, masturbaciji, i sličnim neprokreativnim seksualnim činovima. A neretko i rodnoj ravnopravnosti i razvodu braka. Drugim rečima, gejevi su „izašli iz ormara“ zato što su žene izašle iz domaćinstva, i ušle u radnu snagu. Ovo se prvo desilo u tzv. viktorijanskom dobu u Velikoj Britaniji (i Sjedinjenim Državama), kao sumasišavše seksualno represivnom periodu, i u kojem je i seksualnost kao takva postala tabu.
Homoseksualnost tada postaje etiketa koja doživotno obeleži čoveka kao izopačenog perverznjaka. Tada se pojavljuju i pseudonaučne budalaštine prema kojima masturbacija vodi u ludilo. Jer, upravo u viktorijanskom dobu se drastično smanjuje broj dece i definitivno kristalizuje nuklearna porodica, odnosno moderno društvo kakvo poznajemo. Tek u drugoj polovini 20. veka, oslobođenje gejeva ide ruku uz ruku sa oslobođenjem žena (i crnaca), zbog konačnog kolapsa bračnog i prokreativnog imperativa, odnosno porodice u kojoj dominira muškarac kao domaćin. Seksualna represija je, naprosto, bila i ostala politička kontrarevolucija. Jedna jalova odmazda pred nezaustavljivim društvenim promenama.
Naravno, zlostavljači i nasilnici u gejevima vide laku metu, na kojoj mogu prikazivati svoj bedni mačizam jednako bednoj publici (ili pak jedni drugima). Zakonodavci takođe imaju svoja moralistička uverenja, pa ih pretvaraju u zapovesti i krivične zakonike. Ova verovanja često ukrštaju moralnost i seksualno gađenje, što dovodi do toga da ljudi brkaju jednu ličnu odbojnost sa prestupom ili grehom. I taj kratki spoj u mozgu kreira osudu homoseksualnosti. Još od biblijskog doba, homofobna osećanja su smatrana za pravedna, i prevedena su u zakone koji gej osobe kažnjavaju smrću, kamenovanjem ili sakaćenjem. Posebno jeziv primer bilo je targetiranje homoseksualaca kao čitave grupe koju valja istrebiti tokom Holokausta.
Međutim, u dobu Prosvetiteljstva, preispitivanje svih moralnih uputstava koja su zasnovana na osećanjima ili na veri (umesto na razumu), dovelo je i do novog pogleda na homoseksualnost. Kako svedoči kognitivni naučnik Stiven Pinker, Monteskje i Volter su tvrdili da homoseksualnost treba dekriminalizovati, iako nisu išli toliko daleko da je smatraju moralno prihvatljivom. Tek je Džeremi Bentam 1785. godine tvrdio da nema ničeg nemoralnog u homoseksualnim odnosima, naprosto zato što oni nikome ne nanose bol ili ne čine zlo. I, nimalo slučajno, homoseksualnost u Evropi je prvi put legalizovana u Francuskoj nakon Revolucije (1791). Jer, sloboda, jednakost, bratstvo.
I zato, nije narod toliko protiv pedera. „Snijeg pada na behar na voće / Neka ljubi ko god koga hoće“, veli bosanska sevdalinka. Homofobni narod zapravo ustaje protiv vrednosti Prosvetiteljstva, protiv modernog društva, protiv pluralizma, svake seksualnosti, pa i protiv slobode. Pederi su samo zgodni izgovor. Kako beše ono? Dositej je na ove prostore doneo krompir i Prosvetiteljstvo – primio se krompir. I zato su gejevi i lezbejke, nesvesno i nevoljno, i ljudi na braniku vrednosti prosvetiteljstva. Dok iza njih stoje i tradicija, i moral, i pravda. Pa onda, braćo pederi i sestre lezbejke, samo napred, i samo ponosno!