Leto ubrzano prolazi, i klizi nam iz ruku i njihovog odmora. A hvala klimatskim promenama, pratilo ga je ekstremno (ne)vreme. Beskonačno dosadne kiše, pa vreli talasi i superćelijske oluje, učinili su da vremensku prognozu shvatimo ozbiljno. Doduše, od danas do sutra.
Zato što kao pojedinci i društvo, ne kapiramo one dugoročne promene u vezi sa klimom, a ne kratkoročnim vremenom. Jer klima i vreme nisu isto. Uz prirodne fluktuacije vremena, činjenica klime je da imamo sve toplije zime sa manje snega, dugotrajnije i tropske talase tokom leta, te sušne periode koje prekidaju obilne padavine i oluje.
Srbija je trenutno najranjivija zemlja Evrope po pitanju klimatskih promena, i među najsporijim državama u odgovoru na ove izazove, prema indeksu američkog Univerziteta Notr Dam.
Ukoliko globalna temperatura poraste u proseku za 1 stepen, u Srbiji će porasti za 2 stepena.
Ozonske rupe
Svih deset najtoplijih godina od 1951. do danas bile su nakon 2000, uz neslavna obaranja raznih rekorda oko ekstremnih temperatura, suša, požara, padavina i poplava.
Od kad se vrše ozbiljna merenja, najtoplija leta gospodnja u našoj Republici bila su 2017, 2012. i 2022. godine.
Dok je srpska poljoprivreda u tehnološkom rangu Avganistana ili Kenije, odnosno krajnje neotporna na sušu i ostale nevolje. Ali hej, uzgajaćemo banane i kokosove orahe u Vojvodini, šta fali?
Srbija postaje dramatično toplija, kao i ostatak planete kojoj nevoljno pripada. A šta je naša reakcija tim povodom? Deder kupaće gaće umesto vunenih rukavica. I dolij još freona u klimu, kuća časti, pa neka kaplje i preliva.
U pitanju je klasični – sindrom kuvane žabe. Prema ovoj pomalo izlizanoj alegoriji, žaba ubačena u ključalu vodu bi odmah iskočila iz nje.
Ali, ukoliko bismo tu vodu zagrevali postepeno, poslovična žaba bi u vodi ostala, i postala skuvana ili mrtva. Uzgred, ova metafora ne odgovara biološkoj realnosti. Obična žaba (Rana temporaria) bi odmah preminula u ključaloj vodi, dok bi nesumnjivo iskočila napolje čim joj postane pretoplo.
Ali, ljudi (Homo sapiens) su posve drugačije životinje od vodozemaca. Oni zaista ostaju da se udobno kuvaju u močvari i blatu sve lošijih političkih institucija i galopirajuće diktature, na lošim poslovima, ili u nasilnim vezama i brakovima. Baš kao i na sve toplijoj planeti.
Drugim rečima, već više od 50 godina, naučnici upozoravaju na klimatske promene zbog izdašnog sagorevanja fosilnih goriva. Pozivaju na akciju, uzbunjuju javnost, pišu protokole od Kjota do Pariza, i džabe.
A sećamo li se – ozonske rupe? Za mlađe čitaoce, u pitanju je bilo opasno istanjivanje ozonskog omotača, odnosno golemi klimatski problem i ekološki rizik iz 1980-ih i 1990-ih godina.
Naučnici su odmah otkrili krivca – masovnu upotrebu gasova hlorofluorougljenika (CFC) ili freona u frižiderima, klima uređajima, sprejevima i slično, a koji razaraju ozon u stratosferi. Industrija (freona) je, naravno, negirala ova naučna saznanja.
Efekat staklene bašte
Ozonske rupe su otkrivene 1985, a već 1987. je potpisan prvi međunarodni protokol o smanjivanju i zabrani proizvodnje opasnih freona. I, ozonski omotač se vremenom oporavio. Da ništa nije preduzeto, posledice bi bile katastrofalne po ekosisteme i zdravlje ljudi. Do 2050, život na Zemlji za ljude bi postao nepodnošljiv ili doslovno nemoguć.
S tim u vezi, zašto danas niko ne priča o ozonskim rupama? Pa zato što smo ih uspešno zakrpili. A naučnici koji su otkrili vezu između freona i ozonskih rupa dobili su Nobelovu nagradu za hemiju (1995).
Promišljenom i koordinisanom akcijom planete, čovečanstvo je već jednom (i ne tako davno) rešilo gorući ekološki problem. Zašto ne uradimo nešto slično i sa globalnim zagrevanjem?
Ako neko još nije čuo za to, vodeći uzrok klimatskih promena je – sagorevanje fosilnih goriva (nafte, uglja i prirodnog gasa), a za proizvodnju energije ili struje, za grejanje kuća i stanova, za transport automobilima i avionima, za proizvodnju hrane i robe široke potrošnje itd.
I, jeste, bilo je lakše da ukinemo sprejeve sa lakom za kosu nego da sada ukidamo automobile na benzin.
Dok nikakvo furanje platnenih cegera ili zabrana plastičnih slamčica, neće rešiti problem. Međutim, činjenica je i da je javnost povodom ozonskih rupa tada bila na strani nauke i znanja. A danas? Naš tipični odgovor na klimatske promene je – negiranje, relativizacija, gola sprdnja, i teorije zavere.
Kad se dogodi nešto krupno i neočekivano, poput atentata ili terorističkog napada, pandemije ili razorne oluje, ljudi zahtevaju odgovore. Međutim, za neke ljude i tipove ličnosti, zvanični odgovori i naučna objašnjenja nisu dovoljni. Pa ove iznenadne i negativne događaje radije tumače kao posledicu tajnog delovanja moćnih i zlih grupa.
I vole da smatraju da u pitanju nisu nesrećni slučajevi, prirodni događaji, niti odgovornost zvanično identifikovanih krivaca za atentate i masovna ubistva (Osame bin Ladena ili Lija Harvija Ozvalda, odnosno Milorada Ulemeka ili Ratka Mladića).
Pa nismo sleteli na Mesec, ali smo ubili Lejdi Dajanu. A klimatske promene su takođe krupni i globalni događaji sa opasnim i dalekosežnim posledicama. Naučnici klimatske promene tumače krajnje razborito i prosto.
Njihov uzrok je naše raspojasano sagorevanje fosilnih goriva i prateći efekat staklene bašte. I što sa lakoćom shvata i dete u nižim razredima osnovne škole.
Ali, to ne kapira naš Petar Petrović sa uplatnice, kojeg pokreće gorivo zaveraškog interneta, pa u priči o klimatskim promenama vidi nekakvu zamku i urotu.
Kvarna zelena agenda
Prema tipičnim urotničkim teorijama, mitološko zli naučnici i državnici su izmislili globalno zagrevanje iz političkih i ideoloških razloga.
A ti razlozi su nekakav globalizam, mondijalizam, promocija svetske vlade, kontrola stanovništva.
U pitanju je kvarna zelena agenda koja nastoji da menja naše braon načine života. Nepovoljne klimatske procese pokreću neke supersile i njihovi HAARPovi, a ne mi – dobri i pošteni građani Srbije i sveta.
Povodom nedavnih oluja, koje su indirektna posledica klimatskih promena, u tabloidima u Srbiji se moglo pročitati da je „Superoluja izašla iz laboratorije“ (Alo) uz specijalne dodatke „Gospodari vremena: ko se igra boga i menja klimu?“ (Srpski telegraf) i tome slično.
Istovremeno, srpske teorije urote o globalnom zagrevanju imaju i specifično antizapadni sentiment. Suše i grad na naše selo šalju zli Amerikanci i mrski naučnici, ekolozi, zeleni, Grete, Viole i ostali satanisti i Hilari Klinton.
Ljudi su neobične životinje, koje podjednako neobično vole da veruju da su krajnje ispravna, pravedna i moralna bića. Kao i da nas sutra očekuje svetla budućnost, a ne kolaps i slom. U suprotnom, zašto bismo uopšte ustajali iz kreveta i prali zube ujutru?
Psihološka privlačnost teorija zavere o globalnom zagrevanju u tome je što one utešno odbacuju dokaze i činjenice da sami ljudi (i ljudska industrija) doprinose uništavanju sopstvene životne sredine.
Dođavola, kako je moguće da struja koju koristimo (sagorevanjem uglja) i automobil koji vozimo (sagorevanjem dizela), vode planetu u katastrofu? A moguće je.
Kao i povodom genocida u Srebrenici, zaveraško mišljenje pre svega ne prihvata sopstvenu krivicu i odgovornost. Neko drugi nam šalje superćelijske uragane, šprica nas iz vazduha, i antisrpski proizvodi nevreme u zloj laboratoriji.
U neopevanim akrobatikama mozga po tabloidnim novinama i televizijama, ekstremno vreme u Srbiji se dovodilo u vezu i sa ratom u Ukrajini, koronavirusom, uranijumom i čime sve ne.
Naprosto, neko drugi je odgovoran – samo nismo krivi mi sami, u toplom stanu ili sa pištoljem i crevom na benzinskoj pumpi, zlo i naopako. Baš kao ni hronična zapuštenost naše (poljo)privrede i društva.
Teorije zavere o klimatskim promenama se raskrinkaju za dva minuta, ali ostaju veoma popularne i uporne. Jer, lakše je poverovati da neko drugi kontroliše klimu i vreme, umesto promene našeg svakodnevnog mišljenja i udobnog ponašanja.
I zato se radije kuvamo poput žaba, umesto neprijatne istine o sebi, kao žabe koju nikako da progutamo.