Međunarodno priznanje Palestine je nagrada za Izrael. Izrael bi trebalo da zahvali svakoj od tih država, jer priznanje je zamena za pravi potez koji bi sada trebalo preduzeti – uvođenje sankcija. Priznanje je lažna zamena za sankcije i kaznu koja treba da bude izrečena zemlji koja počini genocid. Priznanje je neiskren i isprazni gest kojim neodlučne i slabe vlade evropskih zemalja žele da pokažu svojim nezadovoljnim građanima da ne sede skrštenih ruku i da nešto preduzimaju. Ali priznavanje palestinske države koja ne postoji i neće skoro, verovatno nikada, biti uspostavljena je zapravo sramotni vid ćutanja. Gaza gladuje, a Evropa priznaje njenu državu. Da li će gladni narod Gaze time biti spasen? Izrael može da ignoriše ove najave sve dok su SAD na njegovoj strani. Govori se o talasu priznanja kao o nekom cunamiju, iako se zna da on neće zapljusnuti obale Izraela, sve dok priznanje ne bude praćeno cenom koja se mora platiti zbog genocida.
Britanski premijer Keir Starmer je među prvima nakon predsednika Francuske najavio priznanje. Požurio je da to predstavi kao (uslovnu) kaznu za Izrael, čisto da bi ispunio svoju dužnost. Ali ako se Izrael bude dobro ponašao, Starmer je obećao da će njegovo no-no biti poništeno. Zašto je to kazna, gospodine premijeru? Ako bi priznanje palestinske države po vašem mišljenju doprinelo rešenju sukoba, zašto bi to bila kazna? A ako mislite da je kazna, u čemu se ona sastoji? To dobijamo kada pretnja Trampovog postojanja parališe Evropu i kada je jasno da će onaj ko uvede sankcije Izraelu biti kažnjen. U međuvremenu ćemo nešto promumlati. Sankcije su dobro rešenje za rusku invaziju, ali ne i za izraelsku.
Starmerov potez je ohrabrio mnoge druge zemlje, što se u Izraelu predstavlja kao politička katastrofa. To neće zaustaviti genocid. To nije moguće bez konkretnih poteza međunarodne zajednice koji postaju sve hitniji, jer ubijanje i glad u Gazi dobijaju na intenzitetu. Priznanje takođe neće stvoriti državu. Kako je ono rekla desničarska aktivistkinja Danijela Vajs nakon prethodnog talasa priznanja? „Kada otvorim prozor, ne vidim nikakvu palestinsku državu“. Niti će je u dogledno vreme videti.
Na kraći rok, Izrael ima koristi od novog talasa priznanja jer je to zamena za kaznu koju zaslužuje. Na duži rok, možda će priznanje imaginarne države povećati nužnost donošenja nekog rešenja. Ali potrebna je velika doza naivnosti i optimizma da bi se mislilo da priznanja sada imaju neki značaj. Nikada nije bio lošiji trenutak za to. Priznanje sada je samo zviždanje u mraku.
Palestinci su bez rukovodstva, a Izraelci imaju vođstvo koje je učinilo sve da spreči uspostavljanje njihove države, i to uspešno. Ako Dauning 10 želi državu za Palestince, to je lepo ali sve dok Jerusalim i Jicar1 to ne požele i dok Vašington slepo podržava Izrael, ona neće biti uspostavljena. Dok je izraelska desnica na vrhuncu svoje snage, a politički centar u Knesetu glasa za aneksiju Zapadne obale a protiv palestinske države, dok je Hamas najjače palestinsko političko telo, a naseljenici i njihovi pomagači najjače izraelsko, o kojoj palestinskoj državi govorimo? I gde bi ona bila?
Priznanja su bura u čaši vode. Svet otaljava svoje obaveze, Izrael nastavlja da uništava, izgladnjuje i ispunjava plan etničkog čišćenja u Gazi. Ne mogu da zamislim gore uslove za realizaciju snova o palestinskoj državi. Gde bi se ona uspostavila? U tunelu koji će biti iskopan između nelegalnih naselja Jicara i Itamara? Da li postoji sila koja će ikada ukloniti stotine hiljada izraelskih naseljenika? Ko bi to bio? Da li postoji politički blok koji bi se za to zalagao? Bolje je prvo preduzeti praktične kaznene mere koje će primorati Izrael da zaustavi ovaj rat, a Evropa raspolaže takvim sredstvima. Zatim na dnevni red treba staviti jedino rešenje koje je preostalo: demokratiju „od reke do mora“, jedan čovek, jedan glas. Aparthejd ili demokratija – trećeg puta nažalost nema.
[1] Naselje na Zapadnoj obali u kome žive ultraortodoksni nacionalisti (toranim).