Ponedeljak, malo posle podneva. Kontrolni punkt na severnom izlazu iz Ramale. Duga kolona automobila stoji u zastoju. Na svakih nekoliko minuta kolona se jedva primetno pomeri. To je kontrolni punkt DCO, na severu Ramale. To nije kontrolni punkt za prelazak Zelene linije, koja razgraničava Zapadnu obalu, gde se redovi protežu satima. Ovo je, pre, jedan „lakši“ unutrašnji kontrolni punkt, jedini izlaz iz nezvanične palestinske prestonice.
Niko ne trubi, niko se ne žali, niko ne pokušava da pretekne automobil ispred sebe. Ljudi sede u svojim automobilima i čekaju na podnevnoj vrućini. Apatija tih ljudi koji čekaju u redu predstavlja konačan dokaz njihovog potpunog poraza. Neki automobili imaju žute (izraelske) registarske tablice; njihovi vozači su ili izraelski Arapi ili Palestinci iz Istočnog Jerusalima, dok drugi imaju palestinske tablice. Ovde nema Jevreja, jer u Ramali još nema izraelskih naselja.
Dvojica maskiranih vojnika zadužena su za ovu beskrajnu kolonu. Naoružani su i zaštićeni od glave do pete, izgledaju kao likovi iz naučno-fantastičnog filma. Pokreti su im nagli i nervozni; veruju da neprestano moraju da demonstriraju silu i nasilje koje jedva mogu da obuzdaju.
Na nas su, na primer, uperili zapete puške. Lica su im prekrivena, možda zbog stida, možda iz straha da će biti snimljeni kamerom, a možda i da bi delovali zastrašujuće.
Godinama čekam na kontrolnim punktovima, ali me je ovaj, ove nedelje, obeshrabrio više nego svi prethodni. Nije bio ništa više nasilan, ponižavajuć ili represivan, ali je nekako bio drugačiji.
Nakon što je izbio rat u Gazi, i Zapadna obala se potpuno promenila. Palestinci kažu da se to naročito vidi u načinu na koji ih vojnici sada tretiraju, bez trunke ljudskosti. U poređenju s njima, vojnici iz ranijih godina im sada deluju kao pripadnici Vojske spasa. Čak im nedostaju vojnici koji kroz kontrolne punktove nisu propuštali žene koje se porađaju ili putnike na samrti. U to vreme vojnici su barem razgovarali sa svojim žrtvama.
Dolazi red da priđemo kontrolnom punktu. Dok su se vojnici bavili automobilom ispred nas, njihov govor tela odavao je da su nervozni i van kontrole. Vozač kog su proveravali bio se usudio da krene malo napred pre nego što je dobio odobrenje. To nisu bili vojnici iz neke slabije obučene jedinice. Bilo je jasno prema njihovoj opremi. Nisu izgledali niti zvučali kao ljudi sa margina izraelskog društva. Kada su videli moju ličnu kartu i novinarsku legitimaciju, kao i dokumenta fotografa Aleksa Levaka, potpuno su se izbezumili.
„Ti si Jevrejin?“ Prvo iznenađenje, pa bes. „Šta si radio u Ramali?“, povikao je jedan od njih, dva puta. Sreli smo neke ljude. Taj spoj reči – sreli-smo-neke-ljude-u-Ramali – bio im je potpuno neshvatljiv. To nije postojalo u spektru mogućnosti njihovog razmišljanja. U Ramali nema ljudi. Bili su razjareni.
„Uništavaš državu“, povikao je jedan od njih dva puta, oči su mu gotovo iskakale iz glave. Strašna iskustva brojnih sličnih susreta na kontrolnim punktovima naučila su me da ćutim. Kada sam se udaljio, obuzela me je tuga kakvu nikada ranije nisam osetio na okupiranim teritorijama.
Ovi vojnici nisu ubijali decu u Pojasu Gaze ove nedelje, niti su ikoga bombardovali. Njihovo nasilničko ponašanje, sklonost nasilju i bahatost već su toliko duboko usađeni u njih da se iživljavaju nad svakim na koga naiđu. Ovi mladići obučeni su da u svakoj situaciji budu nasilnici i rasisti. Za njih nema povratka. To će nositi sa sobom do kraja života.
Zato oni pripadaju izgubljenoj generaciji. Oni su mejnstrim; možda će čak glasati za demokrate, možda za Itamara Ben Gvira, ali se nikada neće oporaviti od svog nasilničkog ponašanja. Stekli su ga tokom vojne službe. Progutali su sve čime su ih hranili o ljudima koji prolaze pored njih na kontrolnim punktovima. Naučeni su da veruju da čuvaju našu bezbednost i ponosni su na svoju „smislenu“ vojnu službu. Njihovi roditelji i prijatelji takođe su ponosni na njih. To zaista jeste služba sa dubokim posledicama – služba koja će iznutra zauvek uništiti jedno društvo.
izvor: pescanik.net