Naselje Silvan u Jerusalimu ima sve manje stanovnika. Pod bizarnim i skandaloznim izgovorima porodice se iseljavaju iz kuća u kojima su živele decenijama. U Pojasu Gaze stotine hiljada raseljenih ljudi sabijene su u nenastanjiv izbeglički kamp. Neki se nikada neće vratiti svojim kućama koje više ne postoje. Predsednik izraelskog Saveta za nacionalnu bezbednost sazvao je hitan sastanak o „podsticanju dobrovoljne emigracije“ stanovnika Gaze.
Himnuta, Elad, Jevrejski nacionalni fond, Savet za nacionalnu bezbednost, Izraelske odbrambene snage, sefardsko pogrebno društvo Hevra kadiša i Izraelska civilna uprava – sve su to državna tela ili neprofitne organizacije koje imaju jedan cilj: etničko čišćenje 3.0. Nakon uspešnih etničkih čišćenja 1948. i 1967. godine, stigla je sledeća faza cionističkog projekta na kome je utemeljena jevrejska država. Sve se odvija po planu koji se sprovodi u neumoljivim etapama.
Poslednjih nekoliko dana dogodio se niz naizgled spontanih događaja. Ono što na prvi pogled izgleda kao anarhija pobunjenih doseljenika-ekstremista odlučnih da se osvete za 7. oktobar – ima širu svrhu. Desnica ima razrađen plan i jasnu strategiju i intenzivno radi na njenom sprovođenju. Dok je levica izgubila pravac, zaplela se u isprazne fraze i gotovo je u komi još od ubistva Jicaka Rabina, našu nepovratnu stvarnost oblikuje desnica.
Izrael je postao država transfera kojoj je etničko čišćenje jedna od ključnih političkih smernica. Ono ima različita imena i lica; ponekad je otvoreno, a ponekad prikriveno i potisnuto, ali prerasta u istorijski fenomen u punom zamahu. Nakon uspostavljanja aparthejda, koji nikada nije bio cilj cionizma ni naše države, došlo je vreme etničkog transfera zbog kojeg je aparthejd, prema nekim tumačenjima, uopšte i uspostavljen.
Zato Izrael nije država aparthejda. On je nešto gore od toga, država etničkog transfera. Aparthejd u Južnoj Africi nikada nije imao za cilj da očisti zemlju od njenog starosedelačkog stanovništva. Izraelski aparthejd upravo to čini.
Tokom proteklih nekoliko meseci pisao sam gotovo isključivo o nasilju doseljenika na Zapadnoj obali. Iz nedelje u nedelju, iz sela u selo, iz porodice u porodicu, ljudi čine sve što mogu da sačuvaju svoje kuće i svoju zemlju, sve dok na kraju ne odustanu. Od pastirskih zajednica koje žive poput naših predaka u pećinama, ne uznemiravajući nikoga, do imućnih bankara koji napuštaju vile u bogatim selima, svi žive u strahu i primorani su da napuste svoje kuće.
Jedno selo za drugim biva napušteno. Jedna porodica za drugom se predaje. Govore „sumud zauvek / nikad predaja“, ali nekoliko meseci kasnije njihov sumud (otpor) prestaje, a od njihove kuće ostaju samo ruševine. Bespomoćni i bez ikakve zaštite, nemaju drugog izbora. A zemlja postepeno ostaje bez svojih stanovnika.
„Vlada promena“ neće moći mnogo toga da promeni. Činjenice su već uspostavljene „na terenu“. Iako je moguće da je, ne računajući Gazu i južni Liban, raseljeno tek nekoliko porodica, i ako je tačno da ima još mnogo posla, pravac u kojem se ide je jasan, a njegova sistematičnost je zastrašujuća.
Počeli su od najranjivijih grupa stanovništva, pastirskih zajednica i stanovnika Istočnog Jerusalima bez zaštite izraelskog pravosudnog sistema koji je, u svojoj suštini, aparthejdskog karaktera. Kampanja se ubrzano nastavlja, bez ikakvih prepreka.
Proterivanja u Gazi i ona u Silvanu očigledno su povezana – zajedničkim pogledom na svet koji tvrdi da na ovoj zemlji ima mesta samo za jedan narod, naš ili njihov. Čini se da to mišljenje deli većina Izraelaca, čak i oni kojima je neprijatno dok iz svojih fotelja posmatraju ono što se događa, mada se u izraelskim medijima o tome gotovo nikada ne izveštava.
Znajte da je, dok ste vi spavali, jedan narod korak po korak ostajao bez svoje zemlje.