Pre i posle svega Hamas ostaje. Posle 17 krvavih meseci Hamas ostaje. Nakon stotina ubijenih izraelskih vojnika i hiljada ubijenih stanovnika Gaze, Hamas ostaje. Posle ogromnih razaranja ravnih bombardovanju Drezdena na kraju Drugog svetskog rata, Hamas ostaje. Posle svih izraelskih obećanja da će ga uništiti, Hamas ostaje. U stvari, Hamas je jedini koji ostaje u Pojasu Gaze. Moramo to prihvatiti i izvući zaključke.
Ono što nije postignuto tokom 17 meseci rata neće biti postignuto nikakvom dodatnom agresijom. Hamas je tu da ostane. Vojno gledano, on je smrtno ranjen, ali će se oporaviti. Ovaj rat ga je ojačao politički i ideološki nakon što je oživelo palestinsko pitanje koje su Izrael i ostatak sveta hteli da zaborave. Hamas ostaje i Izrael to ne može da promeni.
Izrael nema moć da na vlast postavi nekog drugog aktera, ne samo jer takvog možda i nema, već zato što je njegova tiranija ograničena. Izrael ne može da smenjuje režime drugih naroda, kao što su Sjedinjene Države to nekad mogle. Stoga je svaka priča o „danu posle“ pogrešna: ne postoji dan posle Hamasa i čini se da ga skoro neće ni biti, jer je Hamas jedini vladajući faktor u Gazi, barem trenutno, i to je teško promeniti. „Dan posle“ će biti dan sa Hamasom. Moramo se na to navići.
Prvi zaključak koji proizlazi iz toga je naravno uzaludnost novog rata. To bi značilo ubijanje preostalih talaca i hiljada stanovnika Pojasa, da bi na kraju Hamas opet bio tu. Ali čak i ova teška realnost ostavlja prostor za promene, ako Izrael i Sjedinjene Države prihvate da je Hamas preživeo. To je surova organizacija koju nema ko da zameni. Bilo bi bolje da je u Gazi drugačija vlast, na primer socijaldemokrate iz Švedske, ali to je u skorijoj budućnosti nemoguće.
Od groteskne ideje o „uticajnim porodicama koje će upravljati Gazom“,[1] preko fantazije o uvozu palestinskih vlasti u Gazu na izraelskim tenkovima, do trabunjanja o „ekspertskoj vladi“ – sve su to nerealni snovi. Gazom će vladati Hamas ili neko drugi postavljen uz njihov pristanak. Nemoguće je ustoličiti bilo koga u Gazi, čak ni harizmatičnog Muhamada Dahlana, protivno volji Hamasa. Palestinske vlasti koje lagano umiru na Zapadnoj obali neće iznenada oživeti u Gazi. Ko je želeo drugačiju vlast morao je o tome da misli nakon povlačenja koje je trebalo da se odigra u okviru sporazuma sa palestinskim vlastima. Ali pri izboru između dobra i zla, Izrael uvek bira ovo drugo.
U svakom slučaju Hamas diktira igru, hteli mi to ili ne. Ta činjenica ne budi neku nadu, ali je neophodno prepoznati je, što Izrael i Sjedinjene Države odbijaju da učine. Umesto da spreče novi rat za „uništenje Hamasa“ bla-bla-bla, oni bi morali da pristanu na vlast Hamasa. Zato se mora razgovarati sa Hamasom. Čak i nakon 7. oktobra, odnosno baš zbog 7. oktobra.
Hamas je iskusio našu osvetu, i to s kamatom. Komandanti, ubice, otmičari i njihovi pomagači su kažnjeni. Već 17 meseci Izrael vodi pregovore sa Hamasom, mada ne direktne. Sjedinjene Države su pregovarale direktno i nebesa se nisu otvorila. Razgovori su doveli do sporazuma, kojih se Hamas pridržavao, što pokazuje ne samo njegovu moć već i snagu date reči. Da je Izrael održao svoju reč kao Hamas, već bismo bili u drugoj ili trećoj fazi primirja.
Da Izrael ima hrabrog vođu sa vizijom, što je izgleda nemoguće, pokušao bi da razgovara sa Hamasom. Direktno, otvoreno i pred svima, u Gazi ili u Jerusalimu. Oprostili smo Nemačkoj, oprostićemo i Hamasu, ako se i kod njih nađe hrabri vođa. U međuvremenu ga treba tražiti i razgovarati. Gubitak će biti manji od još jedne ludačke runde bombardovanja i granatiranja.