Oni koji pozivaju da se Pojas Gaze sravni sa zemljom, da se uništi, oni koji traže da se to zgnječi, razbije, smrska, uguši, da se problem „jednom i zauvek“ reši, da se zaustavi humanitarna pomoć, a ima ih i koji kažu da je čitava Gaza Hamas – zapravo traže da se ubijaju nevini civili. Oni to neće priznati, gotovo da nema osobe u Izraelu koja će reći da treba ubiti hiljade civila, čak i u ovim teškim danima, ali ima mnogo njih, na desnici i levici, koji kažu da treba uništiti Gazu do temelja, a to znači i masovno ubijanje stanovnika. Opravdanje je jednostavno: ako je cela Gaza Hamas, onda su njeni stanovnici ljudi mraka. To se zove masovno ubijanje civila.
Nikada nećemo zaboraviti zločine protiv čovečnosti koje je u izraelskim naseljima 7. oktobra počinio Hamas. Nećemo zaboraviti niti oprostiti ta zlodela. Ne možemo zaboraviti ni zločine Hamasa protiv svojih građana: izvesti varvarski napad i prepustiti Gazu bolnom hropcu, bez odbrane civila, bez skloništa i dovoljno bolnica, predstavlja zločin protiv sopstvenog naroda. Ništa manje zločinačko ponašanje čelnika Hamasa nije ni sada: ako se oni zaista kriju u podzemnim prolazima ispod bolnice Šifa, u kojoj se nalazi i veliki broj ljudi koji nemaju drugo sklonište, kao i stotine i hiljade ranjenih i bolesnih, onda se oni okrutno igraju životima sopstvenog naroda.
Izraelska krv vri, a kolektivna duša traži sebi oduška. Samo što masovno ubijanje kako bi se stiglo do Hamasovog rukovodstva nije način. Sadašnje vođe će biti zamenjene, taj film smo već gledali. To je razumljiva nagonska reakcija koja ima uvrnutu logiku. Jer nisu svi stanovnici Gaze Hamas; veliki broj njih su njegove žrtve koje jedva čekaju da se ta organizacija ukloni. Nije to ni 3.038 mrtve dece, prema podacima palestinskog ministarstva zdravlja za subotu uveče kada je prekinuta veza Gaze sa spoljašnjim svetom. Ni 1.792 poginule žene. Ni svih 2.469 poginulih muškaraca nisu Hamas, prema neproverenim podacima 70 posto njih su bili civili. Ali ovakvo knjigovodstvo nije relevantno: čak i da je cela Gaza Hamas, ne mogu se pobiti svi njeni stanovnici.
Međutim, nije problem u radikalnoj desnici koja uvek propoveda „smrt Arapima“. Problem je sa onima koji su zbog okrutnosti Hamasa promenili pogled na svet i koji sada misle da se Gazi može raditi sve. Ima onih koji to izričito govore, druge vezuju ostaci prethodnih načela, ali se svi slažu oko jedne stvari.
„Ne zaslužuju ništa više od toga da budu išutirani iz Gaze. Pretpostavka da stanovnici Gaze ne podržavaju Hamas jeste podilaženje. Podržavaju. To je njihova vera, ideologija, pogled na svet i postoji cena koju će za to platiti“, piše novinar Haaretza Haim Levinson, čovek koji se predstavlja kao levičar. On smatra da izraelski cilj sada mora biti ni manje ni više nego „denacifikacija Gaze“. „Sva zbrka oko nevinih i dobronamernih civila jeste zamagljivanje istine parolama ljudi koji sede negde u Evropi i nemaju mač pod vratom.“
Zbog tog mača, stvarnog ili izmišljenog, dopušteno je masovno ubijanje. Dozvoljava ga i Ravit Heht u prekjučerašnjem izdanju Haaretza: „Vladavina Hamasa nije vlast ubilačke organizacije koja je otela ili zarobila dva miliona nevinih i jadnih talaca. Hamas uživa veliku podršku u Pojasu. Nema nikakvog užitka videti žene i decu zarobljene ispod ruševina… ali 7.10.2023. se mapa promenila.“ Mapa se promenila, a s njom i moralni principi.
Reći da je cela Gaza Hamas je kao da kažete da su svi Izraelci Itamar Ben Gvir. Ali baš sad, činjenica je da kada izraelska krv ključa, svaki Izraelac postaje Ben Gvir.