Tačno sam znao da ćeš se pojaviti.
Haj’ ne zajebaji mali, kao da tebi cijeli život iko nedostaje. Sam si svoj i sve što bi se i kao savjetovao, bilo je reda radi a na kraju bi ionako uradio kako ti misliš da treba.
Ko je mali? Pa ti i ja smo vršnjaci, sljedeće godine ću biti i stariji od tebe. A o nedostajanju u ovih evo skoro dvadeset i jednu godinu je teško pričati. To je više za kakve knjige, kad bi je imao ko pametan napisati. Nije bilo vremena…
Uvijek si volio naprđivat’. Čuj nije bilo vremena.
Pa nije, kako god ti to čudno zvučalo. Otišao si nekako baš kada se lomilo. Do tada se činilo da sve ide u pravom smjeru, da se život vraća u normalu, da će sve profunkcionisati na način koji bi omogućio da opet živimo ljudski. I onda je sve krenulo nizbrdo. Isprva polako a onda sve brže i brže.
Nije bio moj izbor. Da sam se ja pitao sigurno da ne bih otišao tada. Sačekao bih makar još koju godinu. Ali jebaji ga, tako se namjestilo. Kao i mnogo toga u životu…zamjeraš?
Pa i nije da ne bi bilo čega za zamjerit’, ali to je ona standardna naknadna pamet. A što sam stariji sve više je toga što i sebi zamjeram. Tako da je ok. Takav nam grah pao.
Zajeban grah neki. Mnogo toga je moglo biti drugačije, da je bilo pameti. Zato me ne bi čudilo i da zamjeraš jer toliko toga bi i sam sebi mogao prigovoriti. Možda je moglo biti nešto drugačije, bolje. Ali ko kad čovjek nikad ne zna, u trenutku kad donosi odluke, šta će pokrenuti i prouzrokovati. Ne znam šta da mislim. U svim tim trenucima činilo mi se logičnim i ispravnim. Al’ biće da sam negdje nešto i zajebao.
Ko nije? Bezveze je da te grize savjest. Generalno i nije bilo tako loše, posebno ako uzmeš okolnosti.
Neke stvari su bile tako očite, sve se moglo bolje odigrati ali valjda to tako ide u životu. Posebno mi je žao zbog vas dvoje a i zbog stare. Ipak je odgovornost bila na meni. Ja sam taj koji je trebao pametnije, bolje, promućurnije…
Haj živ bio, mani mi se tog patrijarhata. Nikad mi nije bio drag a ti i stara ste ga baš „njegovali“. To ti je zapravo možda i najveći zajeb, bar što se mene tiče. Sa starom ćeš već vidjeti.
Tako smo naučeni, šta se tu moglo. Pa bili smo djeca. Šta je meni bilo 18 njoj 16 kad smo se počeli zabavljati. Sve što smo znali ponijeli smo od kuće a to je tada bilo normalno. Već dvije godine kasnije djeca su dobila dijete. Prvo ti pa onda četiri godine kasnije i sestra ti. A mi stotinama kilometara od roditelja, sami. Sve što smo mogli i znali je da se držimo onoga što smo do tada živjeli sa svojim roditeljima. Ja sam se još nešto i klinčio, kao završio vojnu školu, al’ stara je bila baš ono balavica kojoj sam bio i muž i otac i majka.
Nije bila drugačija ni kad si otišao. Nije znala disat’ bez tebe. I sve što je radila, radila je onako kako je mislila da bi ti rekao da treba. Bio si joj prvi i posljednji. Čini mi se da se nikad nije pomirila sa tvojim odlaskom, kao ni prežalila što ste se vratili u Sarajevo.
Pa kad to pogledaš s distance skontaš neke stvari. Taman smo bili posložili život. Dvoje djece, krug prijatelja, stan, poslove, neke karijere, bilo je i para. Al’ eto, mene vuklo da se vratim kući.
Ispadne da ste napustili dom da bi se ti vratio kući.
Da. To je taj zajeb. Mislio sam da će biti bolje a zapravo je malo i sebično, kad bolje razmislim. Ne slaži facu, kontam, to je taj moj patrijarhat…
Vaš. Tipičan za ove prostore. Muško je glava kuće i druge pizdarije tog tipa.
Dobro, naš. Ali činilo se da tako treba da je prirodno. Iako shvatam da je opet sve bilo na njoj. Ona je trebala da se prilagođava mojoj familiji, da svima bude dobra i uslužna. A da zapravo tu nije baš bilo prostora za nas i onaj mir koji smo imali dok se nismo vratili u Sarajevo. I taman kad smo se ponovno posložili, dobili stan i skockali, ja fasujem infarkt i onda je opet morala oko mene, plus vas dvoje klinaca. Fakat zajebano al’ nisam to tad tako vidio. I onda se sve kao sredi i počne rat. E tu sam već počeo da kontam dio onoga što sam pogrešno procijenio.
Jašta si. Fakat si smiješan. Da si išta kontao, ne bi vjerovao u to što si vjerovao. Skontao bi da se sprema rat. Ne bi zaglavio u kasarni čekajući da te roknu niti bi nas ostavio bez hrane i para u duplom obruču. Pa jebote, stara i ja skoro mjesec dana nismo ništa u usta stavili osim kafe i cigara. Kad si uspio pobjeći, proći barikade i doći kući, više sam se obradovao torbi koju si nosio nego činjenici da mi je otac živ.
Baš si postao zajeban. Bez dlake ne jeziku. Al’ dobro, nije da mi se ne sviđa. Istina, i to je bila loša procjena. Možda sam tad trebao zauzeti stav i poslati vas negdje vani. Mada, nije da nismo pričali o tome. Svi ste odbili. Prva stara. Moram priznati da sam se tad prepao kao nikada u životu i krivio sam se za tu naivnost koju, eto srećom, niko nije platio glavom. A svima nam je bila na panju. Možda to nisam pokazivao al’ baš mi je bila frka. Ok, ti i ja, kontao sam, muškarci smo, prošli neke obuke, ko nešto znamo, ali kad je ona maloljetna otišla i prijavila se u bolnicu, mislio sam poludiću. A tek kad je stara popizdila i prijavila se u kuhinju, nisam očekivao da ćemo se izvući u komadu. Samo sam molio Boga da to budem ja.
Čuj Boga?
Ma to se tako kaže. Al’ fakat sam se tad zapitao jesam li normalan i šta sam uradio. Ne znam kako bih podnio da se bilo kome od vas nešto desilo. Posebno kad skontaš sve ono poslije rata. Strašno. Kakav sam idiot bio. Kao da nisam sve to već znao iz priča svoga oca. Ko i kako preuzima zasluge i privilegije nakon rata. Doduše, poslije onog rata, su barem one osnovne stvari i prava imali borci.
Tješi se da si otišao u trenutku kad je sve, brzinom svjetlosti, odjurilo nizbrdo pa nisi vidio u šta se sve to pretvorilo.
Vidiš, ispadne da sam vas i tu ostavio na vjetrometini. Ne svojom voljom, ponavljam ali šta da radim. Jebiga tješim se da se makar ona, za razliku od mene, nauživala s unucima. Ja sam kratko s unukom al’ eto tvog nisam uspio vidjeti.
Da njih nije bilo, ne bi ona ni časa čekala, već bi odmah za tobom. Ovako je sačekala da odrastu, upišu fakultete.
Hajde, budi se. Spremaj se mater da ukopaš, a i ja se odoh spremit da je dočekam. Znaš da mora biti sve pod konac, nema zajebancije. Vidiš da je i datume posložila. Ja otiš'o 08.10. a ona 10.08.