Amilina i Mikijeva abeceda
Lj L j Lj lj lj lj Љ Љ Љ љ љ љ
Ljekar
Uh! Radije bih pod ovim slovom stavila riječ ljubav, jer me to jako zanima, ali moj brat je to već upisao u svoju abecedu, i to na svoj način, pa ću ja o nečem, tj. nekom ozbiljnijem, dakle o ljekaru. Ljekara niko ne voli, ali ga svi traže kad se osjećaju loše, tako da je on jako potreban i nekad mi je žao što ga niko ne voli. Kad se prehladim, mama me obavezno vodi ljekaru. Iako ljekari uvijek izgledaju čisto, bijelo i ljubazno, svi ih se plaše, pa i ja. Ali ne previše, nego malo – samo zbog injekcije ili kakvog gorkog lijeka. Moj ljekar me uvijek prevari, pa kad počnem da se plašim i iskrivim lice kao da ću zaplakati, on odjednom izvadi nekakvu smiješnu lutkicu i ja odmah zaboravim na strah. I dok si rekao „keks“, ode lijek niz grlo ili injekcija u guzu i – gotovo! Malo me pecne, ja kažem UH, a mama me zagrli i tako se sve dobro završi. Ma nisu ljekari strašni. Oni su samo malo straškasti: bolje je popiti lijek ili dobiti injekciju nego sedam dana ležati u krevetu sa temperaturom i natečenim grlom, zar ne? Ljubim ljekare, mada ne silno!
Lj Lj Lj lj lj lj Љ Љ Љ љ љ љ
Ljubav
To mene ne zanima. To su priče za djevojčice. One stalno nešto hihi-pihi i sve nešto hehe-pehe, a kad dođe do konkretnog, to jest do poljupca, one – briiiiis, nestane ih iz vidnog polja. Ja naprotiv, kad ljubim – ljubim. Kad recimo, poljubim mamu, toliko to cokne i odjekne da sestra odmah dotrči iz svoje sobe i drekne: Šta je sad grozno uradio, mama? Bezobraznica jedna. Kao da ja mamu ljubim samo zbog interesa. Nekad je poljubim i zbog para za kino i koka-kolu. Tetku ljubim kad god obeća da ćemo ići na kolače. Pa zar je to zbog interesa? Pošteno da kažem: kad god kažem ljubav, ja ne mislim na to nego na slovo Lj.
Lj se smjestilo u ljubav i ljepotu, ali i u ljutnju i pljusku, a ovo dvoje se opet smjestilo u ljubav, pa je to sve nešto previše zapetljano i o tome neću da mislim.
Sve je to nešto ljubavno. Pih.