Amilina i Mikijeva abeceda
ŽŽŽ žžž ЖЖЖ жжж
Žurba
Ujutro su svi u strašnoj žurbi. Mama žuri da nas sve opere, nahrani, naukrasi i otpremi u školu i na posao, onda stane nasred sobe i kaže: Joj, opet sam zakasnila na posao!
Tata žuri na sastanke od ranog jutra. Sestra žuri u školu jer ona nikad ne kasni. Mačka žuri da mi ukrade mlijeko prije nego što stignem do kuhinje.
Samo ja nigdje ne žurim. Pa šta ako malo i zakasnim? Žuriti treba samo na veliki odmor i na kolače. Sad žurim da naučim slovo Ž – to je ono slovo koje sam sreo kada sam učio slovo DŽ, pa ga onda znam: D i Ž se vjenčali u DŽ.
Ž krekeće sa žabama, živi u životinjama, žalosno je u vrbi, a žarko u suncu.
Živjeli i mi sa slovom Ž!
ŽŽŽ žžž ЖЖЖ жжж
Želje
Još nisam upoznala nekoga kao ja, ko želi toliko stvari odjednom! Valjda ću kad odrastem željeti manje stvari, to vidim po tati i mami, koji kažu da su u mladim danima željeli mnogo više nego sada. Meni to nije jasno – kako neko ko odrasta može imati manje želja? Meni se čini da ću s odrastanjem samo imati sve više i više želja! Jer što si veći, i broj želja ti je veći – zar to nije logično? Kad budem imala čak petnaest godina, imat ću valjda tri milijarde želja. Možete li izračunati: kad meni bude šezdeset pet godina, kao mojoj nani, koliko ću želja imati tada? Pa ja samo u jednom jedinom danu imam makar tri stotine raznih želja!
Neka mi se jave oni koji nemaju želja, da im dodam malo vlastitih! Ne mogu shvatiti nanu, koja kaže da joj je jedina želja da svi budemo živi i zdravi – pa kakva je to, molim vas, želja? Kako neko može ne misliti na igračke, haljinice, kolačiće, igrice i sve te razne zezalice koje su meni važne? Valjda mogu nana, i mama, i sav taj moj odrasli svijet. A ja, Bogami, ne mogu: ja želim sve i želim sve to sad!
Sa Ž se završava moja autobiografska abeceda, ali ne i moje želje. Je li i sa vama isto? Želim vam da jeste!
ŽIVJELI! ŽIVJELI! ŽIVJELI!