Amilina i Mikijeva abeceda
UUU uuu УУУ ууу
Umor
Ja nikad nisam umorna! Mogla bih do iznemoglosti da šetam, da skačem, da se klackam, da gledam filmove, da pjevam… Što se mene tiče, meni ni spavanje ne treba! Kad me mama navečer ušuška, meni se uopće ne spava, ali da ne bih ljutila mamu, zažmirim i pravim se da spavam. I taman kad mama ode i pomislim da sad mogu tajno ustati i čitati knjigu, san me zgrabi i – buji paji, sve do jutra! San je lukav pa me svaku noć prevari, ali ja sam još lukavija pa ga lijepo odsanjam da ne bi imao razloga da se poslije žali na mene. Ponekad sanjam nešto ružno, pa se probudim i zovem mamu, a ona odmah dotrči, otjera ružni i donese lijepi san. U stvari, koliko ja vidim, u kući je samo mama umorna izistinski, a ostali se samo prave: tata dođe s posla, ruča i odmah na kauč i pod novine, kaže jako je umoran, kao da mama isto ne radi! Ali mama mora da radi, a on mora da spava! To nije pravedno. Rekla sam mami da njoj treba mašina za odmor, a ona se nasmijala i rekla da se ta mašina zove MBKIP, što znači „more bez kuhanja i pranja“. Moram reći tati da joj kupi tu mašinu. Uh, umorih se misleći na mamin umor! Mamino U je umorno, a moje U je urnebesno!
UUU uuu УУУ ууу
Ustajanje
Kad me mama budi da idem u školu – e, to mi je najgore. Taman sam zaspao, a ona istog trena: Ustajaaanjeeeee! Vrijeme za školu! Tako mi je mrsko da se dignem: krevet je tako topao, a voda u kupatilu brrrrrr! tako hladna.
Interesantno: kad sam na moru, onda ustajem sam, čim svane, a kod kuće nikad iz kreveta ne bih izašao.
Pitam se kako mami nikad nije teško da ustane? Ona valjda uopšte i ne spava. Dok me ona ljubi pred spavanje, meni se slovo U uvlači u san.
U je kao uvijeno uže, volim ga naveče kad me mama ušuška u krevet.
U se upiški kod malih beba, a umusi se i udrveni kad nešto ne naučim, pa šapnem: Uuuuuuuu, šta li se sad sprema…