Amilina i Mikijeva abeceda
ČČČ ččč ЧЧЧ ччч
Čitanje
Stalno nešto čitam. Od dječjih novina do debelih knjiga iz kućne biblioteke, koje baš ne razumijem, ali izgledam jako pametno kad s onako debelom knjigom sjedim za radnim stolom i pravim se da čitam: moj brat tada puca od muke jer gosti odmah vide mene kako čitam, a ne njega kako se bezveze mota po kući − pa se zna ko je najbolji. Priznajem da u odraslim knjigama ne razumijem baš mnogo, ali ni odrasli ne razumiju bajke onako kao djeca, pa smo kvit. Kad se tata raspriča o tome kako ćemo imati puuuuno para i putovati na more, mama samo kaže: „Bajke, dragi moj“. On onda zašuti, a meni ga žao jer ne vjeruje u bajke. Kad bi samo malo vjerovao, onda bismo možda stigli do mora. Ali, ko da vjeruje meni: ja sam mala. Neću da im se miješam u život: neka žive u uvjerenju da su bajke neostvarljive. Čudni odrasli! Evo obećavam: kad odrastem, vodit ću tatu i mamu na more – neka im se bajka ostvari, iz inata!
ČČČ ččč ЧЧЧ ччч
Čudo
To je nešto čarobno.
Kao kad poželim da nešto imam, a to mi neko donese, na primjer tetka: čudo jedno.
Mogao bih da kažem ćud, pa da mi ipak neko nešto donese, ali to je nepismeno i nije čudno. A ja volim čudne stvari – da, recimo, izgovorim i napišem pravilno: čovjek, čarapa, čip, češalj, čizma, čast, mačka.
Čestitam sebi što sam naučio slovo č. Čarobno zvuči.
Č je C s krunom na glavi.
C ima cik i cak, a č ima čik i čak. Čudo!