Stariti u Bosni, sedmi dio
– Stara, jesi kupila lijekove?
– Nisam, nije još stigla penzija.
– Aha… Evo se cijelo jutro pitam kako to da skupi lijekovi nestanu brže nego oni preko socijalnog…
– Ma kako to? Šta pričaš? Pa isti je broj tableta.
– A jel? Aaah, nisam o tom mislio. Eto. A ja bio siguran da dobar i skup lijek brže nestane.
***
– Stari, za tebe. Banka.
– Halo? Jesam, ja sam. Molim? Internet šta? Bankarstvo? Pa ja imam samo račun na koji dobivam penziju! Aha… Da popunim… Dobro. Doći ću. Hvala. Doviđenja.
– Šta to bi, stari?
– Banka. Kaže da uzmem mobilno bankarstvo pa možemo preko kompjutera ili preko mobitela sve radit, i plaćat račune. Ne moramo iz kuće ni izać, kaže, samo klik na kompjuter il na mobitel i gotovo.
– Aman jarabi. Pa jesil reko da nemamo kompjuter? A za mobitel F. kaže da samo možemo telefonirat, a ostalo da ne barkamo. Ko da bih ja znala išta drugo.
– Nisam reko. Nekako mi lijep glas, curica nekakva, ko da mi je rod. Reko sam da ću doć da se dogovorimo.
– Pa šta ćete se dogovarat kad to ne može bez kompjutera ili mobitela?
– Ma ne znam. Pusti me, stara, bogati.
– Eto ti. Sad i to pa više ni u banku nećeš morat. Još da nam ukinu izlazak iz kuće da platimo račune, pa nas fino mogu i na Bare poslat.
– Pa kaže ta mala da se i svi računi mogu tako preko internečeg… Ma haj bogati, otići ću ja pa ću pitat šta to znači.
– Čuj šta to znači?! Znači lezi pa umri, a mi ćemo sve za te uradit. Ko onaj fajercag Pokopov. „Vaše je samo da umrete.“
– De, de, stara. Ko da ti nešta znaš.
– Eto ti znaš.
***
– Mili bože, šta ti ovo smrdi u sobi?
– Bogami meni ništa. Ja sebi mirišem, a kome smrdim nek se nosi.
– Ma ovo ti se meščini mačka neđe popišala. Zar ne čuješ, mazlume?
– Čuj mačka se popišala… Ja bogme ništa ne čujem. Naša mačka piša samo u kupatilu, šta ti je, ženo? Sad si ga baš prećerala.
– Ma smrdi! Nešto smrdi! Ti znaš da sam ja detektor za smrad, a ovdje smrdi! (njuška, njuška, onda s gađenjem stane) Pa ona se popišala na tvoje čarape, čovječe!
– Ma daaaj, ženo. Čarape sigurno smrde same od sebe, ko i svaki dan! A ti na mačku… Uh.
***
– Bogme, stara, ti meni nešto drukčija… Ko da si mi podbuhla. Jel to nisi spavala?
– Hajde majke ti tvoje, reci mi: jel ti mene ikad pogledaš kako treba? Nako, ljudski?
– De, bogati, šta te imam gledat – pedesetišest te godina gledam. Ko da si mi ti nešta novo.
– Pa jesam, bolan ne bio, zar ne vidiš da sam zube metnula?
– Aaaaa, jes jes, vidim sad. Vidi ti to, a meni se učinilo podbuhla… De da vidim.
– Pa zar ti nisam sad lijepa ko prije sto godina, ha? Vidi me, bolan ne bio, ko uslikana!
– Eeee, hehe, jašta… Ko da si grobaru s lopate pobjegla! Hehe… A fino ti stoje, što jes jes…
– Bogami i ti moraš. Hodaš okolo s ta dva-tri zuba, ne valja se.
– Vala ti ja to u usta neću pa me strijeljaj! Eto ti si metnula za oboje, popusti me, ženo!
– Ali djeca se stide kad ti progovoriš a iz usta ti rupa viri! Hajde bar zbog njih, da ih ne brukamo.
– Ja što sam se bruko, bruko sam se. Sad je kasno i za brukanje šta god uradim. Eno neku noć ispred zgrade kad me potjera, ja pohiti uz stepenice, a treći sprat daleko… i dok sam stigo pred vrata, vas se upišo…
– A vidjela sam u banji da si ostavio. Eto, hoćeš ti pit pivu u Šahovskom, a petlja ne radi!
– Eno sad sam i za petlju što ne radi kriv!
– Ma nisi kriv, čovječe božji, nego moraš znat šta se smije a šta ne smije u našim godinama. Piva se samo kod kuće smije popit.
– Eee, da sam ja u svojoj kući ko prije rata, ne bi bilo ni trećeg sprata ni bruke ni trčnjave… Sam svoj gazda u svojoj kući… Jah. Eee, stara moja, nikad više… Kuća, bila, kuće nema. A još malo pa ni mene nema…
– Ima! Ima nas, stari, pa neka smo ko bezube havetinje – ima nas! Pa šta hoćeš ti? Djecu izrodili, četiri kuće napravili za pedeset i šest godina… Pa šta ako je izgorila ova zadnja? Nismo mi izgorili! Hej, unuke stekli, rat cijeli prošli… Djeca na broju – de reci, jebogati – tobejarabi – de reci, priznaj! Ko je sretan ni u hali nije gladan!
– Haj stara, ne pregoni! Najeli smo se mi govana i govana… Al što jes jes, ostadosmo živi. U našoj državi… Jebala nas naša država…
– Nemoj tako, stari, neka… Eto, imamo državu, pa jel? Sinovi naši za nju su se borili, i izborili… Valjda. Pa znaš…
– Ne znam! Eto ti znaš.
***
Zvono na vratima.
Kćer, koja se borila za ovu, ali mnogo drugačiju državu, kćer koja se uopšte ne spominje u pričama o ratu jer sinovi se bore a žene tek prate heroje našeg otpora, ta kćer dolazi svakodnevno trčeći sa svoja tri paralelna posla da svojim starcima pospremi, počisti, skuha, popegla, da ih uvjeri kako im ova država neće uzeti taj stančić koji im je dozvolila da koriste, da ne moraju po peti put seliti iz tuđeg stana u tuđi stan u svome gradu, jedan sin će to srediti, ima nekoga svoga tamo… Ta kćer, ta žena, to umorno dijete, ne može roditeljima obnoviti kuću u kojoj su proveli pedeset godina tihog i dobrog života…
– Hej, ćao, kaaako je? Šta imaaaa?
– Ah, sine moj, znaš kako je… Evo ga stari opet naprđuje.
– Znam, mama. Znam. Tako je kako je. A kako si ti, deduška?
– Ah, sine moj, znaš kako je…
– Znam.
– Ne znaš. Ne znaš, sine.
– Ne znam. Ne znam, deduška. Ja sam ti kćer. Pitaj sinove. Oni znaju.
***
Ona i On. Već dugo zauzimaju stan pod zemljom. Tamo nema internet bankarstva, ni računa koji se jedva plaćaju. Više nema ni onoga ni ovoga rata, ni upišanih pantalona. Ni tog tuđeg stana, ni Njenih miljeića preko stola i ispod televizora. Nema ni ponovo započete, pete kuće, tamo iznad Pionirske doline, gdje je započeo život jednom, šezdesetih godina prošloga vijeka. Odakle su se četiri graška iz mahune razasula na četiri strane svijeta, kao da se nikad ni sreli nisu.
Nema ni Zdenke Vučković, koju je ona obožavala kad zapjeva slike iz njene mladosti:
„Hajdemo, zovu nas polja, da žanjemo žito…“