Andrić: Zlostavljanje

Obavezna lektira

Sad su večeri sve češće bivale za njega prava orgija sujete, žudnja za vlašću, pomame za silom i slavom i bogzna još kakvih nagona koje je preko dana krio, ili za koje ni sam nije znao da ih nosi u sebi – a za nju potajni užas i sve duža nesanica. I svaka stvar je mogla da posluži kao povod. Razgovor pođe, na primer, od jedne opširne vesti iz kriminalne hronike. Na pustoj poljani, ispod železničkog mosta, nađena je mrtva neka žena, strankinja, izbodena nožem. Žena je bila mlada, lepa, otmena, očigledno iz boljeg društva. Ceo slučaj bio je neobjašnjiv. Sva se štampa raspisala o njemu i svi se pitaju: ko je tajanstvena lepotica? Ko su ubice i kakav bi mogao biti povod zločinu?

Gazda Andrija čita najpre naglas reportažu o zločinu, a onda se zavali u fotelju i sa značajnim osmehom govori ženi:

– Budale! Šta tu ima mnogo da se pita? Zar je malo tajnih društava ili špijunskih organizacija? I zar je jedna takva lepotica u njihovoj službi? A sa tim društvima ti je ovako: vrbuju te i ti uđeš; zakuneš se, zakuneš se na revolver i kamu da ćeš bez pogovora izvršavati sva naređenja i da nećeš nikad i nikome odati tajnu. Posle, pogrešiš nešto ili odaš, i već si osuđen. Spasa ti nema. Kad se najmanje nadaš: nož u leđa. Tako i treba! Tu nema milosrđa ni oklevanja. Da mi je rođena sestra, ja glasam: smrt. I presuda se izvršava, automatski, munjevito. Ako treba, izvršavam je sam svojom rukom. Razumeš? I sad se ova blesava i mekušna policija rastrčala i raspričala. Te “radi se o crnomanjastom snažnom čoveku visokog rasta”, te ovaj bi mogao biti, te onaj je isključen, a za ovoga nije verovatno. Ništa oni ne znaju, ja tebi da kažem. Svi su oni slepci i slabići, i po sebi sude i ostale.

Gazda Andrija se diže, prilazi bliže ženi:

– A možda je ubica baš onaj koji je po mišljenju naše mudre policije “potpuno isključen”, na koga niko i ne pomišlja. Možda nije ni crnomanjast ni visok. Možda šef kriminalne policije prolazi svakog dana pored njega, i pozdravljaju se kao stari poznanici. Možda ih ubica sa uživanjem posmatra kako lutaju, vodeći istragu u sasvim pogrešnom pravcu, i smeje im se u sebi. Ha, ha, ha, ha!

Gromko se smejući, četkar obiđe jednom oko stola i opet se nađe lice u lice sa ženom.

– Ko je da je, taj je majstor u svom poslu, čovek u kome damar jedan ne zadrhti kad ima da se izvrši kakav zadatak u interesu viših ciljeva, čovek sigurna oka i još sigumije ruke.

Četkar podiže stisnutu pesnicu i gleda ženu oštro, pravo u oči.

– To mogu da kažem, jer takav sam i sam. Svi misle: gazda Andrija ljubazan, mek čovek, dobričina, a ne znaju i ne slute ko je i šta je Andrija Zereković! Ha, ha! Nisam ja bubica ni bravak, nego arslan, arslan, i to onaj potajni, najopasniji. Razumeš? Eto, ja znam da i ti misliš kako ja ne bih ni u snu mogao da ubijem tako nekog prestupnika kao što je ova žena na poljani.

Četkarevo lice se preli, kao svetlošću, osmejkom punim sažaljenja i prezira koji dolazi sa visine.

Žena obara oči, krv joj udara u obraze, usne se miču, ali ne nalazi reči.

– Eto, vidiš da misliš – nadnosi se četkar inkvizitorski nad nju – vidiš da sam pogodio. A to je zato što me ni ti ne poznaješ, kao ni ostali. E vidiš, kad se radi o načelu, o interesima neke svete stvari kojoj sam se zakleo, za mene je ubiti ovakvu jednu belosvetsku skitnicu u svili i krznu isto što i popiti čašu vode. “Izdala si – zna se šta te čeka!” Prvi udarac tu, ispod vrata, gde prolazi glavna arterija – na! – a zatim još tri udarca, jedan u leđa i dva u grudi – na! na! na! – i gotovo!

Žena ga je, uplašena, gledala kako svojom kratkom žutom olovkom izmahuje kao nekim štiletom, dahćući: na! na! na! Ona poznaje dobro tu olovku, za koju joj je on nekoliko puta dosad pričao da je ima već šestu godinu, jer on ume da štedi pri pisanju i pri rezanju kao niko – a već da izgubi olovku ili da je zaboravi negde, kao drugi, to kod njega ne postoji, i zato mu i traje koliko nikom drugom. “Još šest godina može da mi traje sa mojim načinom štednje i čuvanja. Po meni bi svi fabrikanti olovaka pocrkali od gladi”, tako joj je govorio, dobro se seća.

Vitlajući još tom olovkom, gazda Andrija nastavlja: Tako, dabome! Bez glasa i bez jauka. A posle, operu se ruke i čovek se vrati u varoš kao da ništa nije bilo. I kad se povede reč o slučaju, on učestvuje u razgovoru, čita novine, mirno, kao i svaki drugi građanin, a da mu ni najmanji mišić na licu ne zadrhti.

Gazda Andrija ispi čašu vode koja je stajala na stolu i pogleda ženu prekorno, ali i sa izvesnom blagošću u kojoj ima mnogo prezira, kao da joj prašta što ne razume i ne zna ono što i nije lako znati, i što i toliki drugi, pametniji od nje, ne znaju i ne slute.

Zatim gazda Andrija čita još malo novine, a onda se digne i svečanim, mirnim korakom, koji bi odgovarao mnogo višem i snažnijem čoveku nego što je on, ode u kupatilo da se spremi za spavanje.

A žena leži posle u svom krevetu, kao da su je sa mučilišta doveli. Plaši se mraka, a ne sme da zapali lampu, gadi se od misli na večernji razgovor, a ne može da misli ni o čem drugom. Kad joj pođe za rukom da zaspi, iziđe joj na san krvav leš nepoznate žene, tako da se sa prigušenim jaukom budi. Ali četkar je ne čuje, jer on spava na desnom uhu, a levo mu je zapušeno vatom.

U takvim noćima, žena nije mogla da spava. Gušila se od želje da beži iz ove zagušljive sobe, od ovog jednomernog, mahinalnog disanja. I sve se češće dešavalo da se dizala i odlazila u kupatilo. Prala je ruke i lice, zapljuskivala hladnom vodom nabujale grudi. To je donosilo samo trenutno olakšanje. U toploj postelji, gde su je čekale stare misli, ta svežina od vode pretvarala se odmah u laku vrelinu, koja je stezala grudi kao vatren oklop. Skakala bi ponovo, trčala u kupatilo i, ne znajući šta radi, bacala se, onako u košulji, na pod od hladnih kamenih pločica i ostajala tako, jecajući, dok ne bi osetila kako sva trne i drhti od tvrdog hladnog ležaja i kako je, zajedno sa tom bolnom studeni, prožima misao da to donosi bolest, ili smrt – u svakom slučaju oslobođenje.

Tako joj često prođe polovina noći. A sutrašnji dan donosi miran svakidašnji život, veče muževljeva pričanja, a noć opet nepoznate patnje.

Tako je u mnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jednom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći – prsne ceo taj život u komade.

Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, a kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute.

Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoćan, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami uvek više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica – neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao – privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo.

Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sad je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri, nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanje, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svoga ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje ni da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažni nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku uz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.

iz knjige Znakovi

Obavezna lektira

Ujević: Augustovska noć
Krleža: O elementima
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Krleža: Jesenja pjesma
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke

Petanjek: Znakovi života
Duraković: Palčica
Sarić: Putničke