Wilde: Duša čovekova u socijalizmu

Obavezna lektira

Nekada su ljudi imali mučilišta. Danas imaju štampu. Zasigurno, to je napredak. Međutim, to je i dalje loše, pogrešno i obespokojavajuće. Neko je – da li Berk? – nazvao novinarstvo četvrtim staležom. Ne treba sumnjati da je svojevremeno bilo tako. Ali danas je novinarstvo zapravo jedini stalež. Proždralo je ostala tri. Svetovni Gospodari ćute, Duhovni Gospodari nemaju šta reći, a Donji Dom nema šta da kaže, a ipak to govori. Novinarstvo caruje. U Americi Predsednik vlada četiri godine, a Novinarstvo zanavek. Srećom, u Americi je Novinarstvo svoju vlast doteralo do najodvratnije i najsvirepije krajnosti. Prirodna posledica toga bio je nastanak duha pobune. Novinarstvo ili ljude zabavlja, ili ga se gnušaju, u zavisnosti od svoje naravi. Ali ono više nije prava sila, kao nekad. Niko je ne uzima za ozbiljno. Sem u malobrojnim, dobro poznatim slučajevima. Novinarstvo u Engleskoj nije doguralo do takve, preterane surovosti, te i dalje predstavlja važan činilac, odista značajnu silu. Strahovlada koju želi da nametne privatnom životu izgleda mi sasvim neobično. Činjenica je da javnost poseduje nezasitnu radoznalost i hoće da dozna sve, sem onog zaista vrednog znanja. Svesno toga, Novinarstvo, navika nalik kakvom trgovcu, udovoljava njenim zahtevima. U vekovima pre našeg, javnost je zabijala uši novinarima na stub srama. To je bilo zaista gnusno. U ovom veku, novinari su pribili svoje uši na ključaonicu. To je daleko gore. Novinari koje treba najviše kriviti nisu oni zabavni, saradnici takozvane mondenske štampe, što ovo nedelo čini još gorim. Štetu prave ozbiljni, promišljeni, revnosni novinari koji će svečano, kao što danas čine, razvlačiti pred očima javnosti neki ispad iz privatnog života velikog državnika, čoveka koji je prvak političke misli koliko i stvaralac političke sile, i pozivati javnost da o tome raspravlja, da se pokaže nadležnom u toj stvari, da kaže šta o tome misli. I ne samo da kaže, već da to što govori sprovede u delo, da zapoveda tom čoveku u vezi sa svim ostalim, da naređuje njegovoj stranci, da izdaje naloge njegovoj zemlji; zapravo, oni pozivaju javnost da učini sebe tragikomičnom, uvredljivom i štetnom. Privatni životi ne bi smeli da se iznose u javnost. Ni najmanje se nje ne tiču.

U Francuskoj je to bolje uređeno. Nije dozvoljeno javno objavljivanje pojedinosti sa suđenja u brakorazvodnim parnicama zarad zabave ili javnog kritizerstva. Sve što je javnosti dozvoljeno da sazna jeste da je razvoda bilo i da je odobren na zahtev jednog, drugog ili oba bračna partnera. U Francuskoj zapravo ograničavaju novinara, a umetniku daju skoro savršenu slobodu. Ovde dozvoljavamo bezuslovnu slobodu novinaru, a umetnika u potpunosti ograničavamo. Englesko javno mnjenje takoreći pokušava da zauzda, omete i izvitoperi stvaraoca dela iz kojih ishodi lepota i primorava novinara da razvlači zaista ružne, odvratne ili čak ogavne stvari po novinama, tako da imamo najozbiljnije novinare na svetu i najnepristojnije novine. Govoriti o primoravanju nije preterivanje. Moguće je da ima novinara koji zaista uživaju u objavljivanju užasnih stvari, ili koji, zarad svog siromaštva, vide skandale kao osnovu za stalan izvor prihoda. Uveren sam da postoje i drugi novinari, obrazovani i vaspitani, koji zaista ne vole da objavljuju takve stvari, koji znaju da je to pogrešno činiti. Rade to samo zbog nezdravih uslova u kojima se bave svojim pozivom, što ih primorava da javnosti dobavljaju ono što javnost hoće, i da se takmiče sa drugim novinarima u što potpunijem zadovoljenju prostačkog apetita svetine. Ovaj položaj je unižavajući za svakog obrazovanog čoveka i ne sumnjam da ga većina njih doživljava vrlo bolnim.

odlomak iz eseja objavljenog u časopisu Fortnightly Review, februara 1891.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Hesse: Biti sretan
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Rilke: Jesenji dan
Castaneda: Priče o moći
Rumi: Dođi

RegionElle: Nora Verde
Škrgo: Fejso
RegionElle: Jasmina Hanjalić