Moravia: Sastanak na moru

Obavezna lektira

Pošto zaustaviše auto na jednoj čistini među šipražjem, pod stablom senovitog bora, uputiše se između peščanih sprudova prema moru. Supruga je išla ispred Serđa, veselo trčeći po užarenom pesku, a Serđo iza nje, noseći torbu s ručkom i kupaćim ogrtačima. Odjednom, ona nestade iza peščane humke, a Serđo pođe za njom, zadovoljan što je ona zadovoljna, uveren da će je videti, kad stigne navrh peščanog spruda, kako već pljuska po moru. A kad stiže na humku, otkri da mu se supruga zaustavila i da obala nije pusta kako je očekivao. Ugleda grupu ljudi, polugolih ribara, kako mu se učinilo, kako stoje zbunjeni pred nekakvim grmljem u pesku. Između grmlja naziralo se nešto belo.

Serđo se približi laganim hodom i kad je stigao do grmlja, zapita suprugu:
– Šta se dogodilo?
– Našli su mrtvaca – odgovori ona mrzovoljno.

Serđo pogleda. Grmlje, već oprljeno od pripeke, nadvilo se od jare nad nekakvom dugačkom spodobom, uvijenom u čaršav. Padoše mu na pamet egipatski sarkofazi u muzejima.

Pod čaršavom nisu se isticale crte mrtvačeva lica, ali se nazirala linija čitavog tela u jednostavnim konturama: kolena, ruke skrštene na grudima, uvučena brada. Izvan čaršava virila je tamna, glatka, mladićka, još uvek živa kosa.

– Utopio se pre jedan sat – reče čovek u uniformi, karabinjerski narednik, koji je skinuo kapu i otirao znoj – nepoznata osoba… nema dokumenata.

Serđo još jednom skrenu pogled na mrtvaca pa se uputi sa suprugom prema moru.

Ona je ulazila u morski plićak tromim korakom, zlovoljna, opuštenih ruku, izbočena stomaka, okrenuta prema malim toplim talasima, gotovo uzavrelim pod pripekom jarkog sunca. To je bilo njihovo prvo ovogodišnje kupanje, a Klarina koža bila je bela, od one hladne i opore beline koja, mislio je Serđo, naglo porumeni a nikad ne potamni. Mada nije bila lepo razvijena, uskih bokova, zdepastih nogu, slabačkih ramena i krupne glave, njeno telo je u tolikoj meri izražavalo njenu tvrdoglavu, zatvorenu i sumnjičavu narav, da se Serđo nežno nasmeši i potrča prema njoj. Trčeći po peščanom morskom plićaku, zaplete se u gužvicu algi, posrnu, pade na nju i prevali je. Ona se odmah diže i grubo mu reče:

– Ne volim šale u moru.
– Oprosti, sapleo sam se – reče Serđo.
– Molim te da to više ne radiš – odseče mu žena.

Serđo je bio pomalo uvređen kad je video da se udaljava. Venčali su se pre šest meseci i brak im nije bio srećan. Nisu se razumeli. Serđo je smatrao da je ovom postojanom nesporazumu kriva novina zajedničkog života, pa se stalno nadao da će se to popraviti.

Okupaše se zajedno u ovoj poput čorbe mlakoj i plitkoj vodi, na suncu koje je pržilo. Ćutali su, povučeni i loše raspoloženi. Morska obala, gledana s mora, bila je ipak lepa: pružala se u nedogled, pusta, bez igde ikoga; s jedne se strane protezala sve do udaljene senke nekog starinskog čardaka, a s druge se svijala ispod strmih hridina oivičenih šumom. Borova šuma, povrh žutih peščanih sprudova, u letnjoj sparini zagustelog obzorja od peščane prašine i morske izmaglice, gubila se u magluštini.

– Zar nije divno? – odjednom Serđo prekinu ćutanje.
– Meni se čini strašno – suvo odgovori žena.
– Ali ti si htela da ovamo dođemo.
– Pa šta to znači? Prevarila sam se, i gotovo…

To ne smeta da mesto bude zaista divno – pomisli Serđo, ali je zaćutao obeshrabreno. Bio je svestan da će mu se žena suprotstavljati ma šta rekao.

Izađoše iz mora i zaputiše se na obalu, prema mestu gde su ostavili odeću, veoma blizu mrtvaca. Obala je sada bila sasvim pusta, nikog osim njih dvoje i mrtvaca pod granjem grmlja. Ribari i karabinjerski narednik nestali su iza sprudova.

Stojeći, Klara je bezvoljno brisala ruke i noge. Serđo reče:
– Zar ne bismo mogli malo dalje… ima dovoljno mesta… nije baš prijatno stajati pored mrtvaca.

Ona mu odgovori odbacivši peškir:
– Mrtvi mi ne smetaju.
– Ali ti smetaju živi – usudi se da kaže Serđo. Žena mu oštro odgovori:
– Ali zašto uvek tražiš svađu?… Na moru smo, uživajmo u moru… ali ne, ti uvek moraš da gnjaviš pitanjima… Sada silom hoćeš da ti kažem da mi smetaš.

– Bilo bi mi milije da kažeš suprotno – reče očajni Serđo.

– E pa, kad hoćeš… baš mi smetaš… kad zaintačiš i protivurečiš samo iz želje da protivurečiš, onda mi smetaš više od bilo kog mrtvaca… Jesi li sad zadovoljan?

Serđo zaćuta zgranut nad tolikom zloćom. Klara se pruži ničice, skide grudnjak i gaćice, pa uvali goli trbuh i grudi u vreli pesak. Čim se smestila, zapita ga nestrpljivo:
– Ta koliko li je sati?

Zašto kaže, ta koliko li je sati, a ne, koliko je sati – zbunjeno pomisli Serđo.
– Jedanaest – odgovori.
– Nije moguće – uzvrati ona bučno.

Serđo joj, bez reči, jednostavno gurnu pod nos ruku sa satom. Ona odgovori:
– U redu, u redu – gotovo tužnim glasom. Serđa ponovo obuze čuđenje.

Serđu je smetao mrtvac pod grmljem. Osećao je potmulu želju da ode do grmlja i razotkrije telo pokriveno čaršavom. Pod grmljem kao da je bilo toplije nego na drugom mestu; primećivalo se neko titranje zraka kao od početnog raspadanja leša. Serđo pomisli na zlataste muve koje šetkaju po leševima u ratu; smuči mu se od prizora. Odjednom, povika ljutito:

– Hteo bih da znam zašto moramo da budemo blizu ovog mrtvaca?

Žena mu odgovori ispod presavijene ruke kojom je sakrila lice:
– Ti se makni ako hoćeš… ja ostajem ovde… nikoga nema da ga čuva… ostaću barem ja.

Ništa se nije moglo protiv njene volje. Sunce je nemilice peklo, a usijanost obale zaslepljivala. Serđo je neko vreme nepomično stajao, duboko ozlojeđen, a kad više nije mogao da izdrži, ustade, pojuri preko obale i naglavce se baci u more. Skok u vodu malo ga je osvežio, mada mu se voda učinila toplija nego pre. Kad je izronio, ugleda ženu kako ustaje i oprezno obilazi oko grma gde je ležao mrtvac. Izdaleka gledajući ženu, ona mu se ponovo učini mila i odjednom mu sinu da prema njoj bude ljubazan. Pomisli: Zašto je naš brak tako neskladan… zašto? Sad ću da joj priđem i udvaraću joj se kao da je devojka koju sam prvi put video… i još pre večeri moram da je pošto-poto osvojim. Veselo se nasmeja zbog ove svoje odluke i polako izađe iz vode. Pošto je neko vreme obilazila oko mrtvaca, žena se vrati i ponovo se ničice ispruži pored hrpe odeće. Serđo se pruži pored nje, obavi je rukom oko struka i šapnu joj:
– Poljubi me.

Žena mu odgovori ne dižući glavu:
– Šta ti je, jesi li poludeo?
– Kaži mi, molim te, zar ne mogu ni za poljubac da te zamolim?
– Ne, ne sada i ne na ovom mestu.
– Zar nismo muž i žena?
– Jesmo pred svetom… ne radi to barem iz obzira prema mrtvacu.
– Dođavola – reče Serđo – zar te nisam zamolio da odemo odavde?
– Ja ne idem – odupre se ona žalosno i sasvim mirno – ti idi… ja ostajem ovde.

Serđo se opružio i ležao na suncu ćuteći oko dvadesetak minuta. Potom pogleda na sat, bilo je pola jedan.
– Da pojedemo nešto? – predloži on s usiljenom veselošću i dohvati torbu s jelom.

Serđo rastvori zamotuljak, izvuče sendvič sa salamom i poče slatko da jede. Tada se na vrhu peščanog spruda pojavi mala povorka. Na pročelju je išao karabinjerski narednik, a za njim dvojica muškaraca, kako se činilo, s nosilima, zatim nekoliko žena i ljudi, pa na kraju grupa dece. Povorka poče da se spušta niz peščani sprud prema mestu gde je ležao mrtvac.
– Dolaze da ga odnesu – reče Serđo punih usta, ustade i uputi se i on prema mrtvacu.

Žena žurno prikopča grudnjak i navuče gaćice, ustade i sustiže ga trčeći.

Kad je mala povorka stigla, zaustavi se pred grmljem; nosači spustiše na zemlju nosila koja su na brzu ruku sklepana od dve grane s pokrivačem. Narednik, sav crven, oznojen od vrućine i nestrpljenja, izdavao je naređenja:

– Hajde, prihvatite se… maknite te grane… dvojica neka ga pridrže za noge, dvojica za ruke, podignite ga i položite na noslila… hajde, hitro…
– Da li da skinemo čaršav?
– Ne, neka ostane na njemu.

Serđo je radoznalo posmatrao prizor, držeći u ruci načeti sendvič, nejasno osećajući da mu ne priliči u ovakvoj situaciji. Nije više mogao da ga vrati u torbu, a još manje da ga celog proguta. Žena, koja se usplahireno vrtela oko nosača, naglo se približi jednom od njih i oštro ga zapita:
– Zna li se, najzad, ko je to?

Nosač, koji je snažno čupao granje iz peska, odgovori ne okrećući se:
– Ko to zna, nije imao dokumenta.
– Ali kako je ovde dospeo?
– Vespom… gore je u šumarku.
– Vozač vespe – reče Serđo, koji nije mogao da izdrži, uzbuđen zbog ženinog držanja.
– Šta se praviš blesav – reče ona povišenim glasom.

Jedan od nosača čuo je tu grdnju pa se iznenađeno okrenuo prema njima.
– Hajde, nosite – reče narednik.

Četvorica, dvojica sa svakog kraja, podigoše beli teret i položiše ga na nosila. Pri pokretu, glava mrtvačeva skliznu unazad, čaršav spade s lica i Serđo ugleda mrtvaca: bio je crnomanjast, nežnih crta, sasvim običnog lica, otprilike njegovih godina.

Žena potrča prema mestu gde je stajala njihova odeća, baci se ničice na pesak grčevito jecajući.

Povorka krenu prema sprudu u istom poretku kojim je i došla: najpre narednik, pa nosači s nosilima, zatim šarena povorka ribara, žena i dece. Serđo, sa sendvičem u ruci, približi se ženi koja je plakala s licem u pesku, i reče:
– Slušaj, Klaro… razumem da je to na tebe delovalo… ali, na kraju, to je sasvim tuđ čovek.

Tada je ispod ruke dopro njen očajnički glas:
– Nikad ti ništa ne razumeš… nikad ništa nećeš razumeti… nije to bio tuđinac.
– Kako to?…
– Voleli smo se… jutros smo zakazali sastanak na ovom mestu… a sad ga više nema.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka