Obavezna lektira
Večernja izdvajanja
Jedino Milinko Božić i mati mu Slavica ne znaju za to bolno nadimanje ličnosti. Oni su i uveče zajedno, tek uveče zapravo. Iako, otkako je postao velik dečak, sin spava u sobi, a mati na otomanu u kuhinji, oni, pošto legnu, razvezu, podignutim glasom da bi se čuli na razdaljini, pa ipak prigušeno da ih ne oseti komšiluk, razgovor za koji obdan nisu imali vremena.
“Imaš li sutra gimnastiku?” “Moram li ujutro po hleb?” “Danas si manje učio nego juče.”
Ne samo reči, već, pošto one prestanu, misli, spajaju ih jedno s drugim kao putevi što se prepliću, kao nokti što se blago zarivaju jedno drugom u dlan. Željno, nezasito.
Kod Lazukićevih podvojenost. Stariji su zaneti jedno drugim, kao prikazama. Lazukićka, s ravnim listovima nogu koje u kasnijim godinama na člancima otiču, s bledim udubljalim kapcima nad izbuljenim očima, upalih obraza, obešenih grudi, još je ushićena svojim izvođenjem iz poznog, beznadežnog devojaštva i svojim spasiocem, ozbiljnim i junačnim Nemanjom; on, iako je izneverila njegova nadanja u obilan porod, vidi nad njom, u oblaku, blagoslov bogatstva i raskoši.
Leže u istom krevetu svake noći i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo nežno, kao da je ono drugo lomljivo. S rečima izvinjavanja prošaputanim na uho drugome. Sa skoro suznim rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo čujnija nego što oni misle: pod njihovom nežnošću krevet uzdiše i cvili po sat, parket potmulo odzvanja dok koračaju, najpre jedno pa drugo, pipajući, jer ne pale svetlo, u kupatilo, odakle dugo pljuska i šušti voda u zahodskoj šolji i kadi.
Sinovi, navikli na te šumove kao na prve i najdublje u sećanju detinjstva, već su prošli davno i kroz tumačenje njihovog značenja. Prosto im smetaju. Rastko, koji čita sad ovaj sad onaj roman, ili istoriju neke egzotične zemlje ili reportažu o pozadini ratova i prevrata, mršti se jer mu odvlače pažnju. Sredoje, koji odmah gasi lampu da bi se predao sanjarijama, odupire im se snažeći uobrazilju do opipljivosti, a onda, pobeđen ipak, prasne u smeh.
Gospođica je i stvarno, fizički, sama; ona osluškuje u mrak, čini joj se da čuje miša kako gricka u ćošku sobe, da čuje vrzmanje mačke (možda lopova) pod prozorom u dvorištu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko dana srela (na ponekog muškarca), misli na sutrašnji dan, koji joj se, sledom časova, sledom reči koje na njima mora izgovoriti, čini neprekoračivim, nepregledljivim kao brdo, meko, rastresito, koje će se na nju srušiti i zatrpati je.
Kod Kronerovih je sama jedino baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog kapijskim prolazom. Ona se još uvek oseća kao da je tamo, u “gospodarskom stanu”, a ne u ovom služinskom, u koji se, doduše, svojom voljom povukla, čim ju je sin obavestio da će se, i kim, oženiti. Misli onamo, ne ovamo, zamišlja jače nego što čulima prima: unuka i unuku, snaju, kako se razvalila, razbacivši noge preko rubova kreveta, s riđom obraslinom u sredini, odišući smradom svog parfema, čiji otrov njenog sina (kog ne vidi, sem kao crtu, bola) guši, tanji, topi.
Gerhard, koji se ceo dan vitlao sa uličarima, spava otkako je izubijanu glavu spustio na jastuk; Vera, u svojoj beloj devojačkoj sobi, upoređuje, kao dva lista knjige: prizore ulice, lica suseda, grdnje profesora, urlike dece, s ukućanima, njihovim licima i ponašanjem, pa uznemireno shvata da ih deli ambis. Šta treba učiniti da se on premosti, zatrpa? Ne može da dokuči, samo oseća da nešto potmulo oko nje ne dozvoljava da dođe do izravnanja, do smirenja. Njena mati međutim spava. Namirila je sina, toplo je u sobi, krevet je mek, niko je neće buditi, ujutru može ustati i posle muža. A on, u svojoj radnoj sobi u koju je dao preneti kauč tobož zbog knjiga koje su mu onde pri ruci i kad ih se kasno zaželi, prevrće se u jedu što zna da ona tako zadovoljno miruje, što ga ne čeka, ne želi.
Želi li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu? On veruje da ne želi, jer je takvu poznaje: da je sama sebi dovoljna dok je ovako uz sina, okružena sigurnošću. Ali sigurnost se ruši, sin se udaljuje (on to vidi pre nje), i čim se ti potpornji budu izmakli, zna da će se i ona izmigoljiti, klisko kao riba, i neodoljivo, kao što se izmigoljila iz svog ranijeg života, uvukavši se u njegov, samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila.
Radi zadovoljenja, Robert Kroner odlazi u kuću s devojkama Olge Hercfeld. Ona se nalazi nedaleko od njegove kuće, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi uličica pozadi evangelističke crkve. Kuća se vidi čim se na tu ulicu (Karađorđevu) kroči, temeljna, ovisoka, isturena na ugao ravnim zasekom na mestu vrata, sada zazidanih, nekadašnje zlatarske radnje pokojnog Filipa Hercfelda, muža Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza čijeg se zasečenog zida održavaju ljubavni sastanci, palacne Kronerov pogled u svako doba dana, i kad ne misli da svrati. Svraća po dogovoru, u sporazumno određeni, obično večernji, sumrakom zaštićeni čas, napustivši kuću tobož radi šetnje pred večeru, i kad stigne, onde ga već čeka devojka, neka od tri-četiri Hercfeldkine stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili meseci da bi zatim mesto ustupile drugima, ili devojka ili žena iz grada koja je pristala na Hercfeldkin nagovor da se za novac dade obljubiti.
Ove namernice, žene koje on ranije nije video, već će mu biti pokazane i predstavljene tek u času kad treba s njim da legnu, njemu su najdraže, donose mu uzbuđenje nepoznatosti, iznenađenja, ispunjavajući ili razočaravajući jedno očekivanje koje je uvek istureno do krajnje crte mogućnog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki put, da spozna ljubav i reši se na stalnost i vernost ukoliko u slučajnoj ženi nađe odziv na svoje težnje. Na svoju glad za jednim neprisutnim, nedostajućim osećanjem koje za trenutak sevne u dodiru sa ženom i onda redovno iščili. Ono ga je obmanulo utiskom trajnosti kada je na sličan način, u sličnoj bludnoj kući, u krčmi pred vrbaskom železničkom stanicom, pronašao svoju ženu.
Ugledao ju je, ušavši u zadimljenu, od buke nabubrelu kafansku dvoranu, s koferčićem, da sačeka voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana među koje je gurala rub čaše, čaše pune vina, koja je zvonko kuckala o njene krupne bele zube, pre no što će niz nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu tečnost.
Danuo je: “Rezi!” gotovo ne verujući da je to ona, služavka-dete s kojom se gađao jastucima i valjao po ćilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji brojali i knjižili dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obučenom, riđih pletenica pruženih po belom jastuku na kome je njemu počivala glava, da ne bi bio sam i plašio se mraka dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili Sente posle pijačnog dana.
Tada je Rezi, služavka, Nemica, spretna i jaka, žilava, delovala kao mala muškobanja, u poređenju s njim, đakom, žgoljom, skinutim za spavanje u dugu belu spavaćicu, i tek ako bi se potukli i on se rasrdio, iznenađivao se kako je, omlitavljenu smehom, lako baca na oba mršava ramena. Tada još skoro nije ni imala dojki, već samo dva pljosnata brežuljka na prsima, po kojima je on pobednički polegao, pritiskujući joj rukama ruke na pod, nogama tanke bele mišićave noge na ćilim, da se ne bacakne i ne svali ga sa sebe.
Ali tu, u kafani, ona je već bila obla, grudi su joj mlečno raspinjale žutu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlažnih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s njim u krevet, u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela pošto se s njom pogodio i podmitio krčmaricu, rastvorila mu se u raskoši odrasle devojke.
Kroner nije prestao da k njoj odlazi, izgovarajući se majci za česta putovanja u Vrbas naplatom računa, u onu predstaničnu kafanu, u njen razvrat i bestid, sve dok se nije njome oženio, posle naizmeničnih kolebanja, zaricanja da će s njom raskrstiti, zgađenosti, ponovnih oduševljavanja njenom detinjastom nežnošću sličnom onoj u noćima kada su bivali ostavljeni sami u trgovačkoj jevrejskoj kući, gde je Švapče, hrišćanče, goj, uvek samo sluga, stvor nižeg reda, mada zagonetno opasan i zato držan na odstojanju.
Turobnom, mršavom Robertu Kroneru ona je bila jedini podstrekač igre, zaborava – nekad u detinjstvu i sad u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu teži kroz zametanje novih života, on nije mogao zamisliti nikoju drugu da sa njom zameće porod, iaku je pokajnički znao da kao Jevrejin to treba da čini s istovernicom, no, sve istovernice sa kojima su ga sastavljale slučajnost i provodadžijske smicalice njegove zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na igru, na krevet, na potomstvo, kao da su starije rođake sa kojima bi bio nateran na rodoskrnavljenje, i on je ispred njihovih preteći iskeženih osmeha putovao u Vrbas, u predstaničnu krčmu, i s Rezom, umereno pijanom od vina, išao u krevet, prljav i osramoćen, no u kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje kose, jezika i trbuha.
Ali pošto se njome oženio – nanevši sramotu i sebi i majci, nju navevši da se preseli u služinski stan da ne bi bila pod istim krovom, čime ipak nije izbegla susedništvo i blizinu sa bivšom služavkom, koju je nekad otpustila zbog beznačajne greške i tako reći ona gurnula u nered, na krivi put, da bi je za kaznu dobila nazad kao snaju, Kroner više nije u njoj nalazio nekadašnju drugaricu u igri.
Ušavši u njegovu porodicu, kao da je izgubila svu neobaveznost i lakomislenost koje igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos odgovornosti koja pritiskuje narod čija je glavna briga da preživi. Trudnoću je shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; ležući s Kronerom, počela je držati oči napeto uperene u mrak iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala pod njegovim stiskom ravnodušna, kao da nekom drugom polaže računa o ponašanju.
Zbilja je tako bilo; taj neko je bio njen sin, prvorođenče, Gerhard Kroner, tiranin od časa rođenja, koji ju je oštrim plačem pozivao sebi u sate kada je Robert želeo da bude s njom. Gurala ga je sa sebe i trčala sinu, bez dvoumljenja, a on je ostajao kraj kreveta uspravan, zamišljen, slušajući iz susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav smeh u koji bi se utopio i njegov krik i njen zabrinuti odziv čim bi se sreli i ona ga privila na grudi.
Stajao je, dugo je stajao čekajući da ona sina uljuljka, uspava, čekao uzalud, jer bi ona i sama često zaspala klečeći kraj njegovog krevetića s glavom na rubu njegovog jorgančića, ruku zavučenih poda nj i pod jastuk, riđe kose rasute po njegovom obrazu koji se blaženo trzao pod golicanjem. Robert ju je molio da se vrati u topli kevet, ili bi je pokrio ćebetom od ramena do bosih nogu, da bi mogla ostati tako, u fakirskom položaju, za nju divno udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i dečakovo. Gubio ju je, i u tom gubljenju nalazio čas razlog očaja čas povod ganuća, jer ga je ono, mislio je sujeverno, možda razrešavalo krivice zbog stupanja u brak sa ženom koja mu nije dolikovala.
Ponekad bi se razgnevio na nju i, da bi je vratio svesti o bračnoj obavezi, primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj sobi plakalo – kao da je osećalo kad valja zaplakati, kad mu ona postaje neverna ali nekoliko takvih prinuda sasvim ju je otuđilo od zagrljaja, oni su joj postali mrski, izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda.
Više nema žene, uviđao je Kroner; žena do koje je došao po cenu poniženja, pada, napušta ga. Sada je morao, da bi iskupio počinjeno, dalje kliziti po padini na kojoj je na nju naišao, i činio je to postajući posetilac kuće za randevue Olge Hercfeld.
Olga Hercfeld je bila Jevrejka, ali Jevrejka emancipovana, od svog muža, slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg, ostavljena bez dece i naučena na samostalan život. Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i omogućuje ljubavne sastanke, za koje se osećala zaslužna kao da svoje posredovanje ne naplaćuje. Stoga su je razočaravala sva odstupanja od očekivanog ponašanja onih koji su njeno dobročinstvo koristili.
Svaka devojka koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih i mračnih, hladnih soba svoje dvokrake kuće, trebalo je da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o podstanarki-ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad god se to od nje zaište, oduševljava ženstvom i vatrenošću; isto tako nadala se da će njene povremene gošće izvesti čudesna osvojenja gospode sa kojom ih ona upoznaje, pa će ovi nju obasuti darovima i pažnjom.
Umesto toga stanarke su bile lene i neuredne, a pošto bi neku otpustila, obično bi se uverila da ju je ona već dugo potkradala; žene koje su joj dolazile spolja u kuću obećavale su sve dok im je trebalo hitno novaca za pobačaj ili krečenje stana, no, čim bi uvidele da se kod nje ne može brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu, ostavljale su je na cedilu, baš kao i njihovi povaljivači, velikodušni samo dok su zadovoljenje očekivali.
Ovo je bila sadržina žalbi što ih je prostirala pred Kronera, sunarodnika i čoveka od reči i reda, u časovima čekanja, u polutami, kada bi neka od obrečenih nepoznatih gospa iz grada kasnila, ili pri dogovoru o nekom sledećem sastanku, nakon maločas obavljenog koji ih je ostavio jedno kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili kako senke oko njih tamne i produbljuju se, jer je još dublji od njih postajao njihov razgovor.