Obavezna lektira
Guillaume Apollinaire je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porijekla. Pravim imenom Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki pisao je poeziju i prozu. Jedan je od osnivača francuskog nadrealizma. Najpoznatiji je kao autor zbirke “Alkohol” i posthumno objavljenog teksta “Kaligrami”. Autor je erotskih romana “Jedanaest hiljada buzdovana” i “Iskustva mladog Don Juana”. Prvom do smrti nije priznao autorstvo. Umro je u Parizu, dva dana prije kraja Prvog svjetskog rata, u 38. godini.
***
Na livadi, u blizini voćnjaka sa rascvetalim šljivama, koji okružuju bosansko selo, vrtelo se kolo, raspojasana i raspevana igra. Zadnjice su se živo kretale po taktu: muške su poskakivale čvrste i uske; devojačke, teške i zaobljene, vrtele su se i zatezale kratku suknju. Čule su se pesme, lirske, satirične ili raskalašene i u tom slučaju devojke su se pravile da ne razumeju. Pevalo se:
Prvi mi je govorio: “Ruža si.”
Drugi mi je govorio: “Zvezda si.”
Treći mi je govorio: “Anđeo si sa neba.”
Četvrti me samo gledao i ništa mi rekao nije.
Po mom ogledalu, nisam ni ruža, ni zvezda, ni anđeo.
Po mom ogledalu ona trojica lagala su.
A onaj što je ćutao, taj će biti dragi moj.
Neko vreme kolo se okretalo ćutke. Zadnjice su se mrdale, skakutale, poigravale, uvijale se. Cigani i Ciganke koji su sedeli na strmini pored puta što vodi duž livade počeše drugu pesmu na gitarama i razigrana družina zapeva:
Stari turski beg iz Sarajeva
Težio je sto i deset oka.
Njegova kćerka koja je bila teška samo trideset
Pobegla je kod Srba da igra poskočnicu.
Potom momci otpočeše:
Vjerenica ne bješe djeva
Bješe kao provaljena vreća…
U tom trenutku začu se divlji krik: “Otmica!”
I grupa mladića koji su, po svoj prilici u dosluhu sa Ciganima, bili sakriveni iza živice, s druge strane puta, jurnuše prema igračima kola.
Na povik otmica svi su odmah shvatili da je reč o otimanju devojke, tradicionalnom običaju Južnih Slovena. Neki odbijeni ljubavnik, znajući da njegova draga igra kolo na livadi, okupio je grupu prijatelja pa su zajedno došli, rešeni da otmu oholu devojku. Ali je trenutak bio loše izabran. Igračice su uplašeno viknule i sklonile se iza igrača, među kojima se možda nalazio i srećni izabranik. Videći koliko se brzo organizovao otpor, otmičari su se zbunjeno zaustavili. Njih je bilo samo šest, a igrača jedanaest, a isto toliko i devojaka. One su šaputale:
– To je Omer, mali krojač. Hoće da ugrabi Maru.
Omer je bio u prvom redu otmičara; omalen, crn, jak kao bik, drhtao je od besa. Cigani udariše u gitare. Omeru zasjaše oči. Koraknu napred i zapeva:
Igra kolo, igra kolo na dvadeset i dva.
U tom kolu, u tom kolu, lipa Mara igra.
Kakva Mara, kakva Mara medna usta ima…
Jedan lep mladić, visok i mršav, zaštitnik devojaka, prekide ga:
– Omere, poznato ti je, kod nas, kad neko ne zna devojčino ime ili kada neće da je imenuje, zove je Mara. Reci za koju si devojku vikao otmica da bi ona mogla da se brani.
Omer uzviknu:
– Za Maru, kćerku starog Tensa.
Mara promoli svoju crnu i uplašenu glavu između zaštitnika i reče:
– Omere, ne želim ti nikakvo zlo. Dosta si pevao pod mojim prozorima u svako doba godine. Ali ti ja nikad nisam odgovorila. Znaš, istina, lepe pesme, ali ja neću da se udam za tebe.
Grupa igrača kola uzviknu:
– Zbogom, Omere! – i krenu ka selu.
Otmičari se ne usprotiviše ovom povlačenju. Ali kako su Cigani, na putu, počeli da sviraju Litanija Marku, otmičari zapevaše otegnuto ovu ženomrzačku pesmu da bi ponizili lijepu Maru:
Marko, od žena oslobodi nas.
Marko, od tih zmija oslobodi nas,
Marko, od tih kurvi oslobodi nas,
Marko, od tih mrcina oslobodi nas,
Marko, od tih izdajnica oslobodi nas…
Omer se zatim okrenu svojim drugarima:
– Kad pomislim koliko sam se trudio oko nje! Prošle godine još se davala razlogu. Posle kolagurabije sa medom, kolače sa šljivama, halvu od pšenice, masti i meda koje sam joj donosio. Al’ posle toga išla je u grad. Videla je tamo Italijane, Jevreje, Turke, Bečlije, ko bi ga znao? Možda i one odvratne Grke koje ne mogu da sretnem a da im ne pokažem pet prstiju na desnoj ruci i da im ne kažem “Pende” što je najgora uvreda za njih!
Jedan od otmičara odvrati:
– Ako je upoznala grad, neće biti lako dočepati je se. A povrh toga i njen otac ima čaršijske nazore. Došao je dotle da prezire vekovne običaje naše rase i biće u stanju da se žali. Naša običajna otmica strogo se kažnjava kad se podnese tužba, i on bi uz pomoć žandara vratio kćerku.
Cigani su se u međuvremenu približili i ispružili otvorene šake. Bili su lepi ali prljavi i podmukli. Omer im baci nekoliko novčića. Jedan od njih reče cereći se:
– Najsrećniji dani za muškarca su kad se oženi i kad mu žena lipše.
Jedna stara Ciganka zbrčkanog lica izvukla je iz džepa dugačku crnu žensku kosu, isečenu na prepad nekoj jadnoj guščarki, zaspaloj na livadi. Nekim starim izlomljenim češljem češljala je tu kosu tužnu kao ostatak neke pokojnice, mrmljajući nerazumljivo. Zatim podiže glavu i gledajući netremice Omera, reče mu drhtavim glasom:
– Zašto ne otmeš devojku iz nekog susednog sela, kao što se obično radi? Ako hoćeš, ja ću za tebe ukrasti jednu čija će kosa biti lepša nego ova koju držim u ruci.
Ali joj Omer odgovori:
– Junak ne krade nego otima. Hoću Maru.
Stara nastavi:
– Ako mi daš dosta para, oteću Maru za tebe. Ti nisi lukav, a ja sam prepredena kao lisica.
Omer se malo zamisli, a zatim pristade na cenu koju je stara zatražila, dade joj kaparu i ode sa svojim drugovima, dok Cigani, u znak radosti zbog neočekivane zarade, zaigraše kalijandru, skačući i udarajući đonovima o guzove, držeći se jednom rukom za uho a drugom za polni ud.
Vukući ga za uho, popa dovede Omera do svešteničke kuće. Tu ga najzad pusti i ovako mu reče:
– Omere, ti si sramota ovog sela. Hoćeš da otmeš devojku koja te neće. Zevesti devojku, sine, ružno je delo!
Omer se pobuni:
– Ja ne želim da je zavedem, ja hoću da se njome oženim. Kakvog značaja ima to što me ona neće? Zar čovek treba da vodi računa o prohtevima žena koje plaču kad hoće i smeju se kad mogu?
Popa ga sasluša razneženo:
– To je već druga stvar. Omer, dete moje, tvoje su namere, znači, čiste. Jesi li je tražio od oca?
– Jesam – uzviknu Omer – ali se Tenso zakleo da njegovu kćerku neću dobiti. Ali ja hoću da se oženim Marom. Uostalom, vi sve znate. Juče ste više od sata proveli u njegovoj kući.
– Tačno – odvrati popa – znam sve šta se desilo ranije. Ali sam mislio, kao što, uostalom, i Tenso smatra, da ti, ne mogući da dobiješ Maru za ženu, hoćeš da je otmeš da bi je osramotio i napustio.
– Da li stari Tenso toliko prezire naše običaje – reče turobnim glasom Omer, da bi mi uskratio kćerku da sam, u slučaju otmice, ugrabio Maru?
– Na žalost – reče tužno popa. – Na žalost! A ti, Omere, prezireš li ti toliko razonode našeg naroda pa dolaziš da prekineš kolo, narodnu igru, i da vičeš: “Otmica!” dok mladež igra?
– Ja sam mislio da sveštenici smatraju igru kao nešto loše.
– Šta?… Ima ih, istina, koji smatraju da je igra Sotonino djelo. Ja lično mišljenja sam župnika Spangerberga koji je 1547. učinio da je igra dobra jer se i na svadbi u Kani igralo, a možda je i sam Isus igrao. Ali ti, Omere, šta si uradio? Pošto ti nije pošla za rukom otmica, za vreme igranja kola, što si naumio, Omere? Da znaš da sam sve pogodio. Udružio si se sa jednom besomučnicom, propalicom, vešticom, kradljivicom kose.
– Vrag je projahao! – reče Omer. – Ona me je navela na podlost. Nego, kako sada da dođem do Mare? Više neće izlaziti, osim uz pratnju, kada ide na bogosluženje. Kažu da stari Tenso hoće da pređe u grad. Prinuđen sam da pribegnem lukavstvu.
Popa mu iznese svoje mišljenje:
– Ne, sa Tensom se ništa ne može učiniti. Mara hoće da se uda u varoši. Dragi moj Omere, okani se otmice, istisni Maru iz srca, oženi se drugom.
– Nikad! Hoću Maru!
*
U tom trenutku deca koja su tuda prolazila priđoše da popu poljube u ruku. Kada su prošla, on reče sa osmehom:
– Omere, Marino mesto u crkvi je s leve strane, pored malih vrata.
Omer zadrhta:
– Ali… greh… otmica u crkvi… za vreme službe…
– Ja bih, Omere, na tvom mestu, počinio taj grijeh. Budi junak, a Boga zamoli za oproštaj, pre i posle. Što se mene tiče, ja ću te razrešiti greha kad dođeš da se ispovediš.
Omer se i dalje kolebao:
– A žandari?
– Nikad! Hoću Maru!
(Guillaume Apollinaire, L'Otmika, 1902., dio priče)