Hugo: Dela ne zaostaju za rečima

Obavezna lektira

Kao bivši grešnik, kako je sam sebe sa osmehom nazivao, nije imao onu oštru ukrućenost strogog držanja, i prilično je glasno, ne mršteći obrve kao poneki svirepi poštenjakovići, ispovedao načela koja bi se mogla otprilike ovako sažeti:

„Čovek ima telo koje mu je u isti mah i teret i iskušenje. On ga vuče i popušta mu.

On mora da pazi na njega, da ga obuzdava i kroti, i da mu tek u krajnjoj nuždi popusti. I u takvom popuštanju i dalje ima greha, ali se takav greh prašta. To je pad, ali pad na kolena, koji se lako može pretvoriti u molitvu.

Biti svetitelj, izuzetak je; biti pravednik, to je pravilo. Bludite, pokleknite, grešite, ali budite pravedni.

Što je moguće manje grešiti, to je zakon čovekov.

Biti potpuno bezgrešan, san je anđelov. Sve što je zemaljsko, podložno je grehu. Greh je teža zemljina.“

Kad bi video da svet nadaje poviku i lako izražava gnušanje, rekao bi sa osmehom: „Oho! Sva je prilika da je to neki veliki zločin koji svi ljudi vrše. A prestravljena licemerstva žurno protestuju da bi se time zaklonila.“

Lako je opraštao ženama i siromasima, na koje pada teret ljudskog društva. Govorio bi: „Pogreške žena, dece, slugu, slabih, nevoljnih i neukih, pogreške su muževa, očeva, gospodara, jakih, bogatih i učenih.“

Govorio je još: „One koji ne znaju poučite što je moguće bolje. Društvo je krivo što ne daje besplatnu nastavu; ono je odgovorno za noć koju širi. Ova je duša puna mraka, a u mraku se čini greh. Nije krivac onaj koji čini greh, nego onaj koji održava mrak.“

Kao što vidite, on je na čudan i njemu svojstven način sudio o svemu. Sve bih rekao da je on to primio iz jevanđelja.

Jednom ču kako se u nekom salonu priča o krivičnom delu koje se baš isleđivalo i bilo pred suđenjem. Bednik jedan, iz ljubavi prema nekoj ženi i detetu koje je s njom imao, ostavši bez sredstava, počeo je praviti lažan novac. To se u ono doba još kažnjavalo smrću. Žena je bila uhapšena kad je puštala u promet prvi komad koji je napravio njen čovek. Ona je bila u rukama vlasti, ali postojali su dokazi samo protiv nje. Jedino je ona mogla opteretiti svoga ljubljenog i upropastiti ga priznanjem. Ali odbi da prizna. Navališe na nju, a ona tvrdoglavo osta pri svom. Islednik onda pribeže lukavstvu. Izmislivši da joj je ljubavnik neveran, on uspe, pomoću vešto nameštenih isečaka iz pisama, da ubedi nesrećnicu da ima suparnicu i da je taj čovek vara. Tada, u očajanju od ljubomore, odade ljubavnika, sve priznade i za sve pruži dokaze. Čovek je bio upropašćen. Uskoro je u Eksu trebalo da se održi suđenje i njemu i njegovoj saučesnici. Događaj se prepričavao i svako se divio islednikovoj veštini. Uplićući ljubomoru, iskoristio je srdžbu da otkrije istinu, a osvetu da ustanovi pravdu. Biskup je sve to ćutke slušao. Pošto završiše, zapita:

– Gde će im se suditi?
– Pred krivičnim većem.
– A gde će se suditi gospodinu isledniku? – reče tada.

U Dinju se desi tragičan događaj. Neki čovek bi osuđen na smrt za ubistvo. Taj nesrećnik, ni mnogo učen, ali ni sasvim bez škole, bio je vašarski pelivan i piskaralo. Suđenje je mnogo zanimalo varoš. Uoči dana izvršenja smrtne kazne razboli se tamnički duhovnik pa je trebalo naći drugog sveštenika da uteši osuđenika u poslednjim trenucima. Potražiše paroha. Izgleda da on odbi ovim rečima: „Ne tiče me se to. Mogu ja bez tog kuluka i bez tog pelivana; i ja sam bolestan; uostalom, tamo mi nije mesto.“ Taj odgovor dostaviše biskupu, a on reče: „Gospodin paroh ima pravo, nije njemu tamo mesto, nego meni.“

On odmah ode u tamnicu i siđe u pelivanovu ćeliju; zovnu ga po imenu, uze ga za ruku i oslovi ga. Provede tako ceo dan pored njega, zaboravljajući i na hranu i na san, moleći se Bogu za dušu osuđenika, a osuđeniku za svoju. Reče mu najbolje istine, a te su najprostije. Bio mu je i otac, i brat, i prijatelj; a biskup samo dok ga je blagoslovio. Učio ga je svemu, hrabreći ga i tešeći. Taj bi čovek umro u očajanju. Smrt mu izgledaše kao neka provalija. Stojeći i tresući se na ovom jezivom pragu, uzmicao je sa užasom. Nije bio tolika neznalica da bi bio potpuno ravnodušan. Osuda na smrt, dubok potres, razbila je oko njega onu pregradu koja nas odvaja od tajne stvari i koju mi nazivamo životom. Neprestano je gledao kroz te kobne pukotine van ovoga sveta i video samo tamu. Biskup mu skrenu pogled ka svetlosti.

Sutradan, kad dođoše po nesrećnika, biskup je još bio pored njega. Izađe za njim i pojavi se pred gomilom sveta u ljubičastom plaštu i sa episkopskim krstom o vratu, koračajući pored bednika u bukagijama.

Sede s njim i u osuđenička kola, pope se s njim i na gubilište. Juče tako turoban i utučen, osuđenik najednom beše granuo. Osećao je da mu je duša našla pomirenje i nadao se u Boga. Biskup ga poljubi i, pre nego što će mu sečivo pasti na vrat, reče mu: „Koga čovek ubija, Bog ga vaskrsava; koga braća izgone, taj oca nalazi. Molite se, verujte, uđite u život. Tu je otac.“ Kad je sišao s gubilišta, pogled mu beše takav da se narod razmakao. Teško je bilo reći da li je bila divnija njegova bledoća ili njegov mir. Ulazeći u svoj skromni stan, koji je s osmehom nazivao svojim dvorom, reče sestri: „Maločas sam služio pontifikal.“

Kako se ono najuzvišenije često najmanje razume, u varoši je bilo ljudi koji su u razgovoru o biskupovom držanju kazali: „To je namešteno.“ To se, doduše, čulo samo u salonima. Narod, koji u svetiteljskim delima ne vidi ništa zakulisno, bio je raznežen i divio se.

Za biskupa pak dodir s gubilištem beše udar od kojeg se zadugo nije povratio.

Gubilište, kad je pred vama, spremno i uspravljeno, ima zaista nečega što vas omamljuje. Može čovek biti donekle ravnodušan prema smrtnoj kazni, ne izjasniti se, reći da i ne, dokle god ne vidi svojim rođenim očima gubilište; a kad ga vidi, potres je žestok, mora da se odluči, da zauzme stav za ili protiv. Jedni se dive, kao De Mestr; drugi se užasavaju, kao Bekarija. Giljotina je opipljivi zakon; ona se zove osveta; nije neutralna, i ne dozvoljava vam da ostanete neopredeljeni. Ko je vidi, prođe ga najtajnovitija jeza. Sva društvena pitanja oko ovog sečiva postavljaju svoj znak pitanja. Gubilište je priviđenje. Gubilište nije sprava, gubilište nije mašina, gubilište nije nepomičan mehanizam od drveta, gvožđa i konopca. Ono je kao neko biće koje ima ni sam ne znam kakvu mračnu poduzimljivost; reklo bi se da ta sprava vidi, da ta mašina čuje, da taj mehanizam razume, da to drvo, to gvožđe i ta užad žele. U užasnom bunilu, u koje njegovo prisustvo baca dušu, gubilište izgleda strašno i umešano u ono što izvršava. Gubilište je saučesnik dželatov; ždere; jede meso; pije krv. Gubilište je vrsta čudovišta koje su izradili sudija i dunđer, avet koja kao da živi nekom vrstom groznog života sazdanog od smrti koju zadaje.

Zato je i utisak bio užasan i dubok; sutradan po izvršenju smrtne kazne, i mnogo još dana potom, biskup je izgledao kao prebijen. Ona skoro naprasna mirnoća u tom groznom času bila je nestala; priviđenja društvene pravde ga opsedaše. On, koji se obično sijao od zadovoljstva kad bi se vraćao s posla, kao da je sebi nešto prebacivao. Na mahove je sam za sebe govorio i, zamuckujući, poluglasno izgovarao neke mračne reči. Evo šta je jedne večeri čula i zapamtila njegova sestra: „Nisam verovao da je to tako čudovišno. Krivi smo što se toliko udubimo u božanski zakon pa ne primetimo zemaljski zakon. Smrt je samo u božjim rukama. S kojim pravom ljudi diraju u to nepoznato?“

S vremenom se ovi utisci ublažiše, verovatno i iščezoše. Ljudi primetiše; međutim, da je biskup izbegavao da prolazi trgom gde je gubilište postavljeno.

G. Mirijela ste mogli pozvati u svako doba bolesniku ili samrtniku. On je znao da mu je to najveća dužnost i najveći posao. Porodice bez jednog ili oba roditelja nisu ga morale ni zvati, sam bi dolazio. Umeo je dugo da sedi i ćuti pored čoveka koji je izgubio ljubljenu ženu, ili pored majke koja je izgubila dete. Kako je znao kad treba ćutati, tako je znao i kad treba govoriti. O, divnog li utešitelja! Nije on nastojao da tugu izbriše zaboravom, nego da je nadom uveliča i udostoji. On bi govorio: „Pazite kako ćete sagledati mrtve. Ne mislite na ono što je trulo. Gledajte netremice i videćete živu svetlost dragoga pokojnika visoko na nebu.“ Znao je da vera leči. Gledao je da posavetuje i umiri očajnika, pokazujući mu prstom čoveka koji mirno trpi, i da tugu koja gleda u grob preobrazi, pokazujući joj tugu koja gleda u zvezde.

iz romana Jadnici

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Hesse: Biti sretan
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Rilke: Jesenji dan