Obavezna lektira
Dogodilo se to jedne oblačne zimske večeri. Sedeo sam u uglu vagona drugog razreda voza za Tokio iz Jokosuke i odsutno čekao zvižduk koji najavljuje polazak. U već osvetljenom vagonu, neočekivano, nije bilo drugih putnika osim mene. Kada sam provirio napolje, i na mračnom peronu, začudo, danas nije bilo ni žive duše, osim jednog šteneta u kavezu, koje bi povremeno tužno zacvilelo. Taj prizor je sasvim odgovarao mom tadašnjem raspoloženju. Glavu su mi pritiskale mutne senke nekog neobjašnjivog zamora i malaksalosti, nalik na oblačno nebo pred sneg. Ruke sam držao duboko u spoljnim džepovima zimskog kaputa i nisam imao volje odatle da izvadim večernje novine i pregledam ih.
Posle nekog vremena čuo se zvižduk koji najavljuje polazak. Osećao sam u duši neku lagodnost i, naslonjen glavom na ram prozora iza sebe, bezvoljno sam očekivao da železnička stanica ispred mojih očiju počne da se kreće unazad. Međutim, još pre toga, iz pravca šaltera, začulo se resko klepetanje nanula i odmah zatim i glas konduktera koji je nekog grdio, kada se vrata mog vagona druge klase naglo otvoriše i unutra ulete neka devojčica od trinaest-četrnaest godina, a istovremeno, uz trzaj, voz lagano krenu. Pogled su mi zaklanjali, jedan za drugim, stubovi na peronu, neka zaboravljena cisterna za vodu, zatim nosač koji se klanjao nekom putniku zbog napojnice koju je dobio – sve je to, poput domina koje se ruše, nestajalo iza mene u čađavom dimu što je udarao u prozore. Konačno sam osetio olakšanje pa, zapalivši cigaretu, otvorio umorne oči i prvi put letimično pogledao lice devojčice koja je sedela ispred mene.
Sve je odavalo izgled seljančice: i njena nenauljena kosa, pozadi zategnuta u punđu oblika ginko lista, i ispucali obrazi sa tragom suza koje je obrisala, tako opaljeni i crveni da su prosto bili neprijatni. Osim toga, na krilu nad kojim je mlitavo visio prljavi platneni šal svetlozelene boje, držala je poveliki krpeni zavežljaj. U promrzlim rukama kojima je obgrlila zavežljaj, čvrsto je stezala crvenu voznu kartu za treći razred, kao da joj je to nešto najvažnije. Nije mi se dopalo priprosto lice ove devojčice. Bila mi je odvratna takođe i njena zaprljana odeća. Konačno, ljutilo me je i to što je bila tako priglupa da ne razlikuje drugi od trećeg razreda. Pošto sam zapalio cigaretu, želeći sada da zaboravim na njeno prisustvo, ovlaš sam razgledao večernje novine koje sam izvadio iz džepa i raširio na krilu. Baš u tom trenu spoljno svetlo koje je padalo na novinski tekst iznenada je zamenilo električno osvetljenje, i loše odštampana slova u rubrikama ukazaše se neočekivano jasno pred mojim očima. Nije ni potrebno reći da je voz sada ušao u prvi od mnogobrojnih tunela na pruzi između Jokosuke i Tokija.
Ali, ni ovako osvetljen novinski tekst koji je govorio samo o tome kako je svet prepun banalnih događaja, ni najmanje nije ublažio moju potištenost. Problem mira, ženidbe i udaje, korupcija, čitulje – dok sam gotovo mehanički bacao poglede sa jednog turobnog članka na drugi, u trenutku kada je voz ušao u tunel imao sam iluziju da se voz kreće u suprotnom smeru. U međuvremenu, nisam mogao a da ne budem svestan da tu preko puta mene sedi ta devojčica kao oličenje vulgarne stvarnosti. Ovaj voz u tunelu, ova seljančica, i ove večernje novine pune banalnih članaka – šta bi sve ovo bilo nego simboli. Simboli nerazumljivog, prostog, jednoličnog života. Svega mi je bilo dosta, pa sam odložio novine koje sam čitao i, opet naslonivši glavu na ram prozora, čvrsto zatvorio oči i počeo da dremam.
Prošlo je nekoliko minuta. Najednom sam osetio neku nelagodu, pa sam nesvesno pogledao unaokolo i opazio da se ona devojčica neopaženo premestila na sedište do mog i da se iz sve snage upreže da otvori prozor. Ali, teško staklo se uopšte nije micalo. Njeni ispucali obrazi još više su se zacrveneli i povremeno mi je do uha dopiralo njeno ubrzano šmrcanje i dahtanje. To je, naravno, bilo nešto prema čemu sam i ja mogao osetiti makar trunku sažaljenja. Ali, voz se baš tada približavao sledećem tunelu, a to je bilo sasvim jasno po tome kako su se obronci brda prekriveni sparušenom travom kroz sumrak sve više primicali prozorima. Uprkos tome, iz meni neshvatljivog razloga, devojčica je uporno pokušavala da otvori prozor, koji je bio namerno zatvoren. Tada voz uz zaglušujuću buku ulete u tunel, a istovremeno staklo prozora koje je devojčica pokušavala da otvori konačno se spusti uz tresak. Kroz četvrtastu rupu unutrašnjost vagona neočekivano ispuniše oblaci crnog vazduha, gusti kao rastvor čađi, koji su se začas pretvorili u zagušujući dim. Sve mi je to jurnulo u lice, suviše brzo da bih ga mogao zaštiti maramicom, a kako i inače imam teškoća sa disanjem, počeo sam da kašljem toliko da sam se skoro ugušio. A devojčica se ni najmanje nije obazirala na mene, već je isturila glavu kroz prozor, netremice zureći pravo napred u smeru kretanja voza, dok su joj u polumraku na vetru lepršali čuperci iz njene punđe. Dok sam posmatrao njenu siluetu pod električnim osvetljenjem prigušenim čađavim dimom, za tili čas se rasvetlilo sa one strane prozora, i da sveži miris zemlje, sparušene trave i vode nisu prostrujali u unutrašnjost vagona, ja, kome je kašalj tek tada uminuo, sigurno bih izgrdio tu nepoznatu devojčicu i naredio joj da opet zatvori prozor.
Voz je, međutim, sad već lagano klizio iz tunela i prolazio kroz prelaz u siromašnom predgrađu pritešnjenom između planina, prekrivenih sparušenom travom. U blizini prelaza videli su se, svi podjednako bedni, zgureni krovovi pokriveni slamom ili crepom, a jedna bela zastavica – valjda je njome mahao čuvar prelaza – tromo je komešala sumrak. I tek kada je voz izašao iz tunela, iza zaštitne ograde tog samotnog prelaza, ugledao sam tri dečaka rumenih obraza kako se tiskaju jedan do drugog. Svi su bili tako niski rastom da je izgledalo kao da ih sumorno nebo pritiska. Odeća im je bila sive boje kao sumorni predeo ovog predgrađa. Čim su ugledali voz koji je prolazio, svi su u isti mah visoko podigli ruke i istezali svoje nejake vratove, dok su iz petnih žila vikali nešto narazumljivo. A onda, tog istog trena, ona devojčica, do pola nagnuta kroz prozor ispružila je svoje promrzle ruke i počela energično da maše levo-desno, a onda, pet-šest mandarina boje toplih sunčevih zraka od kojih mi je srce zaigralo, počeše da padaju na dečake koji su ispraćali voz. Ostao sam bez daha i istog momenta shvatio sve. Devojčica je verovatno pošla negde na rad, i kroz prozor je bacila mandarine koje je čuvala u nedrima, da njima nagradi svoju mlađu braću što su se potrudili da dođu do prelaza da je isprate.
Sumrakom obavijen prelaz u predgrađu gradića, tri dečaka koji su kliktali kao ptičice i jarka boja manadrina nad njima – sve je to prošlo kao treptaj oka s one strane prozora. Ali taj prizor se, do bola jasno, urezao u moje srce. Postao sam svestan kako me od tog prizora preplavljuje neka neshvatljiva vedrina. Čilo sam uspravio glavu i posmatrao devojčicu kao da vidim neku sasvim drugu osobu. Ko zna kad, ona se opet vratila na svoje mesto prekoputa mene i sedela je tu kao i ranije, zamotavši svoje ispucale obraze u pleteni šal svetlozelene boje, i u rukama, kojima je obgrlila poveliki krpeni zavežljaj, čvrsto stezala voznu kartu za treći razred.
Tada sam prvi put mogao da bar na neko vreme zaboravim na svoj neobjašnjivi zamor i malaksalost kao i nerazumljivo jadan i jednoličan život.